Покрет за одбрану Косова и Метохије

Живадин Јовановић: Трајни карактер Резолуције 1244 и Дејтонског споразума

Живадин Јовановић (Фото: Печат)

Ових дана западни «специјални» изасланици и «високи» представници, дипломате као и њихови гласоговорници на терену, поново приписују исту оцену Дејтонском споразуму и резолуцији СБ УН 1244: да је њихова једина сврха била да окончају грађанске сукобе и да је тиме њихова улога завршена. У ревизионистичком залету који се појачава након доласка администрације председника Џо Бајдена на чело САД, тврди се да су оба документа привременог карактера, те да их с обзиром на протек времена и нове потребе треба преуредити и заменити. Први, некаквим «Дејтоном 2», а други некаквим «свеобухватним правно општеобавезујућим споразумом». Јасно се се види тежња да се «Дејтоном 2» потврде сва досадашња насилна и преварна одузимања надлежности Републике Српске која су јој загарантована Дејтонско-париским споразумом и уједно постави основа за одузимање преосталих надлежности и њихову централизацију у Сарајеву, односно, за стварање унитарне БиХ уз доминацију наследника Алије Изетбеговића. Парадокс је да се све то образлаже као сузбијање «антидејтонских снага» на челу са Милорадом Додиком, српским чланом Председништва БиХ, и потребом стварања БиХ као «функционалне» европске државе. Да припомогну остваривању тог плана, владе западних земаља које се декларишу за правно засновано понашање у међународним односима, именовале су Немца Кристијана Шмита за новог Високог представника, заобилазећи Савет безбедности и кршећи процедуру предвиђену Дејтонским споразумом. Дакле, правно насиље, у интересу «правно заснованих односа!» Како год било, такво понашање, као и оно 1999. када су исте земље покренуле оружану агресију против СРЈ кршењем Повеље ОУН и Финалног документа ОЕБС-а, није засновано на правном систему ОУН који је још увек на снази. На којем и чијем праву почивају «правно засновани међународни односи» којим се руководе водеће земље Запада протеклих неколико деценија, поготово у периоду након бројних иступања САД из међународноправних уговора, није познато. Запад очигледно смера неком новом правном систему, савршенијем од оног створеног на резултатима Другог светског рата и Повељи УН. Разуме се, «савршенијем», за остваривање ужих, западних, не опште-људских интереса.

Што се тиче резолуције СБ УН 1244, њено обезвређивање и гурање у страну почело је након што је Србија извршила све своје обавезе из тог документа. Када је дошло на ред извршавање обавеза других, укључујући обавезе које се тичу права и интереса Србије и српског народа, остваривање резолуције 1244 је замрзнуто. Тиме и тада је Запад, у ствари, «замрзнуо» и конфликт. Од тада Запад чини све да сав терет своје деструктивне, отворено проалбанске и антисрпске политике превали на плећа Србије. Уместо да Србија држи иницијативу за целовито спровођење резолуције 1244, Запад тера Србију у непрекидну дефанзиву тражећи да се изјасни да ли је за компромис или за замрзнути конфликт, при чему је «компромис» у њиховом поимању «обострано признање», односно, дизање рампе за чланство тзв. Републике Косово, у УН. То би се, по њима, спровело некаквим «свеобухватним правно обавезујућим споразумом» «по моделу две Немачке»! Такав споразум који би се потписао са представницима криминалне творевине изван сваког закона, «продаје» се Србији као јачи од сваког права, па чак и од резолуције СБ УН као правног документа најваће правне снаге у светском правном поретку! Да, још и то – споразум би гарантовале ЕУ, а можда, још по неко од оних низ чије смо се «уже спуштавали» бар протеклих 30 година, уз добро знане «бенефите» по српски народ.  

Разуме се, иза свега не стоје никакви принципи, добре намере или «светла будућност» за Србију. Иза свега су гео-стратешки интереси најмоћнијих земаља Запада, пре свега САД, ВБ и Немачке. За Запад то је само део поодмаклих припрема за глобалну конфронтацију са Русијом и Кином. 

Русија и Кина прихватају Србију такву каква јесте са својом историјом, културом и духовношћу и интересима, са независношћу, отвореношћу за сарадњу са Истоком и Западом, Севером и Југом, са неутралношћу и стратешким партнерствима која су заснована на историјским искуствима. Западне силе прихватају само покорену и понижену Србију, оптужену за геноцид, са отетим Косовом и Метохијом, зацементираним старим и уписаним новим поделама српског националног корпуса, а због геостратешких планова «ширења на Исток», са НАТО базама од Копаопника до Суботице.   

Ако се некоме ово учини претеривање, нека још једном пажљиво прочита поглавља 2, 5 и 7 тзв. споразума из Рамбујеа. А што се тиче Дејтонско-париског споразума и резолуције СБ УН 1244, потпуно је јасно да су то правна документа трајног карктера, дугорочна основа мира, стабилности и развоја, интегрални делови међународног јавног права чији обавезујући карактер нико не може једнострано умањити, изменити, а поготову укинути. Тзв. модел две Немачке за Србију и КиМ и «функционалне европске државе» за БиХ, су кукавичја јаја у инкубатору западне неоколонијалне геополитике.

