Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Душан Т. Батаковић: Значај косовског предања у одржању српског народа на Косову и Метохији у XIX веку (1989)

(ПРОФ. ДР ДУШАН Т. БАТАКОВИЋ; Ф0Т0: Д. ДАНИЛОВИЋ/ РАС СРБИЈА)

I

Историја бележи мноштво примера да се средиште државног простора једног народа временом помера или сасвим измести, стварајући на другом месту језгро нове националне територије. Дијаспора је типична историјска судбина малих народа, који, нашавши се у жрвњу интереса силних царевина или великих сила, страдају наизглед изненадно, без своје кривице, попут жртава необјашњивог хира природе. Много су, пак, ређи они примери да један народ систематски буде уништаван и плански потискиван са свог основног етничког простора. Судбина српског народа, који се, упркос непрекидном терору током турске владавине, а нарочито у XIX столећу, успео да се одржи на Косову и Метохији улази у ред оних историјских искустава која јасно показују да превисока цена опстанка није обавезно и узалудна. Ни скрупулозна научна истраживања, ни зналачка, теоријски заснована тумачења, не могу, зато, заобићи утврђивање разлога тврдокорног опстојавања једног народа у условима бесомучних прогона и злокобног безакоња. Анализа тог феномена на примеру Срба Косова и Метохије у последњем столећу турске владавине један је од оних историографских изазова који захтева упоредно истраживање. Сачувани извори, премда оскудни, показују да је косовско предање било једно од оних духовних изворишта које је највише допринело одржању српског народа у средишњим земљама некадашње државе Немањића.

Положај српског становништва у средишњим областима Старе Србије од почетка XIX столећа па све до балканских ратова (1912) непрестано се погоршавао. Уочи српске револуције 1804, услед слабљења централне власти, поједине области на периферији Османског царства постале су, под владавином одметнутих провинцијских намесника, готово независне од Високе Порте. На Косову и Метохији, самовлашће осионих арбанашких паша изазивало је повремено обимне погроме над српским становништвом. Већ тешко обесправљена, српска paja поновно је немилосрдно расељавана и уништавана, насилно укмећивана и, обично под претњом смрти, приморавана да пређе у ислам. Страховања локалних арбанашких властодржаца да ће Карађорђев устанак, а после њега и политичка вештина кнеза Милоша угрозити области под њиховом контролом покренула су нове таласе прогона и насилног преверавања. Сламање владавине одметнутих паша, тридесетих година XIX века, само је закратко ослободило Србе безмерних страдања. У устанцима Арбанаса у време реформне политике просвећених султана, бес побуњених насилника поново се сручује на незаштићену рају. До кулминације противсрпског расположења долази у време Кримског рата (1853–1856), кад терор над православним хришћанским живљем постаје званична државна политика. Сачувана документација српског порекла бележи стотине опљачканих, похараних, уцењених и побијених српских породица.[1]

Раздобље највећих искушења започиње великом Источном кризом, нарочито током српско-турских ратова (1876–1878), кад су трупе кнеза Милана Обреновића ослободиле Нишки санџак, а њене претходнице закратко запоселе гњилански крај, допрле до манастира Грачанице и тамо се причестиле. Са Косова и Метохије, у Србију је тада избегло више хиљада породица, а косовске равнице заузимају арбанашки мухаџири (избеглице) који су се с турском ордијом из ослобођених области повукли на Косово. У Призрену је тада настао и арбанашки национални покрет „Арбанашка лига“ (1878–1881) који је, подстицан од Порте, снажно антисрпски оријентисан, захтевао враћање изгубљених територија и заговарао обрачун са српским живљем у Старој Србији. У тим „најгорим временима“ број Срба страдалих од арбанашког и турског зулума мерио се хиљадама.[2]

II

После сламања „Арбанашке лиге“ 1881, на Косову и Метохији био је образован преки војни суд, који је на стратишта и у прогонство отерао неколико стотина најугледнијих српских првака, а недуго затим, страх од ослободилачких тежњи Србије и Црне Горе сјединио је Арбанасе и Турке у заједничкој политици непрестаног потискивања српског живља са граничног подручја Османског царства. Под заштитом султана Абдула Хамида II, Арбанаси, као заточници панисламске идеологије постају званични, из Цариграда подстицани, а од власти толерисани, носиоци терора над српским становништвом. Косово и Метохија постају крваво крајиште у којем су, помоћу насиља, Арбанаси неометано заузимали и насељавали од Срба отете просторе.[3]

