Покрет за одбрану Косова и Метохије

Децу вам нећемо опростити: Немачка ,,Прото ЕУ” и крвави октобар у Србији 1941. године (Писано на дан Светих новомученика крагујевачких)

Шумарице (Фото: РТС)

КО ЈЕ ПРВИ ПОЧЕО?

Ко је први заговарао идеју Централноевропске уније и „европског економског подручја“ са „фиксним валутама“?

Валтер Функ, министар економије Трећег Рајха

Ко је први организовао научни скуп о Европској заједници, с кога је објављен обиман зборник, где је истакнуто да ниједна европска држава „не може сама да оствари највиши ниво економских слобода неопходан за задовољавање свих друштвених потреба“, због чега треба приступити остваривању циљева као што су слободан проток робе и капитала у Европи ( укључујући и Енглеску ), царинска унија, нови систем кредитирања, платног промета, координација пореза, цена и плаћања пољопривредне производње у Европи?

Валтер Функ, министар економије Трећег Рајха.

Ко је први сањао о „најширем економском уједињењу Европе“, још 1940. Године?

Маршал Херман Геринг.

Ко је основао посебан Уред за европско планирање и предвидео уједначавање путних докумената у Европи?

Хајнрих Химлер, шеф ССа.

Ко је изговорио следеће речи:“Коликих би проблема човечанство, а нарочито европски народи,били поштређени да су се природни и очевидни животни услови поштовали кад су се политички обликовали европски животни простор и економска сарадња! Европски народи чине једну породицу у овом свету! Није баш паметно замишљати да тако пуна кућа каква је Европа, заједница народа, може тако дуго да одржи различите правне системе и разне концепције законодавства“?

Адолф Хитлер

Ко је рекао да ће „у 2000. години Европа бити уједињени континент“.

Јозеф Гебелс.

Да, да, читаоче: 1943, Рибентропово Министарство спољних послова правило је нацрт своје преставке о Савезу европских држава:“Уједињење Европе које се у историји већ давно оцртава представља нужан развој/…/Европа је постала сувише мала за међусобно изоловане и зараћене суверенитете/…/Савез европских држава мора бити заједница по могућности свих европских земаља“. О свему овоме, и много чему другом, може се читати у књизи Роднија Еткинсона:“Зачарани европски круг/ Корпоратне елите и нови фашизам“ ( Светови, Нови Сад, 1996. ).

И онда, као и данас, Срби су били препрека на путу остварења ЕУ идеја.

ИСТИНА О СРБИМА ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

У својој књизи „Специјални задатак:Балкан“ ( код нас је објављена тек 2004. године), специјални Хитлеров изасланик за просторе Југоистока, Херман Нојбахер, каже да су на Балкану само два народа била под немачком окупацијом: Срби и Грци. Сви остали су били Хитлерови савезници. Хитлер је Нојбахеру о Србима говорио овако:“Ми никад не смемо на Балкану дозволити да један народ постане сувише моћан, народ који има осећај политичке мисије и историјске улоге. Управо Срби су тај народ. Они су доказали да имају велику државотворну снагу, а и велике, амбициозне циљеве, који иду чак до Егејског мора. Имам озбиљне примедбе на то да такав народ у њиховим настојањима и амбицијама ја још посебно охрабрим и подржим/…/ Срби су народ који је одређен да има државу и који је као народ одржан. Њихова идеологија је великосрпска. У њима постоји безобзирна отпорна снага. Због тога ће они увек заступати великосрпску идеју. Оно што долази из Београда значи опасност“…(1)
Тако је говорио инкарниранани немачки Зартустра, Хитлер.

ДОБРИЦА ЋОСИЋ СВЕДОЧИ ПРЕД РУСИМА

И то је једина права истина о Другом светском рату на нашим просторима, истина коју је академик Добрица Ћосић, примајући признање руске државе за антифашистичку борбу, овако формулисао („Геополитика“, мај 2011. ):“Без трунке националног величања, мора се рећи да су у Другом светском рату Срби имали највећи покрет отпора у свету. /…/ Не могу у овом тренутку да не истакнем значајну историјску истину: верност Русији у антифашистичком рату нису потрвђивали једино комунисти, него и знатан део монархиста, већи део Српске православне цркве, грађанске демократске странке, највећи део стваралачке интелигнеције, изразита већина српског народа и омладине. С поносом истичем: ниједан српски војник није ратовао на Источном фронту! Ниједан српски војник и официр није ратовао против Савезника!“

Наравно, по Ћосићу, то је имало своју цену:“Највећи и најмонструознији логор за Србе, Јевреје и Роме ван Немачке организовала је у Јасеновцу Независна Држава Хрватска, где је на најсвирепији начин убијено неколико стотина хиљада Срба, 22000 српске деце, око 40000 Јевреја, много Рома и мања скупина хрватских антифашиста. Осим на Источном бојишту и у Варшави, нигде нису биле толике немачке одмазде над цивилним становништвом као у Србији. Масакри у Крагујевцу, Краљеву, Шапцу, Мачви, Крушевцу, Драгинцу, Бачкој, Бојнику, Пустој Реци представљају намачке, мађарске и бугарске злочине који се не могу заборавити. Београд је једини европски град који је имао два логора – Бањицу и Сајмиште –за београдске Јевреје и српске родољубе. Ту су мучене, побијене, депортоване у немачке логоре десетине и десетина хиљада људи, жена и деце. И Ниш је имао злогласни логор на Бубњу који су за смрт пунили немачки и бугарски фашисти“. Ћосић је, у свом говору, изразио и оштру осуду негдашњих савзеничких држава које су тако срамно поступиле са Србима у доба распада бивше Титотопије: они су прошли најгоре, протерани са својих вековних огњишта и лишени права да живе у јединственој држави, за коју су крварили и у Првом и у Другом светском рату, а сви Хитлерови савезници са простора СФРЈ били су награђени националним државама какве никад у новијој историји нису имали.

