Покрет за одбрану Косова и Метохије

Душан Пророковић: Кина има начин да “освоји” Блиски исток

© REUTERS / Carlos Garcia Rawlins

Ебрахим Раиси је нови председник Ирана. Очекивано, у САД су његов избор дочекали са нелагодом. Још раније је означен за „тврдолинијаша“ и „ултраконзервативца“. Отуда и оцене да је нови круг преговора о иранском нуклеарном програму упитан, или чак немогућ. Отуда и оцене да ће режим америчких санкција и бројних ЕУ – рестрикција бити настављен.

Убедљива победа Раисија резултат је и кампање у којој се највише говорило о борби против корупције и економији. Иранска привреда ушла је у нови круг стагнације још пре пандемије. Санкције и рестрикције чине своје. Са пандемијом ствари су се погоршале. Због тога се поставља питање: како Раиси планира да испуни обећано?

Улаз Кине на Блиски исток – преко Ирана

Крајем марта, Иран и Кина потписали су споразум о јачању политичке и економске сарадње у наредних 25 година. Предвиђено је да у том року кинеске компаније инвестирају 400 милијарди долара. Шеф кинеске дипломатије означио је односе са Ираном „стратешким и трајним“.

Кинеске амбиције на Блиском истоку, наравно, не завршавају се у Ирану. Паралелно са овом аквизицијом, званични Пекинг жели да одржи добре односе са Саудијском Арабијом и мањим заливским државама, као и Турском, али и Израелом. Грандиозна иницијатива Појас и пут тиче се интегрисања економског простора целокупне Евроазије. Сви су пријатељи, нема непријатеља.

Међутим, закономерност међународних односа јесте и да свака акција производи реакцију. Јачање кинеског утицаја узрокује подозрење САД. Кинески капитал истиснуо је западне финансијске институције, фактички им онемогућио одржавање монополског положаја на глобалном „тржишту кредита“, кинески производи су „освајали потрошаче“ остављајући америчке и европске понуђаче без дотадашњих купаца, а након економског дела, уследило је и чвршће политичко везивање за Кину низа престоница.

Упозорење из Индије и Јапана

Први знаци да имплементација Појаса и пута неће тако глатко тећи оличени су у упозорењима Индије и Јапана, затим су дошла „двоумљења ЕУ“ под притиском Вашингтона. Не би изненадило да буде проблема и у блискоисточном региону. Нарочито након „булдожер дипломатије“ Доналда Трампа који је практично арапским земљама условио наставак стратешког партнерства са САД „нормализацијом односа“ са Израелом.

УАЕ и Бахреин су „повукли ногу“, у нешто блажој форми „отопљавање“ су најавили и званичници Марока (успостављање директних летова као први корак), кандидата да наставе овим путем још је неколико.

 Зашто је сада у овој једначини важан избор Раисија? Зато што, након свега, Бајден тешко може пронаћи било какво солидно решење у текућој ситуацији. Ако не учини ништа Кинези ће постепено „освајати“ Блиски исток и последично – истискивати САД. Ако покуша са обнављањем Обаминог „мултилатералног приступа“ изгубиће легитимитет међу својим бирачима и савезницима, пошто то подразумева и мукотрпне преговоре са „тврдолинијашем“ и „ултраконзервативцем“. А ако настави „Трамповим путем“, онда није искључено ни да уместо постепеног, амерички утицај буде истиснут нагло из геополитички значајних „блискоисточних тачака“. За разлику од ранијих периода, сада се назире и кинески „план Б“.

План Б

Уколико је „план А“ о паралелном одржавању добрих односа са међусобно сукобљеним регионалним актерима у пракси неспроводив, односно – уколико Бајден настави „Трамповим путем“, за Кинезе постоји алтернатива. Кинески одговор на ову могућу ситуацију тиче се успостављања стратешког партнерства са Ираном. Споразум Пекинга и Техерана подразумева отварање „слободног простора“ за кинеска улагања у секторе енергетике, банкарства, инфраструктуре, здравства, телекомуникација, али и блиску војну сарадњу, уз организовање заједничких војних вежби и размену обавештајних података (што је до сада већ виђено, чак и у трилатералном формату, заједно са руским снагама).

Састанак иранског председника Хасана Роханија и кинеског председника Си Ђинпинга
© AP PHOTO / EBRAHIM NOROOZI
Споразум Пекинга и Техерана подразумева отварање „слободног простора“ за кинеска улагања у секторе енергетике, банкарства, инфраструктуре, здравства, телекомуникација, али и блиску војну сарадњу.

Властима у Техерану ово је, након одбијања Трампове администрације да примени споразум „П5 плус 1“ из 2015. године, свакако излаз из ћорсокака. Америчке санкције и рестрикције ЕУ онемогућавају нормализацију трговинских односа Ирана са западним земљама, самим тим и прилив инвестиција, неопходних за обимнију експлоатацију енергетских ресурса. У стању у којем се данас налази, иранска економија нема снаге за започињање новог инвестиционог циклуса.

И ту сада на сцену ступају кинеске банке, пошто је привреда ове државе „вечито гладна“ нафте и природног гаса. Истовремено, цела прича има и геополитичку димензију. Након озбиљних тензија у односима са Индијом (укључујући и повремене „пешадијске окршаје“ у области Аксаи Чин и жртава на обе стране) кинеске власти су „појачале деловање“ ка традиционалном савезнику Пакистану. Сада настављају даље ка западу (иранско – пакистанска копнена граница дугачка је скоро хиљаду километара, што је, без обзира на „проблематичну“ конфигурацију терена више него довољно за осигуравање „просторне дубине“ за обезбеђивање овог стратешког правца којим ће бити повезани пакистански Гвадар и ирнаски Чабахар). Тиме се успоставља надзор над Оманским заливом и Ормуским мореузом, а што је за судбину Појаса и пута још важније, Иран сада постаје неизоставна карика „континенталног ланца“ који се протеже преко Турске и Балкана ка „срцу Европе“.

Појас и пут

Имајући у виду јасно исказане намере Ердогана да у овој причи не само учествује, него буде и један од мотора њеног даљег развоја, као и циљане кинеске инвестиције претходних година на Балканском полуострву, иранско – кинеско стратешко партнерство добија сасвим нову димензију. То није циљ, већ средство за повезивање Кине са Европом „јужним коридором“ Појаса и пута (Кина – Пакистан – Иран – Турска – Балкан). И поред тога што Вашингтон чини много тога да осујети реализацију Појаса и пута, ова иницијатива би се свакако наставила.

 

Истина, у нешто другачијим околностима и са новим непријатељима, али за Кинезе је најважније да нема одустајања. Нови председник Ирана сада ће им бити гаранција тога. Исто као што ће Кина бити гаранција да се ствари у Ирану не могу решавати новом „обојеном револуцијом“.
 
 
Наслов: Покрет за одбрану Косова и Метохије
 
 

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print