У последње време смо сведоци свеопште пролиферације садржаја на тему КиМ – никад већи број држава није имао своје изасланике/представнике који се баве том темом, „нон-пејпери“ се појављују и бивају демантовани, нижу се драматичне конференције за штампу и саопштења. Поред тога, гради се један есхатолошки приступ КиМ, где се ултимативно одређује 2024. година као крајњи временски хоризонт за постизање „коначног решења“.
У таквом окружењу, одређени концепти се паушално спомињу и багателно и банално користе, па је по мени потребно да се некима од њих посвети мало више пажње. То су пре свега модел две Немачке, који одређене структуре у ЕУ заговарају најмање 15 година, затим концепт мањинских права за цео регион који заговарају изасланици/представници САД, као и концепт Украјине као глобалног КиМ, који је постао опште место у нашој јавности и колективној свести.
Модел две Немачке
Модел две Немачке је заснован на Споразуму о основама односа између Федералне Републике Немачке и Немачке Демократске Републике из 1972. године. Овим невеликим документом од свега 10 чланова су се две немачке републике сагласиле да одвојено постоје и сарађују, а једна од практичних последица је била и то да су обе одвојено и равноправно примљене у УН наредне године по закључењу споразума. Садржина споразума је пуна општих принципа међународног права, са посебним акцентом на области које су у хладноратовско време биле актуелне, попут разоружања.
У члану 7. се спомиње и појам нормализације, данас толико актуелан када су у питању односи Београда и Приштине, и наводи се да ће се посебним споразумима регулисати области попут економије, науке и технологије, саобраћаја, правосудних односа, поште и телекомуникација, здравства, културе, спорта, заштите животне средине итд. што све звучи врло познато.
Које би биле практичне последице примене овог модела на однос између Београда и Приштине? Издвојио бих следеће:
- Приштина би могла да постане члан УН и без изричитог, формалног признања Београда, што је нешто што се често митологизује на различитим странама српског јавног дискурса;
- „Свеобухватни споразум о нормализацији“ по овом моделу би дао оквир односима Београда и Приштине у областима обухваћеним бриселским процесом, с тим да би сам тај оквир био шири и општији од тзв. Бриселског споразума;
- По закључењу таквог „споразума“, наставила би да постоје два потпуно одвојена ентитета.
Остаје само питање како би се регулисали односи између српског народа на КиМ и Београда, на шта одговор може дати следећи концепт који бих обрадио.
Мањинска права (на скроз отвореном Балкану)
Концепт мањинских права за цео регион је модуларно решење у духу америчке прагматичности. У првом кораку, оно подразумева да ће се права Срба на КиМ уредити као права мањине. У другом кораку, такав се модел може употребити и на друге мањине у другим јурисдикцијама (нпр. Албанце у Јужној Србији – што се у последње време интензивно заговара у САД). У трећем кораку, овај би се концепт модификовао за употребу у Босни и Херцеговини, где би регулисао однос три народа од којих ниједан не може бити сматран мањином.
Тај концепт ће своју пуну примену моћи да има само у регионалном контексту, где се већ сад може видети да (опет) САД заговара „Отворени Балкан“ који би укључио свих шест јурисдикција тзв. Западног Балкана. Тиме би настала америчка алтернатива Берлинском процесу, која би омогућила да сваки мањински народ из једне јурисдикције може без већих потешкоћа да ужива у свим правима која имају припадници тог народа у својој матичној јурисдикцији. Тако би нпр. Албанци са КиМ могли да буду равноправни са Албанцима из Албаније и без формалног уједињења.
На КиМ би се пак тај концепт отелотворио у некаквој „Заједници српских општина“ која не би представљала ништа више од простог удружења општина, а саме општине би имале појачане надлежности у оним областима које Приштина не жели или нема капацитета да преузме, попут образовања, здравства или појединих јавних служби које функционишу и даље без већих сметњи у београдском правном систему. Ово не представља никакву новину у односу на надлежности предвиђене Ахтисаријевим планом, дакле никако није Ахтисари плус, већ само може бити Ахтисари минус.
Читалац се овде оправдано може запитати шта је овде ново? Гледано по надлежностима, заиста ништа. Међутим, по регионалном контексту, свашта – као што би општине-чланице такве „Заједнице српских општина“ преко ње одржавале везу са Београдом, тако би се нешто могло захтевати и за Албанце у Јужној Србији, односно овиме би се формализовале везе које већ имају са Приштином, и тачно ограничиле на одређене области и модалитете.
