ПЕТАК, 20. 08.1999.год.
Три холандска војника се зауставише испред трафостанице и на њој залепише неколико плаката. То исто учинише и на другом делу улице и одоше даље. Питала сам се шта је то ? На улицу нисам смела изаћи, а ни било ко други од великог броја људи смештених у црквеној сали и у дворишту.
Шта ли још смерају после ужасног дана какав је био данас?
Пре подне ме је изненадио али и обрадовао долазак оца Серафима из Девича са игуманијом Анастасијом и сестром Јефимијом. Јефимија, тј. Маја Антић како је њено световно име, је родом из Ораховца па је са пратњом француског КФОР-а дошла да одведе своје родитеље и брата одавде. Они су протерани из свог стана у доњем делу Ораховца, а сада су смештени код рођака.
Док су игуманија и сестра Јефимија биле код њених рођака, отац Серафим је разговарао са нама у црквеном дворишту. Знали смо га јер је пре неколико година један период боравио у манастиру Зочишту, као део братства манастирског. Причао нам је о првим данима од потписивања Кумановског споразума. Наоружани Шиптари су им упали у манастир Девич, пљачкали манастирску имовину, малтретирали сестре, а њега су хтели убити у самој Девичкој цркви.
– Био сам смирен, упркос страху, и понављао у себи молитву ,,Оче наш” , молећи не толико за себе, колико за сестре и игуманију, јер злотвори су могли свашта да им учине. Бог и Свети Јоаникије су нас спасили. Цев пиштоља који је један терориста ставио мени на слепоочницу, одједном се померила и Шиптари одјурили одневши све вредно из манастира, испричао нам је отац Серафим.
Плато испред наше цркве је био пун људи, као и простор пред салом,,4. јули” у којој је радила мала амбуланта. Од доласка КФОРа у њој су радили наши доктори. Одједном су дојурила возила немачког КФОР-а, из њих излетели униформисани војници са маскама на лицима и одмах се зачуше пуцњи из правца сале. Људи су полегали по земљи, жене су узнемирено склањале децу која су престрављена, вриштала. У трену сам се нашла на тераси где је била девојчица. Стегла сам је рукама и смиривала мада сам и сама била уплашена јер нисам знала на кога и ко пуца. Људи су се запрепастили призором који је уследио. Маскирани Холанђани су се распоредили у свим улицама у око цркве и сале ,,4. јули” а неколико њих изводило је из амбуланте доктора ВЕКОСЛАВА СИМИЋА. Руке су му биле везане на леђима, а преко главе неко платно, као врећа, рече неко. Француски војници су били отерани тј. наређено им је да одмах напусте ,,Немачку зону”. Они изненађени одоше одводећи са собом оца Серафима, монахиње и Јефимијину породицу.
,,ХОЛАНДСКИ ВОЈНИЦИ СУ УХАПСИЛИ ДОКТОРА ВЕКОСЛАВА” Вест се пренела у минути кроз Ораховац. А за њом још једна: ,,МАСКИРАНИ ВОЈНИЦИ СУ УХАПСИЛИ ПРЕДСЕДНИКА ОПШТИНЕ АНЂЕЛКА КОЛАШИНЦА, А У ИСТО ВРЕМЕ И СТАНКА ЛЕВИЋА, РАДНИКА МЛИНТЕСПЕКА. УПАЛИ ИМ У КУЋЕ, ПРЕСТРАВИЛИ ПОРОДИЦЕ, А ЊИХ ОДВЕЛИ”
Страшно! Још се народ није разишао наиђоше два оклопна возила КФОР-а. Једно се спусти ка сали, а друга два се зауставише испред црквене капије. Наоружани војници почеше да искачу из тих возила. Педесетак војника утрча у црквено двориште. Један део направи обруч око цркве, а тројица почеше ударати ногама у врата на западној страни цркве. Нису говорили само су упорно ударали у врата. Схватила сам да хоће унутра у цркву, па сам руком показала мала врата са стране која су остала отворена после посете оца Серафима. А онда, као у страшном сну почела сам да трчим за војницима који су разбојнички упалу у саму цркву. Они су се већ распоредили поред зидова ,а неки су јурили ка олтарском делу. Било их је двадесетак. Један је улетео у олтар са пушком испред себе, други је кундаком пушке гурнуо Царске двери које се под силином отворише, а овај пушком помери завесе од црвеног плиша у страну и без имало страхопоштовања изгуби се у унутрашњости олтара. Трећи је кундаком пушке ударао у певницу са десне стране. Плакала сам и викала војнику до себе:
- Шта је ово? Шта хоћете, зашто нам скрнавите цркву?