Ове, 2021, навршава се осамдесет година од октобра месеца 1941, када су Хитлерови представници европске цивилизације и културе у Србији показали право лице Западне Европе без Христа, коју је Владика Николај, пишући у немачком ропству своје „Речи српском народу“, назвао „Белом Демонијом“. То искуство не смемо заборавити, поготову кад видимо да ти исти, културни и евроатлантски интегрисани, Немци, опет вршљају по Србији и српским земљама.

РАТ ПРОТИВ НИЖИХ РАСА

Године 1941. Југославија се нашла на удару нацистичке Немачке, њених савезника и сателита, у априлу месецу; у јуну, на истом удару нашла се Русија, у то време под именом Совјетског Савеза. Иако је Југославија била монархија, а Совјетски Савез имао републиканско уређење, иако су им друштвена уређења била различита, постојало је нешто што их је спајало: мржња Адолфа Хитлера и његових следбеника према Словенству, које је, скупа са Јеврејима и Ромима, сматрано нижом расом, коју, у прво време, треба покорити, а затим и истребити. Срби, најбројнији народ Југославије, и Руси, најбројнији народ Совјетског Савеза, били су жртве славофобије твораца Новог поретка ( ах, како то познато звучи!) Зато није било нимало случајно што су Срби, чим су били окупирани од немачких нациста и ителијанских фашиста, па онда изложени геноциду њихових савезника ( Бугара и Мађара) и сателита ( хрватско-муслиманских усташа и шиптарских балиста ), дигли устанак за слободу, као што није било случајно да су Руси кренули у Велики Отаџбински рат, схватајући да ће им, не буду ли се борили, уништење бити једина судбина.

УСТАНАК И ПОСЛЕДИЦЕ

Србија је, од јула до септембра 1941, била поприште силовитог устанка заједничких ројалистичко – легитимистичких ( под командом пуковника Војске Краљевине Југославије, Драгољуба Михаиловића ) и партизанских снага ( које су биле под командом Коминтерниног поузданика, секретара Комунистичке партије Југославије, Јосипа Броза Тита ). Ослобођене су велике територије, од Лознице код Шапца преко Ужица и Пожеге, до Чачка и Горњег Милановца. Три немачке посадне дивизије ( 704, 714. и 717.), састављене од људства старијег годишта, нису биле спремне да се суоче са неочекиваним устанком, и морале су огорчено да бране изоловане гарнизоне, комуникације ка Грчкој и веће градове. То су били први порази нациста у Европи.Извештај команде једне од немачких чета из Шапца био је резигниран:“Српски устанички покрет располаже добрим руководством. Конфигурација земљишта и национални карактер веома олакшавају овај мали рат. Служба ухођења и обавештавања олакшана ја сарадњом свеколиког становништва“. Бесан због оваквог развоја догађаја, Хитлер из Грчке у Србију пребацује аустријског генерала Франца Бемеа ( аустријски нацисти су нарочито мрзели Србе, због пораза Беча у Првом светском рату ), који добија велика појачања, и 22. септембра почиње офанзиву против устаника, нападом на окуку Саве код Шапца. У наредби од 25. септембра 1941, Беме саопштава војницима Вермахта:“Ваш је задатак да прокрстарите земљом у којој се 1914. потоцима лила немачка крв услед подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију има се створити застрашујући пример који мора најтеже погодити целокупно становништво“. У току немачке офанзиве вршена су масовна стрељања на више места: у Шапцу, Београду, Драгинцу, Крагујевцу и Краљеву.Мушкарци Шапца и околине ( њих око 5000) били су злостављани у току“Крвавог марша“, када су их Немци и хрватске усташе натерале да трче од Шапца до места Кленак у Срему, где је за њих на отвореном био направљен логор. Ко год би се уморио, или пао, био је убијен на лицу места. У селу Драгинцу и околини, за освету због устанка, представници „супериорне расе“ побили су огроман број невиних људи, само зато што су Срби. Беме је 10. октобра наложио, испуњавајући наредбу немачке Врховне команде, да се за сваког убијеног Немца или „фолксдојчера“ стреља 1оо заробљеника или талаца, а за сваког рањеног 50 ( то је била највиша квота у окупираној Европи ). Према извештајима генерала Бадера, који је заменио Бемеа, до краја децембра 1941. године „непријатељ“ је имао 3562 погинула у борбама, а стрељано је 11 164 лица. За одмазду. Валтер Маношек, у својој студији „Холокауст у Србији“, сматра да је тај број много већи, и да износи преко 20000 .( Опаска за Соњу Бисерко и дружину: Маношек није Србин, него Аустријанац, и његова књига није писана по налогу Слободана Милошевића и сличних представника пројекта „Велика Србија“. Рађена је на основу архива Вермахта, и на српском се појавила 2007. године)

Веома важну улогу у свему имали су потомци принца Еугена Савојског, домаћи Немци, фолксдојечри. Они су уживали,сасвим у складу са новозадобијеним статусом “надљуди“, у убијању својих суграђана Срба, који им , пре Другог светског рата, у Војводини и другде, ни на сенку нису стали. Тако су се понашали и многи Мађари, који су у Новом Саду 1942. извели крваву рацију.

