Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Драган Бисенић: Комешање на Балкану

Фото: EPA-EFE/ MAXIM SHIPENKOV (arhiva)

Балкан је у фокусу међународне пажње у последња два месеца скоро као у преломним данима ранијих драматичних догађаја: ређају се, у облику нон пејпера, идејни нацрти за његово преуређење праћени посетама међународних изасланика, помешаних за изјавама међународних званичника које су мешавина охрабрења и забринутости.

Чак су се и индустријски најразвијеније земље у свету изјасниле о балканској будућности.

Прилично је јасно да је разлог овог новог таласа усмеравања ка Балкану прва посета америчког председника Бајдена Европи и његов сусрет с руским председником Путином у Женеви, 15. и 16. јуна.

Амерички председник ће од 11. до 13. јуна бити на заседању Г7, да би 14. јуна био у Бриселу на Самиту НАТО и на сусрету са званичницима ЕУ.

У то време у Бриселу биће настављени разговори Београда и Приштине, а како се најављује у косовским медијима, до сусрета председника Србије Александра Вучића и председника косовске владе Аљбина Куртија требало би да дође управо 14. јуна – истог дана кад Бајден буде у Бриселу и дан пре америчко-руског председничког сусрета.

Има, стога, довољно сигнала да се верује да ће балканско и унутар њега косовско питање, бити део дневног реда приликом руско-америчког самита, али је неизвесно у којој мери и на који начин.

Будући да ће америчког председника да прати бројна делегација других званичника, готово са сигурношћу може да се претпостави да ће се неки од њих срести са српском и косовском делегацијом.

Готово сигурно би то могле да буде Моли Монтгомери и Викторија Нуланд, праћене Метјуом Палмером.

Не може се искључити да би, у случају повољног развоја, то могли да буду државни секретар Ентони Блинкен и саветник за националну безбедност Џек Саливен.

Згуснутом низу догађаја придружили су се европски изасланик за Косово Мирослав Лајчак и амерички изасланик за Балкан Метју Палмер, који су посетили Приштину и Београд.

Њиховом доласку претходила је изненадна грчка изјава подизања односа Атине и Приштине на виши, политички ниво.

Пре овог потеза у размаку од месец дана, грчки министар спољних послова Никос Дендијас посетио је Београд 5. априла, а премијерка Србије Ана Брнабић боравила је у Атини 13. маја.

Већ у Дендијасовој изјави у Београду могла је да се наслути промена тона и испољавање снажнијег грчког интересовања према Косову, али не и у ком правцу ће она ићи.

„Велико је интересовање за Косово. Жао ми је што преговори још нису започети са новом владом. Рекао сам да вам стојимо на располагању да на било који начин помогнемо у решавању овог изузетно тешког питања“, рекао је тада Дендијас у Београду.

На овај начин, Грчка се приближила пузајућем признању које је 2012. најавио тадашњи шеф грчке канцеларије у Приштини.

У интервјуу за Газету Екпресс, марта 2012, шеф грчке Канцеларије за везу у Приштини, Димитрис Мошопулос, рекао је да ће признање Грчке ићи „корак по корак“ и да је то нешто „што ће природно доћи“.

Објаснио је да Грчка жели да цео Западни Балкан постане део ЕУ, те стога ова перспектива укључује и признање.

Грчки медији наводе да је главни промотер косовске ствари у Грчкој, садашња грчка амбасадорка у Вашингтону, Александа Пападополу која има веома дуг стаж у бављењу питањем Косова, од 2000, кад је била шефица грчке Канцеларије за везу, па до 2016/19. кад је била шефица мисије Еулекса.

Овај корак у односима с Приштином доприноси даљој промени статус qуо стања које је постојало деценијама у односима пет држава ЕУ које не признају Косово.

Без обзира што је Грчка ставила до знања да неће признати Косово и што подизање нивоа односа само по себи не мора да значи много, она ствара даљи притисак на измену постојећег стања код преосталих европских држава.

У томе су се нашле најаве, па затим негирања, да се Шпанија припрема да отвори своју Канцеларију за везу у Приштини.

Више држава које нису признале Косово имају своје Канцеларије за везу у Приштини, али немају никакве приштинске представнике.

За разлику од њих, Грчка је имала Канцеларију за економску сарадњу која је сада постала Канцеларије за заступање косовских интереса са политичким функцијама.

Могуће је да је овај грчки потез и посета министра спољних послова Дендијаса Приштини део стратегије шаргарепе и мотивисања приштинског руководства за испуњавање давно преузете обавезе о стварању Заједнице српских општина.

То је очигледно била тема разговора Палмера и Куртија, након чега је Курти рекао да се на Косову „не могу стварати моноетничке целине“.

У својој уобичајеној отворености, Лајчак је дао да се закључи како постоји једна слика о преговорима у јавности, али сасвим друга у четири зида, те да оно што јавност зна или мисли да зна о оно што се стварно дешава, не мора да се поклапа.

Поводом недавних Куртијевих поступака и коментара Лајчак је казао да је важније оно што је косовски лидер рекао иза затворених врата.

Ако је веровати приштинским медијима, Лајчак је рекао да Вашингтонски споразум „не значи ништа“ и да једино ЕУ има међународни легитимитет у дијалогу.