Насиље над Србима, као непоузданом, субверзивном етничком елементу ушло је у темеље државне политике, а ничим спутавана племенска анархија све отвореније је охрабривана и од Аустроугарске. Двојна монархија је подстицала Арбанасе на крвава разрачунавања са Србима који су стајали на путу њеним плановима о продору у дубину Османске царевине, према Солунском заливу. Племенска анархија је у кризним раздобљима (1897–1899, 1902–1903, 1905, 1908) претила да прерасте у општи арбанашки покрет за истребљење српског становништва у Старој Србији. Снажан притисак Арбанаса који су некажњено пљачкали и убијали, грабили девојке и отимали куће, стоку и имања српске раје, проузроковао је јак емиграциони талас. Само за једну деценију (1890–1900) са Косова и Метохије избегло је у Србију око 60.000 душа, а у раздобљу од источне кризе до балканских ратова, из тих и суседних крајева у Србију се иселило око 150.000 Срба.[4]

Званична Србија, стешњена између великих сила и њихових интереса у европској Турској, мало је могла да учини на заштити својих сународника у Старој Србији. Уместо политичке подршке, из Београда је најпре стизала помоћ у уџбеницима и новцу за обнову цркава и манастира, а упоредо с њима упућивани су и школовани учитељи и свештеници. Ни свакодневна посредовања конзула Србије у Приштини и Скопљу, ни представке посланика у Цариграду, ни оштри протести српске дипломатије (1898–1899, 1902–1903) нису утицали да се насиља обуставе, преступници казне, а обесправљени народ правно и економски заштити. Србија је, због тога, деловала највише просветом и националном идејом, који постају покретачка идеја рада на народним пословима.[5]

Препуштени немилости арбанашких силника, Срби на Косову и Метохији нису имали услова да сами развијају своје верске и националне установе. После укидања Пећке патријаршије 1766. изгубили су духовно вођство и народно упориште, а рашко-призренском митрополијом су пола столећа (1830–1896) управљали Србима ненаклоњени грчки епископи. Манастири су, осиромашени и запуштени, без поуздане заштите и монашког подмлатка, успевали да се спасу пропадања само захваљујући помоћи из Србије и Црне Горе, а верске и световне основне школе радиле су под заштитом месних црквеношколских општина. Оснивањем Богословије у Призрену (1871) засновано је важно културно и политичко средиште одакле је, према упутствима српске владе, усмераван верски и национални рад.[6]

До почетка организоване просветне и националне акције крајем шездесетих година XIX века, народ на Косову и Метохији живео је у изолованом, патријархалном друштву, веран својим обичајима и светосавском православљу. Премда је друштвена мимикрија дубоко ушла у све поре српског становништва на Косову (да би избегли насиља и опстали у арбанашком окружењу, носили су арбанашку ношњу, а са непознатима општили на арбанашком језику), у њему је, непрекинута, живела идеја о националном ослобођењу. Снага његове народне свести у XIX веку огледала се у ретким случајевима прелажења у туђу веру, у мирењу са страдањем уместо на изглед једноставног примања ислама. Многи су Срби радије изабирали смрт или сеобу у сигурније крајеве него прихватање муслиманске вере.[7]

У темељима националне самосвести Срба на Косову и Метохији лежало је косовско предање, сачувано посредством верске традиције и вековима таложеног епског наслеђа. Просветном и националном радњом Србије, у којој је култ косовске заветне мисли – о освети Косова, о ослобођењу старих средишта народног живота и обнови Душановог царства – био језгро националне идеологије, ово предање је на Косову и Метохији постало она опипљива покретачка снага која је повезивала сва заједничка прегнућа у супротстављању претешким искушењима под турском владавином. Отварањем српског конзулата у Приштини 1889. на петстоту годишњицу Косовског боја, тешња сарадња представника Србије са народним првацима са Косова и Метохије је и симболично најављена.