ШАБАЧКА ГОЛГОТА

Због устанка Срба против нацистичког окупатора, удружене немачко – усташке трупе крајем септембра 1941. године упадају у Шабац, скупљају све мушкарце од 14 до 70 година ( преко 5000 људи ), и гоне их, у крвавом трку, скоро без заустављања, од родног града према Јарку у Срему, где ће бити смештени у логор на отвореном.Успут су им усташе псовале мајку српску и велику Србију, претећи да ће их све побити. Док су пролазили кроз католичко село Хртковце, сељаци су довикивали:“Све их убијте! Тако вам и треба!“Ко год је пао од умора, био је устрељен на лицу места. Последњи убијени пред улазак у логор био је омиљени шабачки професор немачког језика, Сретен Гајић. Прота Григорије Бабовић, који је страдање Шапчана ( и своје, наравно ) описао у дневнику, вођеном од 1941. до 1945.године, посведочио је:“Водили су га испод руке колеге дуги комад пута – али га нису могли спасти…Убише и њега, тако отменог човека – а још је усто био и професор немачког језика…За ширење његово и учење немачког језика међу ђацима – доби на домаку јарачких ледина два метка, и остаде овај фини господин – на прашњавом путу – у невиној крви својој“…
Тако је писао прота Бабовић.

ПОКОЉ У ДРАГИНЦУ И МАЧВИ

Од 13. до 19. октобра у селима у долини Јадра: Драгинцу, Коренити, Великом Селу, Цикотама и суседнима стрељано је близу 3.000 недужних људи. Највише их је, њих 2.000, стрељано у Драгинцу. Био је то прави покољ и геноцид над српским народом. Србијо, памти да су фашисти и нацисти поред одраслих на најзверскији начин убијали и децу у колевкама. Побијено је у три дана 305 деце млађе од десет година. Најмлађа жртва имала је три дана. Окупаторска казнена експедиција 342. дивизија доведена из Француске да “угуши устанак” била је дивизија злочинаца и убица.(3)

Читам на твитеру:“ 21. септембра, шеф управног штаба командујућег немачког генерала у окупираниј Србији, Харолд Турнер, предложио је да поступају са највешћом безобзирношћу. Називао их је »осцетницима мртвих« Немаца који су овде изгинзули – 1914. и 1915. године »освајајући Србију«. И још им претио да ће свако »који благо постуа… бити позван на одговорност, без обзира на личност, и стављен под ратни суд.«

За злочин у Драгинцу и суседним селима окупатори су смисли подмуклу превару. Пронашли су неколико младића у Драгинцу и наредили им да иду до куће и да позивају све мушкарце да дођу у просторије општине Драгиницу да добију »објаве за слободно кретамке« од Немаца. И своје војнике су слали у околна села »да саветују« људе да дођу и приме објаве. За тај подмукли посао искористили су и свештеника Сретена Протића из Драгинца. Он је обилазио домаћинства која су славила Михољдан и успут им говорио да се одазову позиву Немаца, па да буду мирни и сигурни. У јадарским селима: Текеришу, Горњој и Доњој Бадањи, Јаребицама, Филиповићима и Рибарници живеле су избеглице из Словеније, Босне, Хрватске, Срема, па и избеглице из Мачве и Поцерине, које је нешто раније захватила немачка казнена експедиција. Већина њих доживела је судбину Многи људи су поверовали овом позиву. Нису ни слутили да их Немци зову на кланицу. Из околних сека мушкарци су кренули у групама, колонама, очеви су водили синове, унуке у Драгинац – »да приме немачке објаве«. Међутим, у Драгинцу их је чекала подвала. Немци су све пристигле затварали у општинске просторије, у кафане, подруме, у цркву, па и на црквени таван, у школску зграду. Ипак, многи сељаци Драгинца и околних села нису послушали позиве да дођу »да приме објаве«. Посакривали су се и чекали. Немци су одмах оценили да се мало људи одазвало њиховом позиву, па су повели рације – присилно хватање и довођење у Драгинац. Тако су успели похватати много више људи. Тек када су допали затвора, људи су видели да су преварени. Отпочела су стравична стрељања. Немци су изводили групе од по око 50 људи и стрељали их рафалима из митраљеза. Чим је једна група поубијана, следећа која је долазила најпре је бацала убијене у већ ископане раке, па је и она стрељана. Њих је у гробнице бацала нова група коју су Немци доводили. Читаве породице, читава села тако су страдала. Побијени су сви мушкарци који су дошли сами или које су Немци довели у Драгинац. Али Немцима то није било доста. Кидисали су у друга села, на жене, девојке, децу. Као зверови. Тешко је навести све злочине ових зверова, али ево бар неколико: Из Великог Села убијено је, масакрирано или спаљено 276 особа, међу којима и 23 детета. У Јаребицама је убијено 475 особа, међу њима 13-оро деце млађе од десет година; У Чокешини побијено је или спаљено преко 200 људи, а од тога 19-оро деце млађе од десет година; у Новом Селу је убијено десеторо деце. На ломачи у селу Коренити спаљено је 95 деце. У селу Цикотама убијено је на најзверскији начин 396 особа, међу њима и 135 деце млађе од десет година. У свим овим селима од 17. до 19. октобра побијено је и масакрирано 305-оро деце.