Питање је да ли су дипломатије водећих земаља Запада, а пре свега, САД, ВБ и Немачке, уопште, прекидале своју кампању притисака на друге земаље да признају илегалну творевину коју су назвале „Република Косово“. То не би требало ни да изненађује ни да чуди кад се има у виду да су оне деценијама – и новцем, наоружавањем, организацијом, обуком и кадровима – помагале сепаратизам и тероризам тзв. ОВК, да би 1999, у савезу са терористичком ОВК извршиле оружану агресију на СРЈ грубо кршећи европски и глобални систем безбедности (ОЕБС, УН). Сада, према медијским извештајима, врше притисак на Египат да „одмрзне“ своје замрзнуто  признање тзв. Косова очекујући да би то послужило као пример низу других арапских и исламских земаља да признају ту илегалну творевину. 

Поменуте западне земље, очигледно касне у поимању свог имиџа и нових реалности. Понашају се као да им свуда цветају руже и одасвуд хрле позиви за савете о демократији, људским правима, приоритетима у унутрашњој и спољној политици, као да не примећују нове дубоке трендове у глобалним односима који, поред осталог, убрзано круне њихов „убеђивачки“ потенцијал, уколико су га уопште и поседовале. Као да не региструју да њихово учешће, на пример, у стварању глобалног БДП рапидно опада, док се учешће Кине, Русије и других земаља растуће моћи, из године у гподину, повећава. Зашто је тако скроман и допринос развијеног Запада, контроли и превенцији пандемије Ковид 19 земљама у развоју, укључујући арапским исламским земљама, од којих, ето, очекују да следе политику НАТО земаља према Србији, односно, покрајини Косово и Метохија? Којим добрим делима је Запад заслужио послушност исламског и православног света? Размишљају ли како на њихов кредибилитет утичу последице њихових „антитерористичких“, „хуманитарних“ и других „заштитничких“ агресија и интервенција у Југославији, Авганистану, Ираку, Сомалији, Либији и многим другим земљама? Колико је  «арапско пролеће» допринело поверењу арапског света у добре намере земаља извозница демократије,  људских права и либерализма са неоколонијалним карактеристикама? 

Треба признати да има логике у томе што представе оних који губе касне за стварним променама, али се ипак тешко може разумети толика дискрепанција између непрекидних порука са позиције силе и изузетности и потпуно новог распореда моћи на глобалном плану. 

У веровању Запада да се историја може зауставити, а развој вратити уназад у оквире превазиђеног униполарног светског поретка, крију се највеће опасности за мир и безбедност у свету. 

Кад је реч о нашој Покрајини Косово и Метохија, пракса говори да је Србија много ревноснија у извршавању, углавном, наметнутих обавеза, него у борби да и други испуњавају своје обавезе према Србији и српском народу. Тако је, да подсетимо, Србија давно извршила све обавезе утврђене у резлуцији СБ УН 1244, док други чиниоци нису извршили ни једну од својих обавеза. Међу тим обавезама налази се, на пример, суштинска обавеза међународне заједнице (УНМИК, КФОР, НАТО, ЕУ, Г-7) и  Приштине да обезбеде услове за слободан, безбедан и достојанствен повратак на своја огњишта и имања око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца. То што носиоци ове обавезе не хају много да је изврше, може се објаснити њиховим одомаћеним ниподаштавањем интереса Србије и српског народа. Етничко чишћење је неприхватљиво, то је злочин за сваку осуду – рећи ће јавно сви међународни представници и форуми. У пракси, међутим, током периода тзв. југословенске кризе, а и данас, јасно ће доминирати двоструки стандарди: готово промптно, исправљаће се све неправде учињене у грађанским сукоба према припадницима свих народа док се, на другој страни, нико неће претргнути од напора да се исправе етничко чишћење, друге неправде или злочини почињени против Срба. Шта више, међу високим међународним представницима има и таквих који ће вам приватно, у кулоару, готово «пријатељски», рећи: у праву сте, етничко чишћење је, у принципу, неприхватљиво, злочин за сваку осуду, али понекад може бити политички целисходно! Потом вам оставе време да, као «разуман и реалистичан» саговорник, сами закључите: право на слободан безбедан и достојанствен повратак обезбеђује се свакоме осим Србима – из Крајине, Славоније, БиХ, са Косова и Метохије. Дакле, по њима, етничко чишћење   против Срба je «политички целисходно» и зато га, протеком времена, треба претворити у стално стање! 