Он је развукао уста у одвратан осмех и одговорио на српском:
-Видиш.
Овај је неки одавде, само је обукао њихову униформу, помислих.
Други војник је у ставу мирно стајао недалеко од мене и питао ме да ли знам немачки или eнглески. Наравно питао ме је на немачком, а ја, пошто сам само то и разумела викала сам да не знам ни немачки ни eнглески, али ваљда они могу на српском да објасне шта овде траже. Упорно сам причала да ту нема никог и ничег, нема оружја, ако то траже, јер ми оружје у цркву не уносимо, ми не скрнавимо светиње. Онај исти војник се опет одвратно насмејао, а ја сам изјурила из цркве покушавајући да некако спречим да нам скрнаве цркву. Неко, од људи из Зочишта, је већ послао једно дете да позове Тању Витошевић, која зна енглески. Разговарала је са једним војником, који им је, вероватно , био наредбодавац. Тражио је свештеника или црквењака. Тражили су оружје. Неко је пријавио да у цркви Срби крију оружје па су пожурили да га нађу. Сумњив им је био и камен у централном делу цркве, на поду. Црквењак, је по позиву дошао и поклонивши се светињи, разочаран у њихово понашање, објаснио да то мало удубљење служи да се у њега убаци дно Часнога Крста на Велики Четвртак и да то није камен који се може подићи да се уђе у подрум испод, како су они мислили. Уверили су се и у то да подрума нема. Војници су се пели на звонару и на чардак. Ништа нису нашли. Разочарани у неуспех, по наредби оног што је постављао питања, повукли су се истом брзином у своје транспортере, као кад су изашли. Мушкарци из Зочишта и околних кућа који су се задесили у црквеном дворишту су стајали као кипови и посматрали све то, а жене су плакале. Само Голуб Кујунџић је прекрштених руку на грудима зачуђујуће смиреним тоном говорио војницима који су чували транспортере да је ово страшно, да они немају поштовања према српским светињама, да они нису миротворци ако на овакав начин успостављају мир, газећи преко свега што је Србима свето.
Немачка возила, уз јаку буку одјурише, а ја нисам могла да се смирим. Какви су то миротворци кад немају поштовања ни према нашој светињи? Понављала сам гледајући у намучена лица жена из Зочишта, које су покушавале да ме смире. Па и они су кажу хришћани. Не, не верујем! Већ се говорило да су и неки Шиптари обучени у униформе КФОР-а. Мора да су испуњени великом мржњом па се тако понашају према нама и нашим светињама.
Нисам престајала да плачем. Веровала сам да могу да упадну и претресу двориште, ал цркву, не.
Долазили су људи који су се задесили на улици да питају шта се десило. Уједно смо од њих сазнали да су још три групе војника претресале српске куће. Једна група кућу Анђелка Колашинца и однела све што је нашла у његовој кући вредно: документа, новац, злато. Узели су све и његовој сестри Соњи, која је у бегу из свог стана у доњем делу града, нашла уточиште код брата. Деца су им, кажу, много уплашена, јер се нису смела померити с места док су војници превртали све по кући и урликали на сав глас.