Село Јаребице остало је потпуно пусто. Из тог села убијено је 450 житеља. Убице су поклале и сву стоку и живину у већ опустелом селу. Кад су успели да освоје село Корениту, фашисти су направили прави пакао: палили су куће и у њима старце, децу, жене. У породици Терзић, на пример, 13 чланова спалили су на ломачи. Миловану Лазићу су спалили супругу и петоро деце. Село Цикоте доживело је праву трагедију: мушкарци су на време избегли из села. Оставили су жене и деца и они су настрадали. Немци су 19. октобра са две своје јаке колоне војника блокирали село, па га засули убитачном артиљеријском ватром. Онда су зашли селом и поубијали готово све жене и децу. Многи мушкарци, одрасли житељи Цикота својим очима су гледали трагедије својих породица: убиства жена и деце, паљевине домова. А били су немоћни голоруки. Умирали су од туге и жалости, али помоћи нису могли имати. Мало је оних који су успели да побегну; да избегну сигурну смрт. Мало их је, али их је било. Међу њима успевале су да побегну и поједине жене и деца, па чак и она од 6 или 7 година: да шмугну у жбуње иза ћошкова зграда, да се притаје док Немци дивљају. Неке су сачували лешеви родитеља, браће или сестра – на стрелиштима. На каменим споменицима данас стоје трагови злочина у Драгинцу, Цикотама, Новом Селу, Горњој и Доњој Бадањи, Коренити и другим јадарским селима: »Овде почива задруга…« са по десеторо и више чељади, Или: »Овде почива тело Милице Крсмановић са своје шесторо деце…« И на свим тим каменим споменицима готово свуда исти записи: »Сви изгибоше пред својом кућом«. Или: »Изгубише животе од немачке казнене експедиције…« Немци су у долини реке Јадар свирепо поубијали неколико хиљада људи: мушкараца и жена, деце, новоређенчади у колевкама. Намера им је била да униште народ. Да ли је ово налик ономе (па и фабрикованом) у Сребреници? Не, није. Десило се Србима, стидљиво се обележава, заборавља.“(4)

Наравно да се заборавља. Европска унија је име заборава.

А ја кажем, из свега срца; не дајмо Свету Мачву, натопљену крвљу новомученика. Нарочито је не дајмо Рио Тинту и осталим канцер-капиталистичким нацистима.

ПОГИБИЈА У КРАЉЕВУ

У октобру месецу 1941. године удружене снаге ројалиста и партизана, напале су град Краљево с циљем да га ослободе. У граду је, међутим, било око 2200 војника Вермахта, којима је заповеђено да град не смеју нипошто предати. Напад устаника је почео 5. октобра, а већ 6. октобра немачке трупе затварају фабрику авиона „Дорније“ због „радне непоузданости“, и хапсе њене раднике, као и раднике фабрике вагона и железничаре, плашећи се саботажа. Сви су затворени у једну халу фабрике вагона у Краљеву. За то време, Вермахт је већ почео са одмаздама: у првих десет дана октобра побили су Хитлерови војници преко сто сељака из околине , и спалили неколико села. Када су четничко-партизанске трупе поновиле свој напад 11. октобра, уз употребу артиљерије, донета је одлука да се као таоци узму „комунисти, националисти, демократе и Јевреји“. Пошто напади устаника нису престајали, 15 . и 16. октобра немачка војска креће авијацијом против њих, а пешадијска дивизија 717 заводи у Краљеву ванредно стање. После напада 15. октобра увече, за одмазду је одмах стрељано триста Срба, а већ сутрадан је објављено да ће против Краљевчана бити предузете најоштрије мере. Речено је да „неће само сто Срба бити стрељано за једног Немца, већ ће се истребити породице и уништити посед“. У то време, епископ жички Николај ( Велимировић), конфиниран од стране Немаца у манастиру Љубостињи, покушава да интервенише код мајора Алфонса Мауцијевича ( негде пише:Мацијеовића ), да би спасао таоце. У својој књизи о страдању Жиче ( у оквиру својих јесењих одмазди 1941, Немци су авионима бомбардовали Жичи и разорили је ) и Студенице за време Другог светског рата,архимандрит Јован Радосављевић каже да је Николај Мауцијевичу рекао да он не може да верује да ће један Словен( очито, био је то германизовани Пољак) дозволити уништење читавог једног словенског града, на шта му је Мауцијевич одговорио да је он пољски Немац. Овај злочинац не жели да слуша Николаја и прети му строгим затвором, због чега Светитељ Жички каже да ће га снаћи казна Божја. После разговора са претпостављенима, Мауцијевич враћа владику у љубостињски притвор, називајући га „англофилом и највећим германофобом“.