Тешко се, међутим, може објаснити или оправдати зашто Србија не држи иницијативу по том питању, зашто упорно, увек изнова, не инсистира да се обавеза стварања услова за слободан, безбедан и достојанствени повратак протераних Срба, свуда одакле су силом протерани, изврши бар приближно једнако како је извршена обавеза према припадницима других народа. Јер, ради се не смо о принципијелном  већ виталном српском националном питању, о чистој позицији. Тек са извршавањем ове обавезе према српском народу добија пуни смисао и синтагма да ће Србија и сва друга питања решавати водећи рачуна о безбедности делова нашег народа који живе на Косову и Метохији и изван Србије. Протеривање и етничко чишћење Срба не може се правдати ни правно, ни политички, ни морално, ни цивилизацијски. О томе се не сме ћутати нити то помињати тек реда ради. Око тога нема колебања, узмицања, нити одлагања зато што тзв. међународна заједница, или нека «друга страна», не прихвата разговор о томе. 

Однос тзв. међународне заједнице према праву протераних Срба на слободан, безбедан и достојанствен повратак на њихова огњишта и имања одражава стратешки однос према целој српској нацији. Српски народ не може да прихвати да га било ко, зарад својих стратешких геополитичких циљева, вечито држи на оптуженичкој клупи. Предуго је Србија допуштала да јој други диктирају «агенде» и «откривају» шта су њени животни интереси, «једине алтернативе», «бољи живот», ко су јој пријатељи а ко непријатељи и преносиоци паклених зараза. Србија и српска нација су део богате, старе и поносите цивилизације који нит је давао, нити прихватао туторе, нити их је разликовао по одежди или реторици, већ једино по делима.

А шта тек рећи о обавези из резолуције СБ УН 1244 прихватња договорених контигената војске и полиције Србије на Косову и Метохији ради вршења одређених одговорности, укључујући, присуство на границама према Македонији и Албанији? Данас се, додуше, јавно не говори ништа слично тези ранијих ДОС-овских власти – да «нећемо ваљда слати нашу децу тамо да буду глинени голубови албанских екстремиста», али нема ни назнака да се то питање покреће или држи на некој агенди за преговоре са КФОР-ом, или НАТО-м. Зашто? Правни основ да се и то питање покрене налази у рез. СБ УН 1244 као општеобавезујућем правном документу Савета безбедности као најодговорнијег  глобалног органа за питања мира и безбедности, као и у Уставу Србије; морални – у дугу према херојима палим на Кошарама, Паштрику и другде на бранику државних граница Србије; а хуманитарни и безбедносни – у продуженом свакодневном насиљу против Срба и српских споменика духовности и културе широм Покрајине. Уколико неко (страна, посредник, умешач) не жели разговор о томе онда то отвара питање његовог (њиховог) односа према међународно-правној обавези највишег нивоа, према на праву заснованим међународним односима. Једнако и према евентуалним будућим међународноправно обавезујућим документима.

Бриселски документ је још један пример једностраног извршавања. Интерес „међунарнодне заједнице“ и Приштине коју ова нескривено подржава и поред деклартивно прихваћене „статусне неутралности“, доводи до закључака да Запад увек тражи потписивање нових докумената са рачуницом да ће се сваки извршавати на штету Србије и српског народа, полазећи од тога да је Србија већ прихватила такву праксу и да јој неизввршавање тзв. Брислелског споразума, нарочито што се тиче заједнице српских општина, није сметало да после тога и на основу тог Споразума, закључује нове документе из којих Приштина није ништа извршавала. И тако, готово, у недоглед. 

У датим условима, чини се да је Србији потребно прилагођавање. Прво, да, као пуноправна чланица ОУН, ОЕБС и других МО инсистира на потпуном извршавању свих неизвршених обавеза других чинилаца из резолуције СБ УН 1244 и да се активно бори против свих покушаја кршења њених чланских права, укључујући међунаропдно признати на суверенитет и територијални интегритет у време стицања чланства у МО; друго, да пролиферација докумената из којих Србија извршава све а Приштина, посредници и тзв. међународна заједница – ништа, није прихватљива и да захтева да Приштина и сви други, најпре,  изврше све преузете обавезе након чега би се радило на другим документима нормализације  свакодневног живота; треће, да се Србија, у светлости праксе Приштине и њених покровитеља који нису ни прекидали лобирање за признање, не осећа обавезном на уздржавање од легитимних дипломатских активности према пријатељским земљама, укључујући настављање разговоре о замрзавању и повлачењу исхитрених признања; четврто, да се сви будући договори морају извршавати паралелно (корак за корак) од свих страна до њиховог потпуног извршења; пето, да  је Србија заинтересована за пуноправно чланство у ЕУ под истим или сличним условима под којима су учлањене друге земље региона, што значи, да због чланства у ЕУ неће ни директно ни индиректно, ни изричито ни прећутно, ни формално ни неформално – неће признати једнострану сецесију своје јужне покрајине; пето, да ни један постигнути нити будући договор, не може се сматрати као одступање од резолуције СБ УН 1244 која остаје трајни оквир и једина правна основанова за све споразуме и договоре, за конкретизацију  аутономије и утврђивање трајног статуса Покрајине Косово и Метохија, уз поштовање суверенитета и територијалног интегритета Србије.

Аутор: Живадин Јовановић, министар спољних послова СРЈ, председник Београдског форума за свет равноправних

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print