Покрет за одбрану Косова и Метохије

Душан Пророковић: Пропаст Бајденовог плана – Како је у Глазгову победила Кина

© AP Photo / The New York Times/Pool/Erin Schaff
Када су истекли сви рокови и чинило се да договора нема, генерални секретар УН Антонио Гутереш објавио је вест о усвајању заједничког завршног документа. Упркос томе што је током глазговског климатског самита, стрпљиво припреманом и дуго очекиваном, усклађен чак 31 споразум о различитим питањима, до оног финалног, кровног тешко се дошло.
 
Разлике међу учесницима остају непремостиве. САД намеравају да до 2050. године пређу на коришћење искључиво чистих извора енергије, Кина обећава да ће зауставити емисију штетних гасова до 2060. године, а Индија ће тај циљ испунити деценију касније. ЕУ би да убрза цео процес, а Русија инсистира на (прелазним или трајним) алтернативним решењима.
 

 

Танки резултати самита у Глазгову

Док се не пређе на водоник, може се „трошити“ природни гас. Када је реч о чланицама Г 20, Бразилци и Аргентинци су скептични према закључку да фаворизовање биљне исхране може смањити ефекат стаклене баште за половину. Бразил је највећи извозник меса на свету, Аргентина је на петом месту, а кампања „Понедељак без меса“ требало је да се промовише баш на скупу у Шкотској, како би прерасла у обичај у наредном периоду. За сада, уместо новог обичаја, власти Финске више неће служити јела са месом на званичним пријемима, семинарима и сличним догађајима.
 
Иначе, у православном свету безмесни су среда и петак, што показује да религијско има везе са еколошким, па би се можда у расправу требало укључити и на нешто другачији начин. И о овоме се доста пише, али у секуларном неолибералном поретку то остаје потпуно игнорисано.
Саудијска Арабија није спремна на брзе акције око смањивања потрошње фосилних горива, ту је и Аустралија, јер део струје добија из термоелектрана, као и Јапан који је међу три највећа увозника гаса — и природног и ТНГ — а. Индија не гледа благонаклоно на реторику против нуклеарне енергије, а сличан став деле источноевропске земље – Пољска, Чешка и Словачка.
 

Шта кажу лоби групе?

 
Сличан став деле и моћне лоби групе са огромним утицајем на политичка руководства. Уосталом, како Индија може осигурати енергетску безбедност без нуклеарки?
 
Занимљиво, према медијским извештајима — Швајцарци су још и пре Самита написали оно што већина међу најбогатијима мисли, али то јавно не изговара, а тиче се финансијске помоћи сиромашним земљама у процесу „зелене транзиције“. Ко ће то све замишљено да плати? И зашто би плаћао?
У заједничком завршном документу због тога је и превише општих места. Тежило се компромису, боље да постоји и „мршав резултат“, него никакав резултат. Тога је свестан и генерални секретар УН када пише о закључцима:
 
„Они одражавају интересе, услове, противречности и стање политичке воље у данашњем свету. Они предузимају важне кораке, али, нажалост, колективна политичка воља није била довољна да се превазиђу неке дубоке противречности.“
 

Испразни говори уместо решења

 
Овакав расплет наговестили су и закључци са скупа Г 20, одржаном неколико дана раније у Риму, посвећеном истој теми. Реално, решења је требало тражити у Риму. Када се најутицајније земље света начелно договоре, осталима и не преостаје друго него да се сагласе, евентуално да приложе неки амандман.
 
Испразни говори о „миру у свету“ и „будућности наше деце“ од стране званичника разних држава које просечни конзумент вести тешко може наћи на географској карти и представника многобројних невладиних организација чији је легитимитет често упитан, немају утицај на завршни текст.
 

Велики скандал са Кином

 
Ипак, у Риму до тога није дошло. Најпре због оштрог сучељавања ставова између САД и Кине. А затим се овај „тихи рат“ наставио и у Глазгову. Председник Си није допутовао на Самит, а британски домаћини одлучили су да му ускрате обраћање путем видео-линка. Ваљда су имали проблема са интернетом! Велики скандал.
Уједно и недвосмислена политичка порука. Кинезе је, дакле, требало избацити из игре. О судбини света и примени зелене агенде одлучиваће Запад. Тим процесом руководиће Џозеф Бајден.
 
Међутим, по ко зна који пут у тако кратком року америчке процене биле су катастрофалне. Бајден не би имао чиме да руководи, а САД о нечему да одлучују, јер је већ после првог дана Самита претила катастрофа. Нема договора, нема чак ни заједничког завршног саопштења!
 
Узрок таквог развоја ситуације налазио се у томе што договора међу „великим играчима“ нема или још тачније, што нема договора САД и Кине! Ем се свако води неком својом рачуницом, ем међусобно поверење у искреност намера не постоји.
 

А шта ћемо са финансијама…

 
Посебна тема су финансије, хиљаде милијарди долара биће „упумпане“ у пројекте. Где су толики новци, ту су и инвестиције, кредити, камате и огромни профити, ту су и политичка условљавања, мека моћ, раст утицаја.
 
Све се, дакле, враћа на терен политике и огољених интереса, било геостратешких или економских — свеједно. САД и Кина су најзаинтересованије за формулисање и спровођење зелене агенде. Ова два пола нису само највећи „енергетски потрошачи“ и „загађивачи“, већ и најзначајнији инвеститори, кредитори, од њих се очекују технолошка решења.
 
Од опредељивања „којем се царству приволети“, зависиће и спољнополитичке оријентације регионалних сила и малих држава. Од тога онда зависи и где ће се, у којој мери и како ширити амерички и кинески утицаји.
 
Истовремено, поверење копни и када се посматра однос неразвијених држава према онима који предлажу „зелену агенду“. И зато што се већ назиру бројна политичка условљавања, и зато што испуњавање плана значи задржавање постојећег односа снага. Земље у развоју ће још дуго то и остати!
 
Неће се домоћи ексклузивног клуба развијених држава. За њих су кључна питања — на чему ће базирати сопствени привредни раст и како ће осигурати енергетску безбедност? Можда су зато већински опредељење ка кинеским решењима, пре него ка америчким.
 

Пропаст америчког плана

 
Коначно, Бајденов план је пропао. Истовремено, он се у Вашингтон морао вратити са „неким папиром“. Најпре је уследила америчко-кинеска заједничка декларација о „јачању акције за климу“, убрзо након тога и финални документ.
 
Оба начелна, у великој мери „испразна“, без детаља и наговештаја конкретног делања. Због великих противречности, другачије није ни могло бити. Али, из политичког угла посматрано, ово јесте дипломатска победа Си Ђинпинга.
 
Наметање „западних решења“ за зелену политику показало се немогућим, исто као и покушај изолације Кине. Вашингтон је признао да се без сагласности Пекинга глобална решења не могу тражити. Што значи дуге преговоре и уважавање ставова најпре Кине, али затим и низа других земаља.
 
 

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print