У знак одмазде за 14 убијених и 10 рањених немачких војника, припадници 749. и 737. пешадијског пука убијају, по сопственим извештајима, „укупно 1736 мушкараца и 19 комунистичких жена“. Тада 749. пук иде у даље одмазде, и уништава становништво које живи у селима уз пругу Краљево-Крушевац. Покољи у краљевачкој области трају до 24. октобра. У то време скоро да није било куће без знака жалости-великог црног барјака.

Међу Србима који су у Краљеву стрељани нашли су се и други Словени: Словенци и Руси. ( Нимало случајно: припадали су „нижој раси“ коју су фирерови „надљуди“ желели да истребе. ) Стрељани су Словенци, њих 53-ојица, које је хитлеровска армада, скупа са тридесет хиљада осталих њихових земљака, протерала са територије Марибора ( желећи да је етнички очисти за германску „супериорну расу“ ), и које је Србија, преко ђенерала Недића и његовог опуномоћеника за избеглице, Томе Максимовића, примила на своју територију и сместила на најбољи могући начин у куће углавном сеоских домаћина, вољних да помогну јужнословенској браћи. Стрељано је и 59 православних Руса, који су у овај град стигли после Првог светског рата, бежећи од бољшевичке револуције, и који су постали прави Краљевчани, сасвим интегрисани у локалну средину. Погубљено је, у име „Новог поретка“, 29 руских радника, четворица инжењера и техничара, четворица чиновника, 16 занатлија, петорица учитеља и средношколских професора. Међу њима је било четири младића од 16 до 25 година, 26 људи у зрелом добу, између 36 и 45 година, као и 15 њих од 46 до 55 година. Нико од ових несрећника није био ухваћен са пушком у руци; сви су били мирни грађани, који су скромно живели и у зноју лица свога зарађивали хлеб…Али, били су криви јер су се, као Словени, нашли на путу Трећем Рајху и његовим освјачаким амбицијама. И то увек морамо памтити: крв Руса и Срба, браће у Христу, лила се због права да се живи слободно, без робовања туђину, ма како он моћан био и ма каквим маскама покривао своје право,освајачко лице.И томе би заједничком страдању свакако требало подићи, макар и најскромнији, споменик. Да се на заборави.
О свему овоме у потресној књизи Силвије Крејаковић, „Идентитети“. (5)

КРАГУЈЕВАЦ, ГРАД ЦРНИХ БАРЈАКА

Крајем септембра 1941. године, четници су у Горњем Милановцу заробили шездесет Немаца. Франц Егер, који је успео да побегне из заробљеништва, јавио је својој команди:“Са нама су пристојно поступали, пошто су нам објаснили: четници су слободни српски војници и они признају ратна права.“ Гневне главешине Вермахта, уместо да буду задовољне хуманим третманом својих заробљеника, наређују да се пошаље казнена експедиција која ће спалити овај мали град; 13. октобра трупе јављају заповедницима:“Милановац гори, таоци се скупљају“.Враћајући се према Крагујевцу, Немци успут спаљују српска села и убијају невини народ. Устаници воде борбе против њих,и убијају десет, а рањавају 26 Немаца. Мајор Кениг, који у то време „уредује“у Крагујевцу, чека повратак трупа из Горњег Милановца да би спровео одмазду над локалним становништвом. Хапшења почињу прво 18. октобра 1941, када је приведено 66 Јевреја и комуниста. Капетан Фон Бишофхаузен, који је био окружни команадант, послао је захтев претпостављенима да се Крагујевчани не стрељају, јер у самом граду ниједан немачки војник није убијен. Али, Срби су били криви што су живи: Бишофхаузен је предложио Кенигу да стреља сељаке у околини , јер су они склони бунту; Кениг то прихвата, и просвећени Европљани убију 422 сељака у грошничком крају. Међу опаким бунтовницима био је и 14-годишњи чобанин Љубиша Манић; убили су и свештеника Николу Алексића, кога су, скупа с мушкарцима , извели са молитве у храму и пред храмом стрељали. Но, Кениг није био задовољан: наставио је са скупљањем талаца, и ускоро их је било 2300, спремних да посведоче да „Европа нема алтернативу“. Наравно, високообразовани Европљани нису могли да се уздрже: упали су у крагујевачку Гиманзију, и повели ђаке, да их побију зато што припадају народу који се усудио да устане против Гетеових потомака. Претходно је Бишофхаузен наредио да се настава у граду мора нормализовати, а ако родитељи не буду слали децу у школе, биће стрељани као саботери. Кениг је, дакле, обнову редовне наставе искористио да гимназијалце пошаље у смрт. После смештања несрећника у тзв. „топовске шупе“, почело је масовно стрељање у зору 21.октобра . Убијено је , у току тих дана, 5 деце од 12 година, 3 деце од 13 година, 4 деце од 14 година, 9 деце од 15 година, 2о деце од 15 година, 37 деце од 17 година и 66 младића од 18 година. Немци су понегде показали и хуманост ( специфичну, али ипак ): рецимо, пошто су ухапсили Милосава М. Радојковића и његовог оца, а отац био одређен за пуштање, пристали су на трампу: убили су оца, који их је молио да погине да би избавио сина, а Милосава су пустили. Забранили су родбини приступ телима побијених, под претњом смрти. Опело је служено тајно, без присуства грађана. Иза стрељаних су остале оне најједноставније и најпотресније поруке. Рецимо, бравар Боривоје Јовановић, рођен 1904. године у Ропочеву, написао је:“Чувај децу…последња реч…Бора. Аманет: немо` децу да оставиш“. А ученик шестог разреда Друге мушке гиманзије у Крагујевцу, Паја Ивановић, дечак од шеснаест година, послао је поруку:“Тата, ја и Миша смо у топовским шупама. Донеси нам ручак, неки џемпер и неки ћилим. Донеси нам у теглици пекмеза“. И није дочекао ни ћилим, ни ручак. Директор гимназије, Лаза Пантелић, који је са својим ђацима пошао у смрт, поручио је ово:“Срца моја и душе моје …Миро, пољуби децу уместо мене. Слушајте маму децо и чувајте се. Збогом за навек. Ваш тата Лаза“.

