Иако Француска ужива репутацију равнодушног актера у источној Европи, прву недељу фебруара француски председник је почео као дане источне Европе.
Сусрео се 1. фебруара с председником Србије Александром Вучићем, а након тога примио је премијера Словачке Игора Матовича, па затим председницу Молдавије Мају Санду.
Све то указује на имплементацију стратегије Француске у јачању свог присуства у источној Европи и на Балкану.
Средином 2019. пред планирану, па померену јулску посету француског председника Србији, француско Министарство спољних послова усвојило је нови приступ јачања својих односа с државама Западног Балкана.
Тада је дефинисало да ће ојачати своју сарадњу на четири подручја: економија, безбедност, правни систем и одбрана.
Све у циљу конвергенције региона са Европом.
Наведено је Европом, а не ЕУ, што се чини да није блага терминолошка опуштеност, што се може закључити на основу општег француског ставе према проширењу 2020. и 2021.
Током преговора о проширењу 2004. и каснијом разговорима о источном партнерству 2009, француски председници Жак Ширак и Никола Саркози наглашавали су медитеранску димензију Европе.
Обојица су отворено изражавали скепсу према способностима нових држава-чланица да допринесу изградњи Европе.
Као резултат свега овога, француски утицај у источној Европи и на Балкану остао је скроман.
Немачка је, наравно, главни субјекат у региону, а на истоку Пољска увећава своју регионалну снагу преко НАТО и Вишеградске групе.
Чак су и неке много мање земље претекле Француску у специјализованим подручјима, попут Естоније у дигиталној управи, Аустрије у економским питањима и Румуније на Црном мору.
Недостатак француског интересовања за источну Европу објашњаван је традиционалним проруским ставом француске дипломатије.
Макрон је наставио правац и линију својих претходника, па је успео да промени читаву политику ЕУ у пријему нових чланица, односно држава Западног Балкана у овом тренутку, а у перспективи можда и других држава бившег СССР.
Ту долази питање да ли је Француској суђено да буде другоразредна сила у региону?
Наравно да није.
Француска је водећа европска држава у одбрамбеном подручју, а веома важан политички фактор у свим земљама које имају територијалне спорове: чланица је ОЕБС групе за Нагорно Карабах, допринела је посредовању у руско-грузијском сукобу 2008, предложила је нормандијски формат за источну Украјину и преформулисању ангажовања НАТО у балтичким државама.
Јасно је, да ако Француска жели да обнови свој статус у Европи, она мора да покаже да је спремна да игра одређену улогу у безбедности и другим питањима држава источне Европе и Западног Балкана.
Француска је, међутим, често прихватљиво лице за европско одбијање проширења, па она на довољно љубазан начин саопштава непријатне истине.
Захваљујући проширењу 2004. и програму Источног партнерства 2009. Немачка је сасвим испунила Миттелеуропе стратегију и постала главни економски фактор.
На политичком нивоу, Немачка се ослободила свог историјског баласта константне подршке проширењу.
На томе је настала подела рада између Немачке и Француске: Немачка је подржавала интегративну политику чланица ЕУ а Француска је била задужена за медитеранске иницијативе.
Данас Немачка и Француска деле уздржаност према новом и значајном проширењу које првенствено захвата Западни Балкан.
Повлачење Ангеле Меркел не може да се сматра добром вешћу за Макрона јер је Француској потребна снажни немачки савезник у свим европским програмима.
Новоизабрани лидер немачких демохришћана, Армин Лашет, био би та компензација уколико би постао немачки канцелар, будући да у Макроновом европском активизму види пример за Немачку, а као премијер Северне Рајне Вестфалије која се граничи с Француском, има довољно искуства и знања о важности немачко-француског савеза.
Све су ово питања која Француска може да демонстрира и на Балкану, при чему је Србија била важан преостали простор без значајнијег француског утицаја.
У сваком случају, програм 11. сусрета председника Француске и председника Србије одговарао је овим француским циљевима јер се разговарало о Косову, европским интеграцијама и економској сарадњи.
Француска иницијатива о Косову није нова.
Она је наставак самита који је одржан у јулу прошле године на иницијативу Немачке и Француске.
На француску улогу у организовању наставка београдско-приштинског дијалога, француски председник је подсетио у обраћању на Самиту о Западном Балкану који је одржан у новембру 2020.
Макрон је нагласио да је „суштински важно одржавање и јачање дијалога са Западним Балканом који географски, културно и историјски припада Европи“.
Објашњавајући како Француска подржава „европску перспективу Западног Балкана“ Макрон је набројао неколико ствари: мартовску одлуку да се отворе преговори са Северном Македонијом и Албанијом, јулско обнављање преговора Србије и Косова“, чему је Француска допринела.
„Неслагање између Србије и Косова је питање европске безбедности, према томе, суштински је важно да ЕУ води посредничке напоре између две стране како би се решило питање.“
Суштински, био је ово одговор на иницијативу америчког председника Трампа и потписивање Вашингтонског споразума што француски председник уопше није ни поменуо – као да није ни постојао!
