Србија је данас ближа Бриселу него Москви, али не поступа увијек у складу са тим опредељењем, рекао је у ексклузивном интервјуу за Глас Америке Дејмон Вилсон, нови предсједник и извршни директор Националне задужбине за демократију, америчке невладине организације посвећене јачању демократских институција широм свијета, укључујући и Балкан. Вилсон је упозорио и на забрињавајућу ситуацију на медијској сцени Србије, оцјењујући да се ствара атмосфера у којој људи не могу да се осјећају безбједно. Бивши потпредсједник америчког Атлантског савјета је нагласио и да постоји недовршени посао реформи на Западном Балкану и најавио да ће организација на чијем је челу удвостручити подршку региону.
Током каријере сте помно пратили ситуацију на Балкану, укључујући и док сте били у Атлантском савјету. Да ли сматрате да регион назадује, и када је ријеч о стабилности и стању демократије?
– Мислим да регион има велики потенцијал. Сусрећем се са много талентованих људи из тог дијела свијета. Да, постоји мир. Али то није задовољавајуће за аспирације, захтјеве људи. Гледамо како се села празне зато што нема економских шанси. Врши се притисак над независним медијима у неким земљама. Расте утицај руске и кинеске ауторитарне државне контроле. То није будућност за регион и људи траже више, желе боље. И видјели смо одређени напредак, али и неке проблеме. Укупно, присутно је незадовољство, не издвајамо Балкан – демократија и слобода су под пристиком свугдје широм свијета. Међутим, оно што ја чујем од људи у региону је да желе и очекују више права, економских шанси, способности да сами одлучују о својој судбини. И да, моја очекивања су велика зато што знам шта је могуће. Видим то у мотивисаности и аспирацијама изузетно талентованих људи. Балкан још не постиже резултате на нивоу који народ очекује.
Да ли међународна заједница, а ту мислим на главне актере САД и ЕУ, улаже довољно напора да покрене ствари на Балкану, имајући у виду и да политички лидери нису увијек спремни да ураде оно што је неопходно, и да је регион подложан страним утицајима – прије свега руском и кинеском?
– Као што знате, ја се снажно залажем за амерички и трансатлантски, америчко-европски конструктивни ангажман у региону да би се подржала његова посвећеност реформама и аспирацијама да буде дио Европске уније, а у појединим случајевима и НАТО савеза. То чујемо и од људи на терену и лидера. Видите реформе које се спроводе у Сјеверној Македонији и Албанији, а затим имати блокаду у Европској унији и то није у реду. И када земље доносе тешке одлуке, спроводе реформе и предузимају политички ризик, ја желим да тај процес напредује.
То има везе са већим очекивањима од земаља у региону, али и разумјевањем да је сарадња САД и Европске уније да се подржи тај процес и даље кључна. И надам се да ћемо са новим актерима у Америци видјети наставак посвећености том циљу. И разочаран сам што у Европској унији, која је толико кључна за будућност региона, која је уложила толико новца, толико инвестирала у реформе, показала толику посвећеност развоју инфраструктуре, што имате политички проблем који блокира земље као што су Сјеверна Македонија и Албанија. Требало би да будемо бољи.
Као што знамо, Габријел Ескобар, који је претходно био у амбасади у Београду, нови је изасланик у Стејт департменту за Балкан. Предсједник Бајден је такође именовао искусног дипломату Кристофера Хила за новог амбасадора у Србији. Да ли то видите као већу ангажованост Бајденове администрације на Балкану?
– Ријеч је о тиму који познаје регион, о професионалцима са дубоком ескпертизом који ће бити на кључним позицијама. Од предсједника па надаље, и чланова Конгреса, има много људи који су годинама били посвећени пружању подршке региону. Имате тим који то може да уради. С правом ћемо вршити присак и жељети да Европа има водећу улогу, да то урадимо у партнерству са Европом, то мора бити урађено у тандему. Америчко лидерство је кључно, али треба препознати да са низом глобалних питања на агенди Балкан неће бити главни приоритет у Вашингтону, али јесте нешто што људи разумију. Има недовршеног посла, уложили смо много и желимо да се то и заврши. Што се тиче Задужбине, ми смо посвећени и присутни дугорочно. И нећемо окренути леђа. Посвећени смо демократској будућности региона.
„Нетранспарентне економске активности Кине“
Како коментаришете недавне извјештаје о кршењима права вијетнамских радника у кинеској фабрици Линглонг у Србији? Српски званичници тврде да је реч о измишљеним политичким тврдњама усмјереним против кинеских инвестиција. Али ово није први извјештај о лошим условима живота и рада у кинеским фабрикама у Србији.