Тако су писали „примитивни Срби“.

„НАДЉУДИ“ И СРПСКА СИРОТИЊА

Примитивни Срби, људи са осећањима; а с друге стране Ничеови надљуди, који су прешли границу добра и зла, како би несрећни Фридрих рекао за свог натчовека – „звери са веселим трбухом“… Не смемо заборавити улогу фолксдојчера у свему:они су, као познаваоци Крагујевца, служили Кениговим војницима као водичи приликом хапшења; варали су несрећне жртве да је у питању само „замена легитимација“; пљачкали су имовину стрељаних; учествовали су у стрељању. „Добар комшија ти је ближи него брат“, говорили су, у оно време, весели Срби; фолксдојчери су решили да им докажу да није све тако ружичасто како Балканци мисле.

Беме је могао да буде презадовољан. Није мала ствар побити гимназијалце жељне пекмеза. Као Аустријанац, он је показао варварима из Србије шта значи припадати средњоевропском културном кругу. Кад је одлазио на нове задатке, растао се од потчињених својом дневном заповешћу од 5. децембра 1941:“/…/Током делимично упорних борби против потуљеног непријатеља, упркос неповољним временским приликама и тешко приступачним теренима, постигнути су успеси на које могу да буду поносни сви официри , подофицири и војници који су у њима учествовали/…/Напред на нова дела! Живео фирер!“ Занимљиво је да се Беме на процесу у Нирнбергу бранио тврдњом да је баш захваљујући његовим енергичним и чисто војним операцијама у Србији избегнута одмазда над цивилним становништвом: „То су биле моје муке и бриге, дању и ноћу, које су ме стално обузимале“, рекао је овај европски ритер.

ЂАЦИ НАШИ, ДЕЦА НАША ЛЕПА

Станиша Бркић, у књизи „Име и број“, описује како је то било:“Два немачка официра, мајор Паул Кениг, професор теологије протестантске цркве и капетан Фриц Фидлер, директор школе за високе науке, на срамоту својих професија, ушли су и у крагујевачке школе и са часова истерали ђаке и професоре. Прва мушка гимназија, заузета од Немаца, радила је у две зграде у улици Бранка Радичевића. Из једне зграде изведено је по два одељења ђака VII и VIII разреда, а из два одељења V разреда одабрани су крупније ђаци и прикључени старијим. Из друге зграде, где су била два одељења VI и једно одељење V разреда, нико није изведен захваљујући професоркама Јелени Стојановић и Вери Донић, као и професору немачког језика Антону Павличу, који су успели да одбране своје ђаке из чељусти смрти. Друга мушка гимназија радила је од почетка школске године у згради палилулске основне школе. Директор Лазар Пантелић, са овереним „аусвајсом“ кренуо је тог јутра за Београд у министарство просвете. Видевши метеж по граду и на железничкој станици, одлучио је да се врати у школу. У глави су му одзвањале претње Крајскоманданта фон Бишофсхаузена, као и наредба Предстојништва градске полиције од 17. октобра 1941. године, упућена директорима школа, да до 20. октобра доставе следеће спискове: „1. – Списак ученика који су положили VI односно VII разред а нису се уписали у VII односно VIII разред: – Списак ученика који су уписали VII и VIII разред а који се до сада нису јавили на предавања и – Списак ученика, који су на почетку школске године похађали часове а сада не долазе на предавања.” Опхрван црним слутњама и бригама за своје ђаке и своју децу, неки трен пре упада Немаца у школу, поверио се једном колеги: „Имам осећај као да се налазим на санти леда коју носи бујица, беспомоћан да ма шта учиним како бих отклонио или бар ублажио опасност која лебди над децом.“ Све ученике Друге гимназије истерали су у двориште. „Постројеним ђацима официр је саопштио да млађе од 16 година неће водити. Ученици су показивали своје ђачке књижице и војници су издвајали дечаке до шеснаесте.“108 Немци су после 8 часова опколили и учитељску школу, али тамо није било ђака. Из школе су истерали само два професора и два служитеља које су ту нашли Директор Милоје Павловић још није био дошао у школу, иако се његов службени стан налазио у дворишту школе. Два немачка војника отишла су у његов стан, ухапсили га на вратима стана јер је Милоје Павловић управо полазио у школу, и прикључили га колони осталих Крагујевчана. Приликом хапшења Немци су вешто протурили причу да је све то ради замене личних карата и да ће најстрожије бити кажњени сви они који се не пријаве.“(6)

Зато кад чујем израз „пропуснице“ ( „ковид пропуснице“, било које пропуснице ) хвата ме језа.