Наглашавајући важност Берлинског процеса, најавио је Економски и инвестициони план за Балкан у износу од девет милијарди евра, што је највећи допринос развоју региона.
На основу тога, указао је да се очекује да земље Западног Балкана дају свој допринос ЕУ у три подручја: јачање међусобне сарадње, да убрзају струкуралне рефоме с „фокусом на финдаменталне реформе“ и подршка у борби против тероризма.
У заједничком обраћању два председника, Макрон је рекао да „поздравља ризике“ које је председник Вучић више пута предузео „да предложи нека решења која су иновативна“, и додао да може да се рачуна на његова „отворена врата“ да се постигне напредак на том „путу нормализације односа, али и путу који жели да доведе до стабилности и мира у региону и знам да је то ваш циљ“.
Пре сусрета с француском председником, председник Србије је рекао да „морамо да учинимо све што можемо како бисмо постигли компромисно решење прихватљиво за обе стране“, што „досад није био случај“ и најавио да је „увек био спреман да саслушам председника Макрона и његове иновативне идеје и да видимо шта можемо да учинимо да се приближимо могућем решењу“.
Тако да се иновативна решења и иновативне идеје појављују у изјавама оба шефа државе.
Ове опаске привукле су интересовање у Европи, али није могло да се наслути да ли је реч о заједничким, већ раније разрађеним идејама или је реч само о размени идеја.
Француски председник је поново подржао европског изасланика Мирослава Лајчака.
Без обзира на то што Вашингтон у обраћању јавности није био поменут и што је тога дана, 1. фебруара, испуњена једна тачка из Вашингтонског споразума, успостављање дипломатских односа Израела и Косова, јасно је да Француска неће ићи ван заједнички усаглашене политике с Вашингтоном ис а другим чланицама ЕУ, пре свих с Немачком.
То њу, међутим, не спречава да има властите идеје које се могу наћи на столу, у складу са својом репутацијом трансформационог лидера, како га је назвао председник Светског економског форума Клаус Шваб, током прошлонедељног Макроновог обраћања Форуму.
У сваком случају, оно што смо могли да чујемо као непотврђену информацију у француским дипломатским круговима, могућна иновација односи се на одређену примену концепта подељеног суверенитета на Косову у неким питањима. Историјски за то би био пример управљања Трстом од 1945.
То би било и на трагу решења за језеро Газиводе из Вашингтонског споразума, где се укључује трећа страна, односно америчка компанија која учествује у целокупном пројекту.
За албанску страну то не би требало да буде спорно, јер је за њу признање, које би укључивало у седиште у УН, далеко важније од пуног и неокрњеног суверенитета.
Српска страна би могла да рачуна на гарантовање свог утицаја у одређеним областима, али би морала да прихвати столицу Косова у УН.
У целини, то је једна варијација идеје две Немачке, што према садашњим прилимкама, неће бити нимало лако.
Француско укључивање у нови круг балканске енигме сад долази у новом контексту, кад је на челу САД нови председник, који сасвим напушта приступ свог предходника.
Амерички председник Бајден и немачка канцеларка Ангела Меркел уврстили су Западни Балкан у шест приоритета, поред Ирана, Авганистана, Кине, Русије и Украјине.
У свом телефонском разговору са америчким председником, Макрон је поменуо Либан, што указује да Француска може да направи отклон од онога што су се или што се договарају други учесници овог процеса са западне стране и кад је реч преговорима Београда и Приштине.
Лако је закључити да ће Макрон да се ослања на кооперативни приступ. Тако је у разговору који је вођен 4. фебруара приликом отварања Европског центра Атлантског савета, он навео и очекиване оквире у сарадњи са САД, где је на првом месту ставио „обнову и очување мултилатералног оквира“ у односима САД и ЕУ, „након две године његовог разбијања“.
Макрон очекује „јачање и уздизање европског суверенитета“, за разлику од досадашње тежње и „наглашавања суверенитета на националном нивоу“.
Тада је поред других кризних региона, навео још и Сахел, Блиски исток и Рог Африке као регионе који су важни за Француску.
Он је поново употребио иновативност кад је говорио о изградњи „новог партнерства у глобалном свету“.
Када је реч о НАТО, Макрон је најавио да следе кључни месеци у којим је потребно да се објасни улога НАТО и одговори на питања ко је непријатељ, какви су односи с Кином?
Он је Кину дефинисао као истовременог партнера, такмаца и ривала, што је далеко од америчке дефиниције стратешког непријатеља.
Поновио је да је за миран свет потребно заједничко управљање.
После вета 2019. које је француски председник ставио на почетак преговора са Северном Македонијом и Албанијом, који је Француској донео низ критика и негативну репутацију у региону, она је брзо попустила пред критикама и прихватила да промени одлуку.
Чини се да Француска сада настоји да поврати свој углед пријатеља и савезника.
Извор: Данас