– Не познајем детаље свих случајева, али то је суштина постојања независних медија – да истражују такве ствари. Сва наша друштва су оптерећена неправдама и зависимо од истраживачких новинара и цивилног друштва да нам помогну да то разоткријемо. Такву праксу смо видјели у многим земљама широм свијета гдје имате кинески економски ангажман који није у складу са меритократијом и владавином права, на начин на који можете да очекујете од инвестиција из Европске уније или америчких компанија. Нико не жели да Кинези у Србији послују на начин на који се не поштују српски закони, не поштују радници у Србији или којим се ствара нека врста преседана о томе како то све посматрати. И ја поздрављам оне који могу да разоткрију оно што се догађа. Знамо да су Кинези нетранспарентни када је реч о начину на који воде економске активности.
Какав утицај Кина стиче кроз инвестиције у Србији? И како Запад може томе да се супростави, ако западне компаније нису спремне на велике инвестиције у Србији?
– Све се то враћа на питање гдје српски народ жели да буде и како да изврши притисак на владу да се то оствари. Разговарао сам са много људи у Србији и било која мајка, која размишља о будућности своје ћерке, разумије да ако жели да њено дијете ради за компанију која ће поштовати њене таленте и вјештине, да образовање ствара шансе и да може да их повеже са ширим европским тржиштем. И то је оно што српско друштво захтијева. А како одговорити на то? Повремено видите опасну игру, гдје мислите како можете да подстакнете две земље да се такмиче. Мислим да је потребна јасноћа о томе у ком смјеру се Србија креће и како ће бити дио слободног и демократског свијета и постићи напредак у остварењу циља да буде дио Европске уније, а не амбивалентна у погледу ријешености да буде дио те заједнице.
Предсједник Александар Вучић састао се са руским предсједником Владимиром Путином. Вучић већ годинама покушава да балансира између Русије и Европске уније. Да ли је Београд данас ближи Москви или Бриселу?
– Нема сумње да је Србија ближа Бриселу, али не поступа увијек у складу са тим. Разумијем да постоје историјске везе. Ја волим историју региона, то је један од разлога због којих сам заволио Балкан, само читајући о његовој изузетној историји. Ја се информишем о историји да бих размишљао о будућности. И мислим да предсједник Вучић зна гдје је будућност Србије, чуо сам га да то јавно говори. Ако имате визију да ће ваша земља коначно бити дио Европске уније, постоје ствари које проистичу из тога, и шта то значи за вашу демократију, начин на који третирате новинаре и цивилно друштво у вашој земљи, за спољнополитичке односе коју водите у складу са другим демократијама у ЕУ. И због тога поједини људи не разумију увијек приступ Београда.
У Србији ће на прољеће бити одржани редовни предсједнички и ванредни парламентарни избори. Да ли сматрате да избори могу да буду фер и слободни, имајућу у виду недостатак слободе медија, владавине права и пад демократије, што показују извјештаји Европске комисије и међународних невладиних организација?
– Ја нећу бити тај који ће то процјењивати. Слушам представнике српског цивилног друштва, новинаре, који су забринути. И позитиван корак за Србију, да би била дио европске будућности, је да покаже да је дио демократског свијета одржавањем слободних и отворених избора. Оно што није здраво, и то смо у многим аспектима видјели у Црној Гори – јесте да једнопартијска контрола током времена има посљедице. То не представља здраву, енергичну размјену идеја, слободну дебату у друштво. То су принципи који су кључни за вршење притиска на владу, на друштва да постижу боље резултате. И велико питање за било које изборе је како ће изгледати медијска сцена. Како политички актери могу да дјелују у земљи. И ако погледате медијску сцену, нарочито у Србији, постоји реална забринутост.
Како коментаришете тврдње да предсједник Вучић чврсто контролише медије у Србији?
– То је један од забрињавајућих аспеката – било које отворено демократско друштво зависи од слободних и независних медија. И видјели смо те изазове у много мјестима, али је то нарочито изражено у Србији. Да би сте имали отворену дебату у друштву о питањима, да би сте разматрали како се решава проблем ковида, шта радите са кинеским инвестицијама, какви су изборни услови, веома је важно је да имате енергичност независних медија. И видјели смо изазове у Србији, гдје су под притиском они који покушавају да пруже те гласове. Видјели сте притварање Ане Лалић, новинаре који су таргетирани на протестима у јулу 2020. године. Затим имате убиство Славка Ћурувије 1999, гдје правда још није остварена у том случају. Видјели сте у априлу 2021. напад на Дашка Милиновића, из Независног удружења новинара Војводине. Тиме се ствара атмосфера која може да буде сложена, гдје се људи не осјећају безбједно. И то питање је невјероватно важно за будућност Србије – какав је осјећај када је ријеч о слободи медија, о томе да можемо отворено да разговарамо о питањима. Демократија у Србији ће зависити од тога и очигледно је да ту још има посла.
