Кад је амерички председник Бајден назвао у интервјуу руског председника Путина убицом, сигурно није мислио о томе какве ће то последице имати на Балкану и настојањима да се убрза београдско-приштински дијалог и нађе решење прихватљиво за обе стране.
Тешко је замислити сусрет или разговор двојице председника у догледно време.
Што се тиче руско-америчког дијалога, вероватно се већ сада може рећи да је Бајденов мандат у том смислу изгубљен, иако је портпаролка Беле куће, Џин Псаки покушала да релативизује ову изјаву идејом да ће САД наставити дијалог с Русијом о важним темама, а истовремено критиковати Русију.
Полуозбиљан и полуподсмешљив одговор руског председника не указује да ће нешто такво бити могућно.
У таквим условима тешко је веровати да ће Русија сада попустити на Балкану, посебно кад пандемија иде у корист јачања њеног утицаја, баш као и утицаја Кине, а то је управо оно што САД и ЕУ нису желеле.
Тле за извесну ентропију овог процеса на неки начин већ је припремљено у претходним недељама, иако би се очекивало да ће линија кретати у сасвим супротном правцу.
У прилог томе је укључивање Западног Балкана међу шест глобалних приоритета о којима су се у телефонском разговору сагласили амерички председник и немачка канцеларка Ангела Меркел.
Чини се да ће, без обзира на утисак о интензивнијем бављењу косовским питањем, доћи до новог успоравања, иначе тек обновљених преговора.
Али, све више је индикатора у утицајним међународним круговима који показују да овакав приступ није близу реалности.
Амерички центар за европску политичку анализу (ЦЕПА) пре недељу дана представио је обимну анализу о Косову чија главна порука је да српско-косовски спор још није зрео за решавање.
Леон Хартвел закључује да су два питања – суверенитет и безбедност крајње тешки за решавање, а противници нису спремни да окончају спор, бар не у садашњим условима и на начин који би довео до брзог и свеобухватног споразума.
Русија и Кина подривају процес нормализације.
Док Русија штити своје енергетске интересе у Србији и жели да држи ЗБ ван ЕУ и НАТО, кинески циљ није нужно да омета процес нормализације, али отежава ЕУ да чланство користи као шаргарепу за Србију.
Поделе унутар ЕУ према признању Косова значе да дијалогу недостаје јасан циљ суверенитета за Косово, што слаби процес.
Поред тога, Ричард Гренел је подрио процес делећи дијалог у два дела – један о економским питањима који воде САД и други о политичким питањима које води ЕУ.
Пошто свеобухватни споразум није на видику, препоручује се да се САД врате игри на дуге стазе, тако што ће задржати позицију америчког специјалног изасланика за Балкан, штитити косовску независност, подржавати либералну демократију на Балкану и деловати заједно са ЕУ и Великом Британијом.
Ова нетипична анализа што се тиче америчког односа према Косову, израђена је под покровитељством помало заборављених Веса Мичела и Роберта Гелбарда.
Осим што директно даје подршку јачању позиције Метјуа Палмера у региону, она у преговарачки процес укључује и трећег субјекта – В. Британију.
Њено укључивање у двојац САД-ЕУ, био би увод у поновно стварање неке врсте Контакт групе у којој би морала да се нађе Русија, а можда и Кина, што би све изменило досадашњи карактер преговора.
Март је почео амбициозном посетом региону европског изасланика Мирослава Лајчака. Он је три дана боравио у Приштини и два у Београду, где се срео са амбивалентним односом према темпу дијалога.
Аљбин Курти није одрекао важност дијалогу, али је најавио да он „не може да буде ни први, ни други приоритет његове будуће владе“.
„Не видим конфликт… спољни приоритет број један је наставак дијалога, јер се то очекује од Куртија и он је то прихватио у нашем разговору“, умањио је Лајчак значај Куртијевих оцена.
Тиме је изгледа био задовољан оцењујући разговор конструктивним, оптимистички најављујући да дијалог може да се оконча за неколико месеци и да очекује сусрет Вучића и Куртија пре лета.
Оно што је, међутим, важно јесте да је Лајчак дошао у Приштину и Београд, како је сам потврдио, с папиром на основу ког се преговара и да је тај папир већ раније договорен, а да је њега и неке друге папире донео и предао Куртију, како би он имао пуну информацију.
Метју Палмер виртуелно је допунио Лајчакову посету, пошто је било предвиђено да обојица дођу и демонстрирају ново европско-америчко јединство у приступу косовском проблему, али због техничких разлога Палмер није дошао.
Уместо тога, он је обавио видео разговоре.
Палмер је рекао да „не мисли да смо сада фокусирани на признање“, иако је јасно да се „међусобно признање налази на крају процеса“.