III

Верска и усмена традиција имала је међу Србима на Косову и у Метохији посебну димензију. У владарским маузолејима Високим Дечанима и Грачаници, под сводовима Пећке патријаршије, Девича и Гориоча, под минаретима у Богородици Љевишкој и Бањској, међу развалинама храма Св. Арханђела, на остацима тврђава из Милутиновог и Душановог времена, на гробним белезима на Магзит-пољу у косовској равници и безбројним црквиштима, распознавали су се речити трагови величине средњовековне Србије. И по монументалности и по лепоти они су превазилазили све споменике из турског доба. Живљење у непосредној близини попришта знамените Косовске битке, уз рушевине небројених богомоља, тврђава и градова, створило је посебно осећање везаности за средњовековне традиције. На свечаним службама о верским празницима, пред ликовима владара из светородне династије и другим домаћим светитељима, брижљиво је неговано предање о негдашњој слави српске средњовековне државе. Столећима очувано у цркви, ово предање дубоко је урасло у националну свест богобојажљивих косовских Срба.

Култови светих на Косову и Метохији били су у знаку домаћих светитеља и чудотвораца. С подједнаком побожношћу прослављани су и Св. Сава и Св. Симеон, у околини Призрена изузетно је био поштован култ преподобног Св. Петра Коришког, а у Дреници пустиножитеља Св. Јоаникија Девичког. Међу култовима светих архијереја, посебно је у Метохији слављен Св. Арсеније I, архиепископ српски. Највише поклоника имао је култ светога краља Стефана Дечанског чије су чудотворне мошти поштовали и припадници других вера. Култ светог великомученика кнеза Лазара прелазио је границе Косова и Метохије, а свети цар Урош, највише је поштован у Неродимљу и околини, где је, по легенди, изгубио живот. Прослављање домаћих светитеља имало је у основама дубоку побожност али и јако осећање припадности српском православљу, обележеног снажном приврженошћу националним верским традицијама.[8]

Црквене прославе Видовдана и јавне помене косовским јунацима турске власти су строго забрањивале, али се сачувало сећање да су у појединим местима на Косову, далеко од очију турских званичника, тзв. „исприје“ носиле свеће и тамјан око месних цркава или црквених зидина.[9] Кад су се претходнице српске војске почетком 1878. зауставиле код Грачанице, у манастиру је уз службу у част ослободилаца одржан и помен косовским јунацима.[10] Тада се први пут показало до које мере су се међусобно прожимали идеја националног ослобођења и култ косовских мученика.

Од краја XIX века кад су столицу рашко-призренске митрополије поново добили Срби, владике су се трудиле да јавно обележе дан косовске погибије. Митрополит Нићифор Перић је тек 1905, на освећењу обновљене цркве посвећене св. великомученику Лазару у Доњој Гуштерици, успео да организује велики народни сабор и први пут јавно прослави Видовдан.[11] Од тада је, под изговором црквене славе, дан косовског мучеништва био свечано прослављан у овом селу, увек у присуству великог броја поклоника из свих крајева Косова и Метохије.[12]

Ширину епског предања, изатканог око видовданске погибије, посведочава развијен циклус песама о боју на Косову, сачуван у локалном наречју, са мноштвом живописних појединости и топонима који нису забележени у Вукових певача. Настале у претходним столећима, а записане тек у другој половини XIX века, свечано узвишене али поетски мање надахнуте, јуначке песме са Косова и Метохије, посвећене Косовском боју, заокружене су целине које сведоче о њиховом дугом настајању и честом певању. По броју стихова и по развојној линији, оне су (према мишљењу В. Бована) у извесној мери налик епу. Многе песме о Косовском боју из збирке Дене Дебељковића подсећају на бугарштицу о Косовској бици из збирке Валтазара Богишића, а већина је по мотивима блиска песмама из Вукових збирки српских народних песама.