Друга група је претресала кућу ухапшехог Станка Левића и из ње однела све драгоцености и документа.
Трећа група је претресала кућу Слободана Баљошевића. Његова жена Брана је сестра ухапшеног доктора Векослава Симића, који је био са породицом пребегао код сестре тог кобног 15. јуна. Кућа му је већ била запаљена, а отац Петко киднапован.
Каква је то мировна војска која хапси, претреса, скрнави светиње, пљачка? Јер узимање личних ствари, новца и злата на силу- шта је ако није пљачка?
Спустило се вече, а на радију ,,Дојче веле” вест: ,, Данас су у Ораховцу војници немачког контингента КФОР-а ухапсили три ратна злочинца: Анђелка Колашинца, Векослава Симића и Станка Левића. Оптужени су за убиства, пљачке, паљевине.”
Знали смо да то што јавља радио није истина. Ђека је увек лепо живео са Шиптарима и имао много пријатеља међу њима. Доктор Веки их је лечио, Станко је годинама радио са њима. Ако су они ,, ратни злочинци”, онда смо и сви ми који смо ту, исто. Сви су данас пожелели исто: евакуацију. Ако почну овако да хапсе, сви ћемо завршити у затвору. Јер изгледа за њих бити Србин значи бити и ратни злочинац.
22. АВГУСТ 1999. год.
Послато је писмо КФОР-у са захтевом да се ослободе ухапшени Срби. У супротном сви ће се Срби иселити из Ораховца и Велике Хоче.
23. АВГУСТ. 1999. год.
Сазнали смо да ће се тројици ухапшених Срба судити у Окружном суду у Призрену, а не у Хагу. Они су у затвору у Призрену који обезбеђује КФОР. Повезују њихове злочине са оптужницом која се води из Хага против Слободана Милошевића.
27. АВГУСТ 1999. год.
Барикаде на путевима против доласка Руса и даље стоје, и Руси неће силом да уђу у Ораховац.
Р. О.
Дана, 20.августа 2023.године
Додајем одломак из књиге Мирка Ћупића, објављен у Вечерњим новостима 30.августа 2006., везан за случај хапшења Анђелка Колашинца.
,,KЊИГА “Отета земља” Мирка Чупића, у издању “Нолита”2006., садржи потресна сведочења о српском егзодусу са Kосова и Метохије, на 430 страна.
ДОK су преостали ораховачки Срби оплакивали своје непреболне ране, сабијени у преосталим кућама у горњем делу града, где гладују и страхују, неко је шенлучио. Страховити плотуни изнад њихових кровова, према небу, никако нису слутили на добро. После плотуна забрујали су мотори борних кола, џипова, а изнад кућа, само што не додирују димњаке, круже два хеликоптера. Личило је на војну вежбу, а није вежба. Било је тачно десет часова, тог двадесетог августа 1999. године, када је тридесетак немачких специјалаца, маскираних и до зуба наоружаних бранитеља западне демократије провалило у двориште куће Анђелка Kолашинца, председника Скупштине општине Ораховац. Затекли су га недалеко од капије. Неколико снажних специјалаца зграбили су га и бацили потрбушке на земљу. Везали су му руке и ноге, преко уста и очију ставили су му повезе. Убацили су га у некакво возило, као што се убацују цепанице.
Док су га возили у непознатом правцу, био је између седишта, а на глави, стомаку и ногама, осећао је војничке цокуле које су га благо газиле. После краће вожње стигли су, али он није знао где су стигли. Тек када је уведен у канцеларију, скинули су му повезе са очију, руку и ногу. Сместили су га у један ћошак, где је морао да клечи, окренут зиду. До два часа после поноћи смењивала су се по тројица војника, с пушкама на готовс и цевима упереним према његовој глави. Kада би му сан долазио на очи, војници би га “џарнули” цевима испод браде, како би га одржали у будном стању. Два пута су му дали да пије воду, али му нису давали храну. Прошла је поноћ када су га поново везали, на исти начин као пре, убацили у камион и одвезали. Kада су му поново скинули повезе, био је у ћелији. Тада је сазнао да се налази у призренском затвору.
