Трагична збивања, мрачне, злокобне аналогије.
Кијевска хунта свом преосталом снагом посегнула је на светиње – на канонску Украјинску
православну цркву Московског патријархата, главни бедем вјерујућих у несрећној Украјини.
У Врховној ради управо су регистровани законски пројекти у којима се формално помињу
религиозне заједнице и њихове структуре чији се „руководећи центар“ налази „ван граница
Украјине – у држави која је извршила војну агресију против Украјаине и/или привремено
окупирала дио територије Украјине“.
По свему судећи, дјелатност убједљиво највеће конфесије у Украјини – Украјинске православне
цркве Московског патријархата биће насилно обустављена, а њена имовина, покретна и
непокретна (укључујући Кијево-печерску лавру, древни руски манастир) прећи ће у надлежност
државе, која ће је наравно предати расколницима – неканонској творевини ПЦУ. (Узгред буди
речено, ни тој ПЦУ „головной офис“ такође није у Украјини, него у Турској.)
Дакле – истовремено и отимачина, и фашизам, и политичка репресија – терор на религијској
основи.
И још нешто, важније.
Са тачке гледишта сваког православног вјерника канонске цркве, власт која његовој цркви објави
рат до уништења није само безбожна, него демонска! Борба са таквом демонском влашћу
подразумијева практично сва средства, укључујући и оружани отпор.
Подсјећам, тешка срца, да је канонски украјински митрополит Онуфрије крајем фебруара, на самом
почетку руске војне интервенције, позвао браћу и сестре на молитву „за Украјину, за нашу војску и
наш народ“. Другим ријечима, на лојалност држави Украјини. Можемо замислити у каквим
околностима се данас налази овај велики духовник, пријатељ нашег почившег митрополита
Амфилохија.
И ево, стигао је одговор на његов мученички пастирски позив. Демони су на молитву узвратили као
и увијек – демонски.
Па да и ми још једном добро размислимо каква се опасност недавно надвила над Српском
православном црквом у Црној Гори, и какви демони не престају да вребају своју демонску прилику.