„САД верују да би једино уз међусобно признање суштински могло да се иде напред. То не значи да у међувремену не бисмо поздравили кораке и споразуме мањих размера који воде у том правцу“, казао је Палмер у онлајн разговору са Ентонијем Годфријем, амбасадором САД у Србији 15. марта.
Да би се разумело зашто Курти, и поред свог искуства са драстичним америчким уклањањем с положаја премијера, инсистира на деградацији преговора са Србијом, може послужити објашњење из анализе Балканских дијалога, објављене прошле недеље, а који су одржавани под покровитељством Минхенске конференције о безбедности.
Док Лајчак као изасланик ЕУ свој положај и кредибилитет заснива на претпоставци да ће Косово зарад чланства у ЕУ прихватити различите компромисе, анализа Балканских дијалога већ на почетку нуди провокативну идеју да европска перспектива није више главна шаргарепа ни једној страни, него да решење треба да садржи интересе две стране који су везани за само Косово, док чланство у ЕУ и економска помоћ иде иза тога.
Европска перспектива остаје свакако на дугом штапу.
Ова студија садржи резимее осам тематских радова о кључним аспектима нормализације односа између Србије и Косова.
Они се баве са четири различита питања, о којима се прво разговарало у засебним темама радионица које су организоване у августу и септембру 2020: Будући статус подручја са већинским српским становништвом на Косову; Статус српске сакралне и културне баштине; Економска, енергетска и имовинска питања и коначно решење у вези са Косовским међународним статусом.
У документу се наводи да се преговори воде јер је Међународни суд правде у својој пресуди експлицитно одбио да се изјасни да ли је декларација довела до стварања државе.
То има негативне последице за Косово, па је један од главних мотива у учешће у преговорима са Србијом могућност да они воде обостраном признању.
За Куртија, аргуменатција је очигледно другачија, јер полази од тога да је косовска државност свршена ствар и сада само остаје да се разговара о модалитетима њеног признања.
Папир Балканских дијалога указује да је, бар теоретски, „могућно постићи споразум и ако Србија званично не призна Косова“, али да би то отворило неколико питања – свеобухватности таквог споразума и последице на перспективе чланства у ЕУ за Србију и Косово.
Најбољи опис садашњег стање је оспорена државност, а највећа сметња чланства у УН и дефинитивну потврду државности је то што половина чланица УН не признаје Косово.
Немачка експерткиња Јоана Дајмел наводи да постоје два виђења шта би требало да буде крајњи резултат разговора: признање државности – чему тежи Косово или економска нормализација – што је тежња Србије.
У нормализацији односа има напретка и побољшања, али не и кад је реч о признању државности.
ЕУ и САД предузеле су различите кораке да смање важност питања косовске државности.
ЕУ је применила тактику преговора о техничким питањима, посебно након Бриселског споразума.
САД су ставиле нагласак на економску димензију нормализације односа, надајући се да би побољшање економских веза могло да створи повољније окружење за споразум о политичким питањима, укључујући статус Косова.
Дајмелова истиче да је опција размене територија која је највећи грех у протеклих 10 година поново постала приметна у неким дискусијама.
Претходна висока представница ЕУ за спољну политику и безбедност, Федерика Могерини одобрила је расправу о размени територија, али томе се снажно успротивила Ангела Меркел, па се учинило да је та идеја некако избеледела.
Она, вероватно, има у виду документ Међународне кризне групе која је почетком марта изашла с новом анализом у којој се, осим што се тврди да Београд демонстрира непожељан утицај на косовску територију наводи и цена српског признавања Косова.
А она ће, наводи се у извештају, „највероватније укључити инфузију међународне помоћи, већу аутономију за косовске Србе или размену територија, или највероватније повећану подршку у комбинацији са једном од две последње опције“.
Упркос „легитимној забринутости ЕУ због промене граница, ЕУ не треба да одбаци ни једно решење које је компатибилно с људским правима и међунардним правом“.
Ова размишљања стижу уочи значајних промена у европским структурама, кад се мењају улоге две најважније европске личности које су бринуле о косовском дијалогу.
Меркел више се неће кандидовати на наредним изборима, а питање је да ли ће француски председник Макрон победити на изборима који га очекују 2022.
То значи да, у овој ситуацији, до наредног лета вероватно неће бити помака у преговорима, тим пре што је Србија пред изборима.
Алтернатива је да се до тада запад окрене преуређењу Босне и Херцеговине како би се онемогућило спајање судова и реакција у Републици Српској, које би угрозиле целовитист БиХ у случају постизања решења за Косово.
Пошто Француска председава ЕУ у првој половини следеће године, баш уочи председничких избора, уколико избори у Србији буду ове јесени, наслућује се да би Макрон свакако покушао да убележи решавање косовског питања као свој историјски предизборни трофеј.
Извор: Данас