Руски путописац А. Ф. Гиљфердинг је почетком педесетих година XIX века, обилазећи Стару Србију, забележио да је „епска слика Косовске битке истинско благо српског народа, један од суштинских чинилаца његовог душевног и моралног живота“.[13] Он је сматрао да се на самом пољу Косову, у Неродимљу, не певају песме о Милошу Обилићу и кнезу Лазару, али да тамошњи Срби „ипак сликовито замишљају њихова јунаштва и смрт управо у оном истом облику као и народни епос. Према томе, еп и локална приповедања имају за основу једно опште, заједничко предање, које се формирало и усталило у српском народу“.[14] Један стари народни певач тврдио је да су „у турско време позивани и у треће село да певају и гуслају о славама и свадбама, а да их је народ с пажњом слушао, па каткад и плакао“. Певале су се и песме о Милошу Обилићу и Краљевићу Марку, о великим празницима, о Божићу и Ускрсу, а понајвише зими кад се по кућама састајало на разговор („муабет“).[15]

Сви извори показују да је предање о Косовском боју и његовим јунацима било дубоко урезано у историјско памћење косовских Срба. Легенде о местима њихових подвига и њихових страдања забележили су многи српски и страни путописци. У народу се тврдо веровало да два камена недалеко од Муратовог турбета означавају места на којима су погубљени кнез Лазар и Милош Обилић а да у гробу султановог барјактара на Газиместану лежи јунак из народне песме Бошко Југовић. Срби у Приштини су казивали да је у дворишту Пириназ-џамије, на камену испод којег избија свежа вода, одрубљена глава светога кнеза мученика.[16] Један други извор говори да се на месту џамије некада налазила црква у којој је био сахрањен кнез Лазар пре него што је пренесен у Раваницу.[17] Подизање каменог моста на путу од Вучитрна према Митровици народ је приписивао легендарним Југовићима, који су на њему подигли по један стуб и тврдили да је један од браће у њега узидао своју жену.[18] У околини Новог Брда забележено је веровање „да је Цар Лазар, кад је отишао у Бој на Косово, у томе граду оставио Царицу Милицу, да га тамо чека до свршетка битке, али га после онако жалосног исхода њеног више сачекала није“.[19]

Највише легенди везано је за место и начин погибије Милоша Обилића. У селу Раскову живело је предање да је ту заробљеном Милошу скинут (раскован) оклоп, док су становници Бабиног моста приповедали да је њихово село названо по старици која је поучила Турке како да ухвате султановог убицу, да јој је ухваћени Обилић одгризао нос, или да је био савладан на мосту који се ту налазио.[20] Дечански монах Гедеон Јосиф Јуришић је око 1850. записао да се на пољу Косову, на педесет корака од Муратовог турбета виде три камена за које се приповедало да је до њих Обилић скочио кад је изашао испод султановог чадора.[21] Иван Иванић је 1894. забележио причу да је кнез Лазар, задобивши шеснаест рана, обливен крвљу пао у трњем покривену јаму за хватање дивљачи, где су га Турци ухватили и још живог одвели под султанов шатор, одсекли му главу, а потом погубили и Милоша Обилића. Мурат је издахнуо пошто је видео њихово погубљење.[22]

Сачуване су, такође, и разне легенде о Обилићевом пореклу и месту његовог рођења. По једној традицији, он је у Дреницу дошао из Метохије и тамо основао село Копилићи (Горњи Обилић), а до другој, у том селу се родио. У Вучитрну је, пак, постојало предање да је Милош, као ванбрачно дете једне племкиње, рођен на двору Војиновића.[23]

За косовски божур, цвет који у пролеће прекрије поприште славне битке, народ је веровао да је никао из крви косовских јунака и да не расте на другом месту, „где није пала крв“. На Косовом пољу расло је и ситно цвеће које је испуштало мале капљице: народно веровање казује „да из њега капају сузе косовских рањеника који оплакују изгубљено царство“.[24] Крајем XIX века на Косову се још живо приповедало да се о Видовдану сваке године реке Ситница, Морава и Дрим закрваве, и да ће то трајати „док се Косово не освети и док се ропски јарам сасвим не скине“.[25]

Предање не заобилази ни Вука Бранковића, кога су, по сведочењу Јуришића, по свим градовима, варошима и неким селима Косова и Метохије Срби проклињали „што је издао своју браћу на Косову, и говоре да ово издајство није било само случајно, но пре уговорено“.[26] Издајство је приписивано и становницима појединих села. За житеље Бабуше, слободне баштинике, веровало се да су ослобођење од данка стекли јер су турском султану Мурату помогли кад је пред битку стигао на Косово.[27] У Горњој Морави, у селу Понесу, постоји предање да су Муратовом сину Бајазиту оправили сломљена кола па их је он заувек ослободио харача.[28]