Истакао је да је дијалог уз посредовање ЕУ „једини начин да се Србија и Косово придруже ЕУ. Не постоји други европски пут и за Србију и за Косово осим дијалога. То је битно. Курти то зна, као и Вучић“, рекао је Лајчак.

Ову тврдњу оснажио је и Палмер рекавши да „САД није страна у преговорима“, већ да је „актер и партнер укључен у процес“, што језначајна промена у поређењу са атмосфером приликом потписивања Вашингтонског споразума.

Укратко, Палмер верује да је споразум који укључује „пуну нормализацију односа“, могућно потписати до краја ове године, а да на међусобном признању „као исходу који коначно оставља ову тему у прошлости, и ставља Србију и Косово у позицију да крену напред“ треба да се „напорно ради“.

Оно што са америчке стране може да буде снажан, али неуобичајен подстицај, било би склапање одређених одбрамбених и војних споразума.

То је у својој анализи објављеној 14. маја предложио стручњак вашингтонског Вудро Вилсон центра Едвард Џозеф.

Уколико су интензивни догађаји на Западном Балкану у последња два месеца повезани са доласком Бајдена у Европу и његовим састанком с Путином, онда је важно видети на који начин сада Русија гледа на Балкан и на косовско питање.

Москва је упутила Србију о предстојећем састанку америчког и руског председника у Женеви, али без прецизирања да ли ће се разговарати и о Балкану.

У први план поруке истакнуто је да ће Москва прихватити решење које буде одговарајуће за Београд, а не да ће оно безусловно морати да се заснива на Резолуцији 1244.

Приликом сусрета са српским министром иностраних послова Николом Селаковићем средином априла у Москви, руски министар Лавров је, критикујући тежње садашње косовске владе ка Великој Албанији, рекао да „политички лидери немају права да износе идеје које подривају концепт који почива на темељима Резолуцији 1244 СБ УН“.

Он је подсетио да „УН признају суверенитет Србије“ и да решење конфликта Београда и Приштине може бити постигнут само мирним путем, при чему је потврдио да ће Москва „подржати сваки договор који је постигнут и који је прихватљив за обе стране“.

С каквим погледима на општи поредак се у Москви дочекује први сусрет америчког и руског председника и где би у том општем оквиру могло да буде место Балкана?

Одговор на то могућно је обликовати из руског схватања међународних односа који се граде.

Директор престижне међународне конференције Примаковљеви дани, која се одржава следеће недеље, и један од водећих руских дипломатских стручњака, Фјодор Војтиловски каже: „Данас можемо рећи да ће светски поредак у настајању бити полицентричан, али ће истовремено имати прилично круту хијерархију. Сад почиње да се одвија врло оштра борба око тога ко ће бити на врху ове хијерархије. Пре свега, то се односи на Сједињене Државе и Кину. А такви центри као што су Русија, Индија, ЕУ и други у наредним годинама мораће да разумеју како да граде своју стратегију друштвено-економског развоја, спољну политику, безбедносну политику и партнерства у овом новом систему координата.“

Дакле, ни за Русију нема сумње да се борба за престо води између Кине и САД.

У тим условима, Русија своја интересовања усмерава ка регионима који ће у будућности бити посебно важни за однос Русије са спољним светом.

Војтиловски у те регионе убраја ЕУ, али посебно расте руско интересовање Азијско-тихоокеански регион, Централну и јужну Азију и Блиски исток.

У руској стручној јавности процењује се да САД и ЕУ желе да Србија призна Косово до краја ове године.

Сарадник московског Института за славистику, Георгиј Енгелхарт истиче да ће ЕУ и САД испољавати „активан притисак на обе стране, а посебно на Београд, како би се споразум о Косову склопио до краја ове године, односно фактичко признање независности Приштине“, али да је „питање да ли ће Вашингтон и Брисел моћи да реализују ту идеју“.

У том оквиру, он сматра да је овај тренутак јачања притисака на Србију изабран нарочито због предстојећих избора у Србији, што је природно време неизвесности и нестабилности које је ризично за руководство Србије.

Због тога, он очекује да ће Србија покушати да купи време или да неким делимичним иступцима умилостиви запад.

Русија, међутим, не верује у европске перспективе Србије, пошто је процес проширења замрзнут, што је изјавио и француски председник Макрон 2019, управо у Београду.

Енгелхарт оцењује да за нову америчку администрацију која обнавља трансатлантску солидарност, Балкан треба да постане показни пример тог новог односа слоге и хармоније који настоји да затвори сва недовршена питања 1990-их у региону: да коначно реши под својим условима статус Косова и ликвидира аутономију Републике Српске у БиХ.

Иако Балкан у овом моменту није у рангу прворазредних руских интересовања, јасно је да се Русија неће одрећи свог утицаја, пошто остали претенденти на велику улогу у свету показују снажно интересовање за Балкан.

Стога је неизбежна равнотежа тих интереса и планова, а једини начин да се она постигне јесу сусрети шефова држава.

Питање је само колико ће тиме земље Балкана бити задовољне, колико им је потребна та спољна арбитража и шта су им друге алтернативе.

(Данас, 06. 06. 2021)

 

 

 

Став