Шта ћу? Атавизам.

ЛАЗАРЕ ПАНТЕЛИЋУ, СУНЦЕ СВЕТЛО СРПСКО

А какву су били наши просветари?

Бркић о томе:„Брижни директор Друге мушке гимназије, Лазар Пантелић, за тренутак је имао срећу, јер га је један Немац, погледавши му документа, извео из групе за стрељање. Стојећи у групи спасених гледао је како постројавају следеће групе. У једној од тих група видео је много својих ђака. Пришао је једном немачком официру и питао га: „Куда ће ова деца? Ја сам њихов директор. Молим вас, пустите њих, а мене водите“! „Не може“, гласио је одговор. „Онда мени није место овде. Мени је место са својим ђацима!“ Отишао је у смрт загрљен са својим ђацима, остављајући код куће петоро своје деце.“(6)

Боже правде, ми волимо свога Лазара, који је носио свето име Косовског Првомученика. Знамо, и Ти га волиш, јер је Твој крсту који је понео.
Боже, да ниси постао Човек и изашао на Голготу, шта би Ти имао да кажеш Србима?

Овако, све им можеш рећи. Верујемо Ти, Распети и Васкрсли Христе.

ЂОРЂЕ КОВБАСКО, СУНЦЕ НАШЕ РУСКО

Георгије (Ђорђе) Ковбаско је рођен 1894. године у Варшави, а у Москви и Ростову на Дону студирао је историју, коју је дипломирао 1918. године. Кад је избила револуција, он је добегао у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Од 1921. до 1932, био је професор у Куманову и Призрену, да би после тога стигао у чачанску Гимназију. Оженио се Српкињом Будимком, али нису имали деце. У Гимназији је основао шаховску секцију, у коју је био укључен велики број ђака. Био је професор латинског; врхунски, али строг. Облачио се елегантно (лети скоро увек бело одело), и носио је старински цвикер. Чачани су га поштовали и волели да га виде у свом друштву.

Године 1939, по потреби службе, премештен је у Крагујевац. Ту га је затекао рат. Када су Немци, октобра 1941, повели крагујевачке гимназијалце на стрељање у Шумарице, с њима је био и професор Ковбаско. Љубомир Радивојевић о томе пише: „Немци су му, као коректном емигранту, понудили да уђе у њихов ауто, што је он одбио и наљутио немачког официра, који га је песницом ударио по глави и разбио му цвикере“ (7,13). Ковбаско је изабрао часну смрт, не желећи да га Немци „спасавају“, а да стрељају младиће којима је био учитељ.

Познати режисер Младомир – Пуриша Ђорђевић, родом из Чачка, описао је Ковбаска кога је запамтио као гимназијски ђак: „А школа је била толико сурова да је било забрањено гледање филмова и играње фудбала. Ја сам играо у подмлатку Борца, а један професор је био у управном одбору. Следећи пут кад је дошао у разред, а био је емигрант, Рус, Ђорђе Ковбаско, виче: „Младомир!“ и запише ме! А био је члан управе Борца! Латински нам је предавао. Како уђе у учионицу, виче: „Ђорђевић Младомир, једињица!“ Обали ме преко лета! Знате шта је значило учити преко лета, кад постоје река, пливање и све то… Међутим, захваљујући том латинском, касније, кад сам први пут ишао у Италију, ја сам почео да говорим италијански – сместа! Видиш, тај Ђорђе Ковбаско! То је једна фрапантна историја. Ми ђаци смо смишљали шта да радимо: „/…/ убићемо га!“ И он добије премештај у Крагујевац. 1941. године, Немци воде ђаке на стрељање, а он као емигрант може да се извади… Не, он оде са ђацима и буде стрељан. Тај професор кога смо ми мрзели! Фантастична историја! Од тога сам сто пута хтео да направим филм и никад нисам могао. Кажу: ‘Не може. Емигрант!’“(8)
А ми волимо Ђорђа Ковбаска, сунце наше руско. И једнога дана, кад стварно будемо слободни, снимићемо филм о њему.

ДАН СПОМЕНА НА СРБОЦИД

Крајње је време да се успостави Дан спомена на србоцид у Другом светском рату као државни празник. Он мора бити свесрпски дан, дан свих жртава. Неки би да нам оставе само спомен на немачке злочине у Србији, а да друго заборавимо. То се не сме дозволити. Мора се поставити питање: да ли то неко хоће да злочине над Србима у Другом светском рату „србијанизује“?