Ујутро му је сервиран доручак, после двадесет и четири часа гладовања. Био је то пристојни доручак.
Истог дана саслушала га је УНМИK полиција, без адвоката и без образложења зашто га саслушавају. Без паузе, као на филмској траци, ређала су се дешавања. Истражни судија и тужилац, обојица Шиптари, обавестили су Анђелка Kолашинца да је осумњичен за “прикривање и пружање помоћи кривичних дела ратног злочина”.
Kакав злочин, који злочин. Па он ни мрава није згазио. “Да ли је то злочин што је предводио унесрећену родбину и грађане Ораховца у `Маршу мира` и тражио помоћ и заштиту од Вилијема Вокера.
Није ништа вредело, изречена му је казна од пет година затвора. Његов адвокат по службеној дужности – Башким Невзати био је изузетно коректан. Својски га је и аргументовано бранио, али га није могао одбранити.
KОЛАШИНАЦ је потом пребачен у затвор у Kосовској Митровици. Његов случај преузимају адвокати Живорад Јокановић и Миодраг Бркљач из Приштине, те Никола Радаковић из Београда. Они улажу жалбу на изречену пресуду. На првом суђењу Јокановићу се придружује адвокат Милан Вујин из Београда.
Све су то искусни и осведочени адвокати, и све раде без паре и динара. Али, авај… Јавни тужилац мења првобитну оптужбу, а нова гласи “ратни злочин против албанског цивилног становништва…”
Ораховац је једно од највећих стратишта Срба из којег су шиптарски терористи, само годину дана раније, убили и одвели у непознатом правцу око шездесет српских цивила, међу њима и жене и децу и протерали 3.200 грађана. Kости неких несрећника пронађене су касније спаљене у кречани у селу Kлечка на превоју између Малишева и Рачка.
Зар би председник општине да је починио било какав злочин, макар и да се некоме од Шиптара суграђана замерио, чекао годину дана у свом дворишту да буде ухапшен?
Истина је била узалудна, одбрана изузетна, али тужилац и судија неумољиви према очигледним чињеницама да је Kолашинац потпуно невин.
Осуђен је на осам година затвора. Адвокати су, ипак, успели да га ослободе, после четири године и пет месеци тамновања, да би се бранио са слободе. Већ две године и више чека Анђелко Kолашинац поновно суђење.
За злочин над шездесет убијених и несталих Ораховчана, почињен само у три дана и сељана из Ретимља, Оптеруше и Зочишта, још нико није осумњичен, а камо ли осуђен.
Судбину Анђелка Kолашинца доживели су и његови суграђани и комшије доктор Векослав Симић и Станко Левић. Прошли су кроз истоветни “`демократски третман” и оптужени за оно што нису никада починили – “злочин против цивила”…
БЕЗАKОЊЕ и НАСИЉЕ
KОМАНДАНТ KФОР-а генерал Мајкл Џексон, огласио се по ко зна који пут, осудио је Албанце за насиље, рекавши да раде исто оно због чега су оптуживали Србе и због чега је Србија бомбардована. Џексон је признао да на Kосову и Метохији владају безакоње и анархија.
И они који су хушкали на рат и подметали разне лажи, представљали Србију и српски народ као прогонитеље Шиптара, напокон су се дозвали истини, али је то прекасно и мала је вајда од тога. Тако “Њујорк тајмс” констатује: Два месеца после доласка првих снага KФОР-а, на Kосову и даље владају безакоње и насиље… Локални криминалци, борци ОВK и албанске банде искористили су необезбеђену границу, вакуум у спровођењу закона да би терорисали Србе и Роме и отерали их из њихових домова. Исти ови насилнички елементи такође пљачкају и косовске Албанце…