Поштоване породице жртава,
Драги пријатељи,
Наши нестали, како их међународно право немушто и еуфемистички назива, а заправо наши киднаповани, отети, или барем принудно нестали, нас гледају. Иако, следом трагичних догађаја на простору бивше Југославије, као резултат ратних злочина почињених над њима, више нису физички са нама, наши нестали су у нашим мислима, успоменама, у нашим сећањима и зато нас они, свих ових година гледају, као што нас гледају и на данашњи дан – Међународни дан несталих лица.
Гледају нас очекујући истину и правду поводом ратних злочина почињених над њима. Гледају нас и питају да ли се још увек сећамо и да ли памтимо њихово страдање, шта и колико о страдању нашег народа знају генерације младих?
Гледају нас и питају имају ли достојно спомен обележје и да ли ико сем породица несталих зна где је споменик несталима у ратовима на простору бивше Југославије ?
Гледају нас и питају, шта смо као појединци и друштва учинили да се расветле њихове трагичне судбине, да се њихови посмртни остаци, без гроба а многи и без укопа, пронађу и достојно сахране?
Гледају нас и питају нас као појединце, друштва и државе на простору бивше Југославије, шта смо учинили да злочинце стигне рука правде, посебно шта смо у Србији учинили да осветлимо питање нестанка и страдања свих жртава, па тако и нестанка и страдања свих Срба широм Југославије, и нетачног историјског и чињеничног контекста према коме су Срби одговорни за отпочињање и вођење ратова на простору бивше Југославије и да су у том погледу српске жртве другоразредног значаја, које не заслужују или барем мање од жртава других националности заслужују одговоре на сва питања поводом њихових нестанака и страдања? Гледају нас и питају, да ли је друштво пружило макар и симболичну сатисфакцију породицама жртава ? Гледају нас наши нестали и питају, колико је Србија солидарна са породицама жртава ? Гледају нас и питају, колико је питање несталих и убијених у ратовима 90-их година на простору бивше Југославије, заступљено у српским медијима, који трчећи за комерцијалним садржајима, повлађују неукусу најнижим људским поривима, загађујући не само медијски већ и друштвени простор генерално ? Гледају нас наши нестали и питају колико је и како је питање нестанака и ратних злочина заступљено у школским програмима и шта о томе знају генерације младих? Гледају нас наши нестали и питају се, бринући се за нас који смо у овоземаљском животу, неће ли затрпавање истине и правде, пепелом заборава, довести до понављања истих или сличних злочина почињених током 90-их година на простору бивше Југославије ?
Поштовани пријатељи,
Водећи се принципима неполитичности, у складу са нашим становиштем да је питање решавања судбине несталих лица у ратовима на простору бивше Југославије 90-их година прошлог века, пре свега химанитарно и цивилизацијско питање, клонећи се прејаких речи, не можемо а да не констатујемо:
1.) Упркос најавама представника власти и декларативним ставовима ”да је питање проналажења несталих лица приоритет у нормализацији односа између Србије и Хрватске”, недостају дела, односно конкретни резултати. Недопустиво је да у Хрватској, двадесет и шест година након рата, постојe познате гробнице и гробна места са десетинама жртава – српске националности, која нису ексхумирана ! То није демонстрација једнаког третмана према свим жртвама, без обзира које су националности, како се званично на речима тврди, већ је на жалост, дискриминација жртава на делу.
2.) Ни у Босни и Херцеговини, односно у Федерацији Босне и Херцеговине, питање истине и правде за жртве а нарочито за српске жртве, нема бољу судбину. Српске жртве се дискриминишу а промовишу се јавне политике на основу монопола једног народа на жртву. Масовне жртве и ратни злочини сагледавају се готово искључиво у политичком а не у чињеничном и хуманитарном наративу, у коме страдају истина и права породица да сазнају судбину несталих.
3.) Још је гора ситуација са несталим лицима, питањима идентификације, истине и правде, као и сатисфакције жртвама на Косову и Метохији, односно чланова њихових породица. На овој територији још увек влада ”завера ћутања”, када је реч о откривању посмртних остатака киднапованих односно несталих Срба и неалбанаца. Морам са жаљењем и негодовањем да констатујем да се сва питања везана за нестанке у оружаним сукобима на Косову и Метохији, налазе у дубокој сенци политичких преговора представника Републике Србије и de facto власти у Приштини, која је према Уставу, део Републике Србије, без изгледа да из те сенке изађу пре окончања тих преговора. На жалост, пропуштена је прилика да се питање принудних нестанака на Косову и Метохији, интернационализује на СБОУН, с обзиром на фрапантне налазе УНМИК-е Саветодавне комисије за људска права о присилним нестанцима на стотине Срба поименце, без икакве истражне активности УНМИК-а, потом ЕУЛЕКС-а и најзад органа de facto власти у Приштини.
Питање проналажења несталих, као и одговорности за ратне злочине на простору бивше Југославије је не само правно, већ морално и цивилизацијско питање које предходи свим другим питањима, ”јер ништа не може бити часно, чему недостаје правде”, како је говорио велики антички беседник Цицерон.
Драги пријатељи,
Данашњи дан – Међународни дан несталих, прилика је да у име Координације, и породица жртава, укратко укажемо на нека кључна питања и проблеме, у нашем друштву, везана за најтежа питања наслеђа ратова на простору бивше Југославије.
Пре свих, то су следећа питања:
- питање унапређења процеса проналажења и идентификација принудно несталих и страдалих лица;
- питање процесуирања ратних злочина пред надлежним органима у Републици Србији;
- питање правног, чињеничног и научно-истраживачког односа према ”правном наслеђу” домаћих, страних и међународних правосудних институција према одговорности за ратне злочине почињене над свим жртвама, па тако и над Србима;
- питање унапређења сарадње релевантних институција власти (ресорних Министарстава) и Координације, односно удружења породица принудно несталих лица и жртава ратова;
- питање успостављања јединствене евиденције несталих лица и жртава на простору бивше Југославије и израде мапе страдања жртава у вези којих Република Србија има јавни интерес;
- питање унапређења достојне меморијализације жртава ратова 90-их година на простору бивше Југославије у Републици Србији;
- питање подстицања друштвене солидарности са жртвама и породицама жртава;
- питање унапређења образовне, културне и медијске политике у односу на проблематику ”наслеђа” ратова 90-их на простору бивше Југославије;
- питање објективног сагледавања историјских и чињеничних околности у којима су страдале све, па дакле и српске жртве;
- питање правног оквира везаног за процес тражења несталих лица и остваривање права породица жртава, укључујући и право на сатисфакцију, након што је на највишем државном врху исказан позитиван став и подршка за доношења Закона о принудно несталим лицима, кога Србија још увек нема.
Данашње присуство Комеморативној академији поводом Међународног дана несталих лица, Државног секретара у Министарству за рад, борачка и социјална питања, верујемо, представља охрабрење за породице жртава а за Координацију представља симболичну и суштинску поруку да ће решавање најтежих питања, везаних за наслеђе из ратова 90-их на простору бивше Југославије, бити на високом месту приоритета Владе и свих надлежних државних органа у Републици Србији. Верујемо да је ово прилика да још једном истакнемо важност завршетка нашег заједничког рада на изради Нацрта закона о несталим лицима.
Ми нећемо одустати од наше борбе !
Јер, НЕСТАЛИ НАС ГЛЕДАЈУ !
Проф. др Душко Челић, Председник Координације српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица са простора бивше Југославије