Још једно питање с којим се Србија суочава је решавање односа са Косовом. Какви су изгледи да Београд и Приштина постигну договор, имајући у виду застоје у дијалогу, раст тензија и недавне инциденте?
– Нема много краткорочних изгледа. Мислим да је предсједник Вучић увидио да ће неријешено питање Косова наставити да држи Србију назад када је ријеч о њеним аспирацијама. Имали смо промјену владе на Косову. И даље мислим да је помирење дио приче о европским интеграцијама. Дио приче о демократијама које признају своју прошлост, граде будућност и разумију да ће коначно просперитет Косова и Србије бити повезани као дио неког споразума. То се, нажалост, неће догодити данас, али се надам да је то нешто на шта ће се ЕУ и америчка влада фокусирати да би подржали стране у преговорима.
Какав је ваш став о иницијативи Отворени Балкан – да ли она отвара врата за већи утицај Београда и како неки сматрају ширење идеологије српског света или је то добар начин за економску интеграцију региона како би се привукло више западних инвеститора?
– Треба раздвојити те ствари. Будући српски свет – то није реалност. Разговарајте са било ким широм региона и нема отворених врата за такву врсту приступа. Албанија неће бити дио тога, то једноставно није реалност. Да, неки националисти и интелектуалци можда промовишу тај концепт, али то није смјер у којем се крећемо. Знамо да је овај регион годинама далеко од тога да буде дио заједничког европског тржишта и кључни изазов је како створити атрактивније заједничко тржиште гдје постоје прилике за улагање у обиму који може да привуче зелене инвестиције, западне, европске и америчке инвестиције широм региона, да се обезбиједи веће тржиште, почну да се уклањају баријере и помогне у припремама припреми за лакшу интеграцију у европско тржиште. Постоје елементи који су веома важни у припремама за европску будућност региона. Али знам да је то лакше рећи него урадити.
„Додикова реторика је играње са ватром“
Како коментаришете тренутну ситуацију у Босни и Херцеговини, посебно с обзиром на, како је Запад види, запаљиву реторику Милорада Додика?
– Стварно сам забринут због онога што се дешава у Босни и забринут сам због онога што је био стални темпо једне корумпиране ауторитарне тенденције, изграђене на окосници националистичке и сецесионистичке реторике, уз флертовање с Москвом, која је заиста вођена корумпираним каналима. Мислим да је ово медвјеђа услуга према народу Босне и Херцеговине, али и народу Републике Српске. Тако да се поприлично бринем због тога. И мислим да је то понекад и одраз неуспјеха да се позабавимо осјећајем тренда транзиционе правде, да се нисмо у потпуности позабавили изазовима прошлости, а то наставља да обликује деструктивну будућност. То није рецепт за успјех. Млади бриљантни Срби, Бошњаци и Хрвати који живе у Босни и Херцеговини, своју будућност ће тражити негдје другдје. И имаћете депопулацију земље ако ова врста вођства не доведе земљу на прави пут за прилике.
Да ли је Запад научио лекцију из 90-их у Босни и Херцеговини, на Балкану, имајући у виду да господин Додик и даље ради шта хоће? Он подрива државне институције, подрива војску, у суштини гура Републику Српску ка независности.
– Знате, Европска унија и Сједињене Државе имају важну улогу, без сумње. Али у коначници, ово се мора односити на то како људи у Босни помажу у одређивању и стварању властите будућности. И мислим да је то улагање које желимо да направимо у цивилно друштво и медије, да не дозволимо да Босна буде пијун корумпираних политичара или великих сила, већ да ставимо неку моћ и дјеловање у народ Босне и Херцеговине, у цивилно друштво, у медије, да се лидери позивају на одговорност. И мислим да то мора бити дио једначине. То не може бити само рецепт припремљен у Бриселу и Вашингтону.
Да ли међународна заједница, односно, Брисел и Вашингтон, има јасан план како прво зауставити дестабилизацију Босне, што би очигледно било врло опасно с обзиром на лекције научене из 90-их?
– Пазите, ја нисам у влади САД-а и не могу говорити у име америчке владе, тако да заправо не желим коментирати њихов план. Али само знам да ни наметање споља није једини одговор. Мора да постоји нека активност овдје. Ако желите одрживе резултате и рјешења, како да осмислимо укључивање и оснаживање гласова људи из Босне и Херцеговине у ту врсту резултата и рјешења. И видјели смо да цивилно друштво ради. Видјели смо како мултиетнички напори и сфера новинарства покушавају да позову људе на одговорност. Мислим да то мора бити дио једначине онога што ће осигурати дугорочну стабилност. Зато што то неће бити написано у Вашингтону или Бриселу.
Како онда реаговати на Додикову реторику? Поједини пријете и санкцијама…
– Знате, ова врста реторике је играње с ватром, тако да он за то мора бити одговоран и свом народу и међународној заједници.