Историјски посматрано, вреди подсетити на пример Заједничког већа општина, удружења насталог на основу Ердутског споразума, које је било један од инструмената тзв. реинтеграције Источне Славоније, Барање и Западног Срема у хрватски правни поредак после рата. Посматрано у контексту раздвајања по моделу две Немачке, било какав инструмент мањинских права на КиМ би имао исту последицу као и то веће, само је питање временског хоризонта у ком би се проценат Срба на КиМ довео у оквире у којима је данас у Хрватској (уз се ограде које се тичу демографије на КиМ, о чему сам већ писао).
Сличности и разлике КиМ и Украјине
На крају, вреди дати осврт и на глобални контекст. Постало је опште место да се КиМ и Украјина пореде на најразличитије начине. Оно што је сигурно је да је КиМ преседан који се користи од стране свих страна у братоубилачком рату у Украјини, али је јако тешко повући пуне паралеле из најмање три разлога:
- За Украјину не постоји Резолуција 1244, што је и логично јер је она дошла на крају НАТО агресије, а рат у Украјини још траје. С друге стране, једнострано проглашење независности Приштине је представљало кршење Резолуције 1244, и она остаје кључни међународно-правни документ који се мора узети у обзир приликом решавања статуса КиМ, уз све слабости које систем УН иначе има и које се данас пројављују;
- На КиМ није било референдума, какав год он био у областима Украјине које су припојене Руској Федерацији, и то је разлика коју руски представници често истичу (односно то је пример њиховог прилагођавања преседана КиМ како би легализовали и легитимисали своју ситуацију). Покушаји референдума Албанаца из деведесетих година су се десили далеко пре сукоба на КиМ и НАТО агресије, па у том смислу не могу бити релевантни, а једнострано проглашење независности је саветодавних мишљењем МСП донекле делегитимисано – на страну што је од стране Београда индиректно прихваћено, и самим тим легитимисано, кроз Бриселски процес;
- На крају, КиМ још увек нису формално анектирани Албанији, док су украјинске области припојене Руској Федерацији. Исто тако, КиМ још нису реинтегрисани у правни поредак Републике Србије, док се у Украјини рат води управо око тога.
Шта би биле практичне последице ових разлика?
За Украјину, последица је да она због различитог следа корака никад неће моћи да се изједначи са КиМ – прво се десила НАТО агресија, па је донета резолуција СБ УН, па једнострано проглашење независности без референдума, и коначан исход се још увек чека.
Тај исход може бити формализована анексија од стране Албаније, или пузајућа, тиха анексија кроз „Отворени Балкан“ по америчком моделу мањинских права, док из угла Срба на КиМ тај исход може бити само даље исељавање и несрећна реинтеграција као у Хрватској.
У Украјини, рат још траје, у току рата је спроведен референдум на основу ког је извршено припајање, и чека се међународно-правно решење, које у тренутној пат позицији у којој се налази УН нико не може да предвиди.
Оно што уноси највећу конфузију је различито поимање суверенитета и територијалног интегритета на свакој од страна, зависно од њиховог територијалног доживљаја. За Београд, то се односи на Србију са КиМ у свом саставу. За Приштину, то се односи на територију КиМ. За Кијев, то се односи на Украјину у границама пре припајања 2014. и 2022. године. За Москву, то се односи на територију Руске Федерације проширену за припојене области. Зато је могуће бити истовремено и за територијални интегритет Приштине (којим се нарушава територијални интегритет Београда) и за територијални интегритет Кијева, колико год то биле суштински различите ситуације – јер на нивоу општости овог принципа, усклађеног за износ територијалних доживљаја, те разлике постају неважне.
За КиМ, за очекивати је да се, како би се избегла дискусија о овим разликама, инсистира на решењу које формализује тренутно стање, и то у ширем регионалном контексту, дакле без узимања у обзир Украјине, и са фокусом на територијални интегритет КиМ, једнако као и територијални интегритет било које јурисдикције Западног/Отвореног Балкана, а у оквиру кога би се подржала мањинска права као компензација за неостварене територијалне претензије.
Историја нас учи да то није добро решење, али ће овакво решење занемарити историју, једнако као и Резолуцију 1244, која се оваквим решењем (опет) директно нарушава, будући да гарантује суверенитет и територијални интегритет СР Југославије, као правне претходнице Републике Србије. Тренутна пат позиција у УН ће томе могуће само допринети, све до тренутка кад на ред дође пријем Приштине у УН по основу споразума по моделу две Немачке.
Занимљиво је сагледати и различитита схватања статуса украјинских области припојених Руској Федерацији. На страну став Генералне скупштине УН, Руска Федерација је и даље чланица УН, па се самим тим и ово припајање на мала врата легитимише у УН све док се Руска Федерација не искључи из чланства. У прилог оваквом схватању територијалног простирања Руске Федерације иду и санкције ЕУ, које се простиру и на припојене области, иако се то припајање не признаје.
