Унук Стојана и Драгиње Дончић, до недавно јединих Срба из села Бича крај Клине, спада међу најпопуларније спортисте на Олимпијским играма у Токију. Наравно, у питању је словеначки кошаркаш Лука. Већ 2024. године у Паризу на највећој смотри светског спорта би старијем рођаку, али као репрезентативац Србије, могао да се придружи ватерполиста Вељко, пише РТВ Ким.
Стојан Дончић (65) је брат Лукиног деде и живи у селу Бича које се налази у Дреници, између општина Клина и Србица. Његов рођени брат Србобран је са супругом почетком осамдесетих отишао у Словенију где је добио сина Сашу, а затим и унука Луку.
Сузе уз кошарку
Стојан повремено прати игру под обручима. Труди се да Лукине утакмице не пропусти, без обзира да ли су у питању наступи за Словенију или за Далас Меверикс у НБА.
“Сви гледамо Луку без обзира где игра, он је наша крв. Пуно ми је срце. Често пута како ја, тако и остали чланови породице заплачемо. Врло сам поносан, а захваљујући Луки, јако смо популарни. Где год да се појавимо, питају шта нам је Дончић. Ипак, морам рећи да смо ми врло скромни, па се Луком и не хвалимо”, рекао је Стојан и додао да се са унуком чуо пре недавне утакмице Словеније са Аргентином, као и да му повремено шаље видео снимке са прослава Ускрса и Божића.
“Чујемо се повремено, врло је заузет. Доста Албанаца пита да ли сам Лукин рођак. Мада, понекад избегавам да кажем да сам му деда стриц, није сигурно. Најчешће ме питају да ли би некад играо за Косово. Можда некад, када би Косово постало Америка. Није играо за Србију, што би играо за Косово. Неће да игра никад”, сигуран је Стојан.
Талентовани спортисти по “бабиној линији”
Стојан има два сина и кћерку. Потомак старијег сина Ивана је ватерполо репезентативац Србије и члан крагујевачког “Радничког”. Вељко је рођен 2004. и он ће у другој декади септембра ове године учествовати на Европском првенству за јуниоре на Малти.
„Морам рећи да су ватерполо стручњаци више заинтеросовани за Вејка, него што је био случај са кошаркашким за Луку. Вељку је посвећена велика пажња, он је био мало дете када су га са 12 година узели на припреме. Врло сам поносан на њега”, прича Стојан и кроз осмех додаје да су и Вељко и Лука били слабији ученици, али да им дар за спорт не мањка.
Стојан се и сам некада бавио фудбалом, а најстарији члан породице Петар Дончић играо је својевремено за Партизан и Вардар.
“Такође је и Лукин отац био добар кошаркаш, играо је са Слободу из Краљева. Гени су ту, мада мислим да све то вучемо од мајке Живане”, казао је Стојан.
„Питао сам мајку док је била жива, како то да се ми тако добро бавимо спортом, да смо успешни. Она ми је одговорила, када сам била дете, закачили бисмо једну траку за дрво, увек сам побеђивала у трци. Била сам прва, ја сам спортиста у души”, присетио се Стојан приче своје мајке која је преминула 2012. године.
Комуникација са комшијама – само из нужде
Он је казао да живот у Бичи није лак.
“На почетку је живот са комшијама Албанцима био врло тежак, све до 2012. године, оно што сам преживео не могу сада ни да замислим. У последње време нас је ситуација натерала да комуницирамо, али не на правој основи као са пријатељима. Живим од пољопривреде, па из економске нужности комуницирамо. У селу са комшијама Албанцима не контактирамо, једино када одем до Клине или ван села”, објаснио је Стојан.
Слободно време он проводи у пољу. На око 55 хектара земље се бави сточарством и пчеларством. Друштво му прави супруга Драгиња, а повремено долазе и деца.
Баскет у Бичи
У дворишту Дончића се налази мали кошаркашки терен. Стојан се нада да ће једног дана Лука и Вељко одиграти партију баскета у Бичи.
“Лука жели да дође, али његов клуб му брани, јер сматра да није безбедно. Дочекаћу да Лука дође и баци ову лопту у кош, пре тога нећу умрети, док не видим како они бацају лопту”, уверен је Стојан.
До 1999. године у Бичи је било више од 150 домаћинстава са око 600 Срба. Косовска влада је са донаторима у овом селу 2002. године изградила 42 куће у које се тада вратлио 200 расељених Срба. Данас у Бичи живе Стојан и Драгиња, а од недавно и Миланка Ремиштар (70).
Годинама су их обилазили словеначки војници из састава КФОР-а, доносили су им воду. Сада их ретко ко их обилази, само понекад у даљини угледају возила КФОР-а. Међутим, помоћи више нема. Пет бунара је Стојан ископао, сви су пресушили.