А то би значило да жели да уклони наш поглед с Јадовна и Јасеновца, да би се заборавило на хрватске усташе, да би се све свело на Хитлера, кога Запад већ деценијама представља као марсовца што се случајно спустио на планету Земљу, иако му је 1938. Винстон Черчил изражавао дивљење, и тврдио, у отвореном писму, да би се он, Черчил, молио Богу да Енглезима пошаље таквог вођу какав је Хитлер само да су Енглези у Првом светском рату прошли онако како је је прошла Немачка. Мудри Срби кажу да је, упркос свим ужасима Краљева, Крагујевца и Бањице, Јасеновац ипак највеће српско стратиште, највећи наш град под земљом, и да се Срби с ове и с оне стране Дрине не смеју раздвајати ни у гробу, а камоли у садашњости. Јер, убијени су из истих разлога: због злочиначке србофобије и свога слободољубља, које је увек било препрека свакој империјалној сили на путу ка светској власти, при чему се не сме заборавити да су на Балкану нацисти имали СС дивизије састављене од хрватских и муслиманских нациста ( „Ханџар“) и нациста арбанашких („Скендербег“)? И потомци Хитлерових највернијих балканских слугу сада су савезници НАТО пакта ( при чему су, од почетка деведесетих година 20. века, Срби опет „колатерална штета“). Зато, а да бисмо могли да, између осталог, уочавамо поучне историјске аналогије, ако се већ ради на обнови сећања, обавезно треба повезати српска стратишта свуда, са Јасеновцем у средишту. Све остало било би кривотворина.

ПРЕДЛОГ ЗА РАЗМИШЉАЊЕ

Немачка је ( гле, чуда! ) своју војску, први пут после Другог светског рата, ван земље употребила током сукоба на простору бивше СФРЈ, а њени авиони су бомбардовали Србију 1999. године. Свега се тога вреди сетити ове, 2021. године, када нас убеђују да Европска унија нема алтернативу, иако се ЕУ распада. Јер, у животу једног народа историјско искуство помаже да се народ не заноси никаквим утопијама, ма како привлачно оне изгледале. Србија је, у прошлом веку, имала искуство са Европом лишеном образине, која јој је долазила, преко Беча и Берлина, наоружана и спремна за обрачун са „нецивилизованим“ Србима. Таква „Европа“ пуцала је у невине људе 1941.

У данашњим ратовима који се, између осталог, воде и да би нам памћење било избрисано, вреди се сећати. То може бити спасоносно. Будућност је будност. Уосталом, да поновимо оно с почетка овог текста, оно што личи на савремену РТС причу о безалтернативној ЕУ, а не потиче од владајуће коалиције:“Уједињење Европе које се у историји већ одавно оцртава представља нужан развој/…/Европа је постала сувише мала за међусобно изоловане и зараћене суверенитете/…/Савез европских држава мора бити заједница по могућности свих европских земаља“. То су речи из Нацрта представке Хитлеровог Министарства спољних послова, које је водио Рибентроп. И није у питању 2021, него 1943. То јест, ако се историја неком понавља, понавља се нама. Они који су убијали у Мачви, Крагујевцу и Краљеву желели су Уједињену Европу, зар не?

ШТА ЈЕ ТРЕБАЛО УЧИНИТИ СА СРБИЈОМ?

Не заборавимо шта је стајало иза ове космполитске реторике: у Бечу је, априла 1941, врхушка нацистичког ресора спољних послова, расправљајући о подели Југославије између Италије и Рајха, дошла до закључка да се у геополитичким играма на Балкану мора узети у обзир искуство „генијалног војсковође и државника принца Еугена“, а да Београд треба да постане немачка тврђава; јер, речено је, „само онај ко чврсто држи Београд, може да влада Капијом код Беча /…/ Гвозденом капијом ( Ђердапом). Савезна установа за просторно уређење Рајха је стога, 24. априла 1941, разбијање Југославије ( чије је срце била Србија ) видела као могућност за „извлачење Дунава из запуштености што омогућава његов развој у главну саобраћајну артерију немачког и европског Југоистока према Немачкој“. Било како било, у свој овој несрећи и полому, Срби, будите поносни: ниједан ваш предак, никада, није ушао ни у једну немачку гимназију, похватао њене ђаке и повео их на стрељање. Није то мало: ни пред Богом, ни пред људима.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

УПУТНИЦЕ ( 21. октобар 1941. године ):
1.https://kupdf.net/download/herman-nojbaher-specijalni-zadatak-balkan_5901dfebdc0d60ad38959e8b_pdf
2.https://kupdf.net/download/valter-mano-scaron-ek-holokaust-u-srbiji_59154422dc0d603d62e5e554_pdf
3.https://www.academia.edu/44634264/Massacre_in_Draginac_WW_II_MASAKR_U_DRAGINCU; https://nastavnikdamir.wordpress.com/pokolj/srbija/draginac1941/
4. https://twitter.com/prezir77/status/1415470652920840194
5.https://www.muzejgenocida.rs/images/izdanja/Silvija%20Krejakovic,%20Identiteti.pdf
6. https://www.2.muzejgenocida.rs/images/2020-izdanja/Ime%20i%20Broj.pdf
7. Љубомир Радивојевић Шаја, Омаж Русима, професорима чачанске Гимназије, Издање аутора, Чачак, 2015.
8. Лирски осврт са ироничном дистанцом: интервју са филмским редитељем Младомиром Пуришом Ђорђевићем, www.udi.rs/articles/g_miloradovic_2013_1.pdf

(Искра, 21.10. 2021)

 

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print