Босна је једина земља Западног Балкана која није позвана на Самит за демократију, који ће почетком децембра организовати предсједник Бајден. Како то коментаришете? Шта може бити резултат самита?
– Да, то што је Босна неуредна прича је дио разлога зашто није за тим столом. Питање је ко би био за столом, како би се то урадило. Дисфункционалност је та која омогућава Босни да не постигне оно за што заиста има потенцијал. Шире говорећи, Самит за демократију је важна прилика да се усредсреди свјетски разговор о важности демократије данас. Мислим да је одлучујући изазов нашег времена да ли демократија или аутократија доноси резултате за више људи широм свијета. Видјели смо прави изазов демократији и слободи предвођен ауторитарним оживљавањем оштре моћи, подстакнут успоном Пекинга и агресивним приступом Москве.
Вилсон: Вријеме да се оконча демократско назадовање
Господине Вилсон, љетос сте преузели положај предсједника и извршног директора Националне задужбине за демократију. Шта ће вам бити у фокусу на новом положају?
– Национална задужбина за демократију је на првим линијама пружања подршке онима који промовишу демократију широм света. И то је хитна и неопходна мисија, која је под притиском. То је и један од разлога зашто сам дошао у ову организацију – ако погледам свијет данас, мислим да је демократија против аутократије одлучујуће питање за његову будућност – да ли људи могу да одлучују о својој судбини. Национална задужбина за демократију је дио те једначине. Ми смо америчка фондација за слободу и демократију, коју је основао Конгрес за вријеме предсједника Регана. Окупљамо демократе и републиканце, бизнисе, радничке организације. Независна смо фондација, коју подржавају порески обвезници, средствима које издваја Конгрес, да би подржали демократске институције и принципе широм свијета. Ваши гледаоци знају да је ово тежак период за демократију и слободу. Има много проблема, не само на Балкану, већ широм свијета. Демократије назадују 15 година и то мора да се заустави. Демократије морају да се уједине и поврате замах. Вријеме је да се оконча ово демократско назадовање. И задужбина помаже да се подрже организације и активисти широм свијета који су на првим линијама слободе, који цивилно друштво чине енергичним и који ће на крају помоћи да се оконча демократско назадовање и започне нови демократски талас.
Који су вам циљеви у источној Европи и региону Западног Балкана?
– Поносан сам на то што задужбина истрајава. Нарочито смо посвећени Балкану гдје смо присутни деценијама. Како су се други донатори повлачили из земаља, ми смо остали посвећени и присутни. Постоји недовршени посао реформи које би требало да осигурају да је Западни Балкан дио слободног свијета и демократских институција којима тежи. Наш посао у региону је кључан. Поносан сам што могу да кажем да је Задужбина у процесу да удвостручи напоре у региону, да удвостручи подршку народу на Западном Балкану и њиховим аспирацијама да постану дио демократског, слободног свијета. Дошао сам у Задужбину са снажном ријешеношћу да се позабавим недовршеним послом широм Европе. Окренути смо источно, ка Молдавији, Украјини, Бјелорусији, али сам такође веома усредсређен на Југоисточну Европу. Усредсређени смо на водећа питања – шта је најважније за демократију у региону. Слушамо шта нам говоре они који су на терену. То значи да стојимо уз цивилно друштво, уз независне медије који су под пристиком, уз оне који могу да обезбиједе одговорност владе да пружи резултате, који добро познају питања корупције, владавине права, правосуђа али и транзиционе правде – постоје нека неријешена питања у вези са правдом у региону – као и начине да се подржи вишестраначка демократија која је кључна за будуће аспирације људи у региону.
Поменули сте да ће задужбина да удвостручи напоре у региону. О каквој подршци говоримо? Финансијској?
– Ријеч је и о материјалној и моралној подршци. Материјално, срећни смо што је у вријеме геополитичких изазова с којима се демократија суочава као и, како су људи широм свијета то посматрали, периода неизвјесности у Сједињеним Државама, што су се демократе и републиканци у Конгресу удружили да уложе америчке ресурсе у подршку демократији широм свијета. И дошао сам у Задужбину која је добила повећану подршку Конгреса, већи број средстава, што нам омогућава да повећамо присуство и подршку – кроз институције као што су Међународни републикански институт, Национални демократски институт, Центар солидарности, Центар за међународно приватно предузетништво – који отварају канцеларије, враћају се у регион у неким случајевима, проширују своје програме. Истовремено, овдје у Задужбини се сусрећемо са изванредним, храбрим новинарима који инспиришу, организацијама из цивилног друштва које су кључне за демократску културу, уз које можемо да стојимо и да подржимо њихове идеје и интересе. Као лидер Задужбине, осигураћу да и даље пратимо како можемо да подржимо реформе и напредак у региону.
Аутор Милена Ђурђић
Извор Глас Америке, 26. новембар 2021.