IV

Косовско предање је, у његовом епском и верском виду, било основа народне свести Срба на Косову и Метохији, али је у политичку праксу и националну радњу уграђено тек отварањем већег броја школа, доласком учитеља, и образовањем према наставним плановима из Београда. „Заветна мисао српска“ заснивала се на косовској идеји оваплоћеној у плану о ослобођењу и уједињењу свих Срба. Она је на Косову и Метохији доласком већег броја свештеника и наставника из Србије и других српских земаља постала она духовна саставница која је повезала и осмишљавала све напоре на народним пословима, и помогла стварању осећања да поднесене жртве и безбројна страдања нису узалудна. У путопису двеју Енглескиња из средине XIX века забележено је да су Срби у Метохији, упркос прогонима, имали јако родољубиво осећање кад је требало радити за „општу ствар“ и „крст часни“.[29]

Књиге и уџбеници из Србије редовно су од 1869. пристизали у косовске основне школе. Међу њима су се налазили и српски земљопис, српска историја и мала песмарица са народним јуначким песмама.[30] По наредби турских власти, народна епска поезија се у српским школама није смела ни учити нити јавно рецитовати. Историја се, као предмет, до тада није званично предавала, а турске власти су учитељима саветовале да изоставе градиво из националне историје и предају повест хришћанске цркве. Један национални радник са Косова сведочи да су крајем XIX века у основној школи у Грачаници учили и српску историју и родољубиве песме, које им је учитељ диктирао а они их записивали у посебне свеске. Турске власти су често вршиле претресе трагајући за забрањеним српским уџбеницима па су школски послужитељи будно мотрили да у случају изненадног доласка инспекције упозоре ђаке да их сакрију. У српској школи у Приштини забрањене књиге су склањане у посебну скривницу.[31] У уџбеницима историје, српска повест изложена у романтичарском, националном духу, сва је била прожета заветном косовском мишљу, а у песмарицама највише је било народних јуначких песама из косовског циклуса. Под заштитом српског вицеконзула, књижевника Бранислава Нушића, у Приштини је 1893. отворена „Недељно-празнична школа“ у којој се поред разних практичних курсева нарочита пажња посвећивала учењу и рецитовању родољубивих песама ради буђења патриотизма међу омладином.[32]

V

Утврђено и заокружено школским образовањем, косовско предање постало је основа националног рада у Старој Србији. Малобројна интелигенција (учитељи, свештеници и наставници Богословије) настојала је, уз помоћ конзула Србије, да реториком косовског предања и моралним поукама из јуначких песама народ учврсти у борби за опстанак и одврати га од исељавања, стално му предочавајући да се у Србији и Црној Гори нови Обилићи спремају да у погодном тренутку зарате с Турцима за његово ослобођење. Коначан обрачун прижељкиван је још од времена Карађорђевог устанка. Ами Буе је забележио да су Срби на Косову у кнезу Милошу гледали месију који ће их ослободити ропства,[33] а велике наде, средином шездесетих година XIX века, полагане су у кнеза Михаила Обреновића и општи устанак хришћана у Турској. Дечански архимандрит Серафим Ристић наглашавао је да народ у Метохији у кнезу Михаилу види новог Немањића,[34] а свака међународна криза у Турској будила је наде да се час одлуке приближава. После бомбардовања Београда 1862, забележено је у једном енглеском путопису, српска paja се свакодневно молила Богу „да ускори час кад ће хришћанска војска проћи кроз ове планине да ослободи Стару Србију и да покаје што стари изгубише на бојном пољу Косову“.[35]

У време српско-турских ратова (1876–1878) на Косову је ослобођење предсказивано у сновима, тумачено у небеским знамењима, а српски учитељи састављали су песме у којима су потомке цара Душана позивали да крену у бој.[36 Кад су после примирја између Русије и Турске српске трупе биле приморане да се повуку из гњиланског краја, у адреси кнезу Милану Обреновићу народ је молио да се ове области припоје Србији. Народни прваци позивали су се на косовско предање и средњовековну традицију и споменике „наших славних Немањића, који на сваком кораку у околини сведоче нашу прошлост и славу српску“.[37] Истим поводом српском кнезу су упутили молбу и становници ибарског среза који је обухватао и делове Косова: „Пет векова минуше нашег тужног робовања, и за то дуго време насилничког азијатског господарства[…] под сурим поцепаним гуњом остаде нам срце у грудима, осташе нам брда и долине, а Рашка и Дежева као колевке српског народа опомињаше нас на име Србиново, а развалину Јелача и Звечана града на Немањину величину.“[38]

