„Пре или касније тема српске баштине мора да дође на дневни ред дијалога између Београда и Приштине, поготово услед све агресивнијих најава појединих политичара у Приштини да досадашње мере заштите српске баштине треба ревидирати и нашу баштину лишити њеног историјског и духовног идентитета“, саопштила је рашко-призренска епархија.
Поводом 19. годишњице мартовског насиља, у манастиру Грачаница јуче је одслужен парастос жртвама погрома уз тренутке молитвеног сећања на све оно што је претходних година неповратно уништено, уз, како наводи Епархија, наду да се насиље не понови.
Парастоси и помени служени су у свим црквама Епархије рашко-призренске.
Црква је јуче подсетила на тужну статистику штете тродневног насиља 16-18. марта 2004, од људских жртава, преко избеглица, запаљених домова…Екстремисти су се посебно обрушили на српске православне светиње.
„Уништено је 35 цркава и манастира, а у овим незапамћеним вандалским актима, од којих су неки преношени уживо на локалним косовским телевизијама (као на пример у Подујеву) заувек су уништене бројне иконе и непокретна културна добра која су вековима преживели османску окупацију и светске ратове“.
Насупрот страдању које није прво, подсетили су и на период обнове Епархије који траје и данас.
„Српска Православна Црква јеванђелски је поднела и овај талас насиља над светињама, као она из Другог светског рата од стране албанских балиста или из времена петовековне османске окупације. У процесу обнове од 2005 године обновљено је или донекле поправљено око 70% објеката оштећених или уништених 2004. године и по међународним захтевима у обнови су учестовале и косовске институције под надзором и организацијом Савета Европе. Посебан успех представља обнова Призренске Богословије. Такође су обновљене и привремено запустеле парохије у Призрену, Приштини, Пећи, Урошевцу, Вучитрну и Истоку, иако до очекиваног већег повратка прогнаника у ове градове није дошло због општег недостатка безбедности и етничке нетолеранције“.
Седамнаести Март 2004, посебно је болно погодио српски народ и Цркву због тога што се напади нису догодили у време ратног хаоса, подсећа Епархија, већ у присуству више хиљада припадника међународних мировних снага КФОР-а, Косовске полиције и УНМИК-а од којих, како тврде, нико није јавно преузео одговорност за бројне пропусте.
„Најтеже од свега јесте чињеница да већ ево 19 година није спроведена озбиљна истрага поводом овог насиља и да нису пронађени организатори масовних и координисаних вандалских напада, иако су сви међународни представници који су тада посетили Косово и Метохију веома експлицитно указали на то да је реч о добро организованим акцијама уз активну подршку косовских медија на албанском језику“.
Подсетили су на ОЕБС-ов извештај који је рађен у централи у Бечу поводом овог насиља.
Симболично мали број лица кажњен је лакшим и условним казнама, као на пример за паљење древне Богородице Љевишке, УНЕСКО споменика из 14. века за чије су скрнављење фресака, како даље подсећају, кажњена четири косовска Албанца условном казном од четири месеца.
„Нажалост, насиље које се спорадично наставља против српских светиња и повратничких домова до данас није заустављено“, указују даље уз напомену да ризик од насиља и даље постоји упркос свему ономе што је учињено како би се створили бољи услови за живот Срба.
Циљ би био „систематско уништавање“ баштине српског народа на Косову и Метохији које за данашње „локалне ултранационалисте“, како се објашњава, и даље представља „болан подсетник српске историје која се јефтиним фалсификатима не може избрисати из историјске науке и историје уметности овог дела Балкана“.
„Мартовски погром је био велика трагедија за Српску Православну Цркву, али је још већа трагедија и срамота за косовске институције чији представници и данас воде ово друштво и тобоже претендују на европску будућност, иако никада нису прихватили ни најмањи степен своје одговорности за насиље 2004. године“.
Епархија рашко-призренска је затражила дугорочну заштиту за светиње, али и за народ.
„Због дугорочне угрожености хришћанских светиња у времену етничког и верског радикализма на Косову и неспособности локалних институција да без међународних притисака адекватно вреднују и заштите баштину српског народа на овом простору посебна врста заштите српске баштине и изнад свега њеног народа на КиМ је и те како дугорочно потребна“.
Епархија Рашко-призренска закључује да ће наставити са процесом обнове колико год то буде било могуће, али и наглашавају:
„Искључиво на принципима посебног положаја који је дат Српској Православној Цркви међународним документима и косовским законима“.