Од свршетка источне кризе (1878) до балканских ратова (1912) изложени најтежим искушењима, многи косовски Срби су, притиснути несносним зулумима, стављани пред избор да се турче или погину, масовно бежали у Србију. Оне који су успели да опстану на својим вековним огњиштима одржала је, на првом месту, свест да су заточници „заветне српске мисли“ и да без њих света мисија ослобођења Косова неће бити остварена. Због тога је, наизглед парадоксално, упоредо са ширењем насиља над Србима у њима јачало осећање високе националне одговорности. Кад су трупе Србије и Црне Горе у јесен 1912. ослободиле Косово, Метохију и суседне крајеве, Срби су у њима, упркос великом осипању и сталном расељавању, још увек били половина укупног становништва. У темељима њихове свести о значају опстанка најважније место заузимало је косовско предање.

 

[1][i]Задужбине Косова, Призрен–Београд 1987, 607–738; Савременици о Косову и Метохији 1852–1912 (приредио Д. Т. Батаковић), Београд 1988, 1–54; Косово и Метохија у српској историји, Београд 1989, 171–193 (Д. Т. Батаковић).

[2]  Јован Хаџи-Васиљевић, Арбанска лига (Арнаутска Конгра) и српски народ у Турском Царству (1878–1882), Београд 1909; Bernard Stulli, Albansko pitanje 1878–1882, Rad JAZU, br. 318, Zagreb 1959, 331–386; Stavro Skendi, Albanian National Awekening 1878–1912, Princeton 1967, 31–53; Димитрије Богдановић, Књига o Косову, Београд 1983, 136–148; Косово и Метохија у српској историји, 209–224 (Д. Т. Батаковић).

[3]  Д. Т. Батаковић, Основе арбанашке превласти на Косову и Метохији 1878–1903, „Идеје“, бр. 5–6, Београд 1987, 34–44.

[4]Преписка о арбанаским насиљима у Старој Србији 1898–1899, Београд 1899: Владимир Ћоровић, Односи Србије и Аустроугарске у XX веку, Београд 1936, 15–42; Владимир Стојанчевић, Аустроугарско-српски сукоб у косовском вилајету на почетку XX века, у: Југословенски народи пред први светски рат, САНУ Београд 1967, 847–876; Косово и Метохија у српској историји, 228–280 (Д. Т. Батаковић).

[5]  Михаило Војводић, Србија у међународним односима крајем XIX и почетком XX века, САНУ, Београд 1988, 224–228; 332–338: Косово и Метохија у српској историји, 199–203, 252–256 (Д. Т. Батаковић).

[6]  Исто, 199–203, 252–256.

[7]  Вид. опширније: Бранко Перуничић, Писма српских конзула из Приштине 1890–1900, Београд 1985; исти, Сведочанство о Косову 1901–1913, Београд 1988; исти, Зулуми ага и бегова у косовском вилајету, Београд 1989; Милан М. Ракић, Конзулска писма 1905–1911 (приредио Андреј Митровић), Београд 1985.

[8]  Вид. детаљније: Татомир Вукановић, Срби на Косову, III, Врање 1986.

[9]Исто, II, 407.

[10]  Јанићије Поповић, Живот Срба на Косову 1812–1912, Београд 1987, 230–233.

[11]  Исто, 312–314; Савременици о Косову и Метохији 1852–1912, 411.

[12]Народна књижевност Срба на Косову. Јуначке песме, књ. 4 (приредио Владимир Бован), Приштина 1980, 5–15. Опширније у: В. Бован, Српске народне песме са Косова и Метохије, Приштина 1977, 407–435. Од старије литературе о епском предању најважнија дела су: Иван Степанович Јастребов, Обичая и песня турецких сербов, С. Петерсбург 1886; Дена Дебељковић, Обичаји народа српског, Српски етнографски зборник, књ. VII, Београд 1907, 173–332. Премда недовољно поуздана, важан је извор и збирка народних песама Милоша С. Милојевића, Песме и обичаји укупног народа српског, I–III, Београд 1869–1875. О њима детаљније: В. Бован, Косовско-метохијске народне песме у збирци Милоша С. Милојевића, Приштина 1975.

[13]  А. Ф. Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, Сарајево 1972, 217.

[14]Исто, 226.

[15]О народној књижевности Срба на Косову, Приштина 1980, 51.

[16]  Бранислав Ђ. Нушић, Косово. Опис земље и народа, Београд 19863, 197, 209–210.

[17]  П. Балкански [Михаило Г. Ристић], Кроз Гробље. Опажања и белешке приликом путовања кроз Српску земљу под Турском 1892. године, Београд 1894, 21.

[18]  Путописац је накнадно сазнао и за верзију да се овај мост назива и Војиновића ћуприја, такође по легендарним владарима Вучитрна (Исто, 29).

[19]  Алекса Богослављевић, О Арнаутима, Ниш 1897, 93.

[20]Савременици о Косову и Метохији 1852–1912, 14–15; А. Ф. Гиљфердинг, нав. дело, 248; Б. Ђ. Нушић, нав. дело, 210; Иван Иванић, На Косову. Са Шара по Косову на Звечан, Београд 1903, 97.

[21]Савременици о Косову и Метохији 1852–1912, 14.

[22]  И. Иванић, нав. дело, 114.

[23]  Т. Вукановић, нав. дело, II, 429–430.

[24]  И. Иванић, нав. дело, 117–118.

[25]  А. Богослављевић, нав. дело, 99.

[26]Савременици о Косову и Метохији 1852–1912, 15.

[27]  А. Ф. Гиљфердинг, нав. дело, 208—209. Упор. и: Атанасије Урошевић, „Издајство“ косовских Бабушана, Јужни преглед, бр. 10/XII, Скопље 1938, 368–372.

[28]  Т. Вукановић, нав. дело, II, 430.

[29]  Г. Мјур Макензи и А. П. Ирби, Путовање по словенским земљама Турске у Европи, Београд 1868, 290–291 (превод Чедомиља Мијатовића).

[30]  Јагош К. Ђилас, Српске школе на Косову од 1856. до 1912. године, Приштина 1969, 220.

[31]Исто, 190.

[32]  Ј. Поповић, нав. дело, 263. Омладинско друштво „Св. Недеља“, основано 1906. у Призрену, имало је правила по којима се у друштву смеју певати само јуначке и патриотске песме. На застави друштва налазили су се лик Св. Недеље с једне стране и светог мученика Лазара на другој страни. П. Костић, Просветно-културни живот православних Срба у Призрену и његовој околини у XIX и почетком XX века (са успоменама писца), Скопље 1933, 97–98.

[33]  Ami Boue, Recueil d’itineraires dans la Turquie d’Europe, Paris 1854, 198.

[34]  Хаџи Серафим Ристић, Дечански споменици, Београд 1864.

[35]  Г. Мјур Макензи и А. П. Ирби, нав. дело, 223–224.

[36]Савременици о Косову и Метохији 1852–1912, 262, 284.

[37]  Србија 1878. Документи (приредили Михаило Војводић, Драгољуб Р. Живојиновић, Андреј Митровић, Радован Самарџић), Београд 1978, 323–324, док. бр. 186 (Становници Гњилана и околине кнезу Милану Обреновићу IV, 23. априла/5. маја).

[38]Исто, 437, док. бр. 255 (Становници ибарског среза на Боровој грани кнезу Милану Обреновићу IV, 9/21. јуна).

Да би доказали да нису Бугари, Срби из Пирота су се у петицији кнезу Милану позивали на косовско предање: „[…] који смо прави Старински Срби, који свету славу славимо, доламе носимо, певамо Косово и Кнеза Лазара, имамо гусле и све остало имамо и радимо што и наша браћа Срби“ (исто, 189, петиција од 13/25. марта 1878).

 

 

у: Д. Т. Батаковић, Златна нит постојања (студије, интервјуи, беседе), Катена мунди, Београд 2018, 173-186;

Косовска битка 1389. године и њене последице
(Међународни симпозијум, Химелстир, 1989),
Београд, 1991, стр. 121–131.

Став