Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Живојин Ракочевић: Време без правде

(Са данашњег парастоса у Лапљем Селу, Фото: Живојин Ракочевић)
Представницима међународне заједнице одговарало је да се злочин заборави: прво није могао да се утврди број жртава, онда су уништавани докази, да би на крају кључни сведок испао непоуздан
 

„Замишљам га како у свом селу, овог хладног дана, цепа дрва. Имам неку потребу да прошетам кроз село, да видим како изгледа”, одговара Горица Шћепановић на питање шта данас ради Фљорин Ејупи, терориста који је учествовао у нападу на аутобус „Ниш-експреса” у Ливадицама код Подујева. Он је био најслабија карика у добро организованом нападу. Допустио је себи да у пукотину пања на којем је седео и чекао жртве завуче опушак цигарете.

Открио га је ДНК јер је раније крао по Немачкој па га је тамошња полиција унела у регистар. Путеви по којима су се пре двадесет година кретали Срби под тешком оружаном пратњом Кфора су озбиљно проверавани, а информације које су касније долазиле говоре да је још шест експлозивних направа било постављено на путу према Штрпцу.

„Тај део близу административног прелаза нико није контролисао. Одједном је настала празнина за све нас који смо били у аутобусу, и она траје до данас”, каже Горица Шћепановић.

Кратер од експлозије Кфор је одмах затрпао, а истражитељи су, седам година касније, Горици Шћепановић тражили торбу како би утврдили врсту експлозива.

„Чувала сам ту торбу, била је сва од крви, иако ју је моја мајка опрала много пута”, вели Горица.

Двадесет година касније на злочину из Ливадица стоји иста мрља неправде, јер је чак и Фљорин Ејупи слободан човек, а остаће упамћен по томе што је као притвореник и осумњичени успео да побегне из савршено чуване америчке базе Бондстил. Јуче је убијенима у Цркви Свете Петке у Лапљем Селу код Грачанице служен парастос. На гробљу поред храма сахрањена је двадесетогодишња Мирјана Драговић. Њена сестра Јелена путовала је са њом.

„Све је исто као тог дана, само што прегорите у тренутку. Ја се не трудим да заборавим, сваки детаљ памтим, сваки мирис памтим. Могу да се пробудим са мирисом тог асфалта”, каже Јелена.

Јучерашњи парастос, као и многи у ових двадесет година је део историје и српског расутог сећања. Породице жртава, тешко повређени путници аутобуса никада се нису окупили на некој комеморацији посвећеној злочину у Ливадицама. Представницима међународне заједнице тај заборав је увек одговарао. Прво су се трудили да не саопште тачан број жртава, потом су уништили могуће доказе, а на крају је кључни сведок под заштићеним именом Алфа испао недовољно поуздан.

„Ми не можемо да одустанемо од правде. Наша обавеза је да сачувамо сећање на све злочине на Косову и Метохији и да тражимо правду”, рекао је градоначелник Општине Грачаница, Срђан Поповић.

Тешко погођен неправдом, један чиновник Унмика покушао је да сачува бар комад сећања на трагедију у Ливадицама. Од својих средстава дао је да се испише и изради табла са именима жртава. Пробао је да добије дозволу за њено постављање у Ливадицама. Никада је није добио, нико није хтео поштено ни да га саслуша. Осетљиви Јерменин, Едвард Тавил, није имао куд – своју и нашу таблу поставио је у Цркви Светог Николе у Приштини, где и данас стоји.

На Ливадицама је снег, све је бело и чисто. Срба и Рома који су ишли својим кућама, на Задушнице, на посао, у завичај овде се нико и не може сетити. Сигурно је да је организована група терориста, помогнута ћутањем међународне заједнице урадила свој посао. Повратак Срба је и овим чином заустављен. Данас неколико стотина метара даље од места злочина налази се огроман и скуп прелаз који раздваја Србе и Албанце, и који је финансирала Европска унија.

Пострадали у Ливадицама

У нападу на аутобус „Ниш-експреса” у Ливадицама 2001. године страдали су: Ненад Стојановић, Милинко Краговић, Лазар Милкић, Драган Вукотић, Сунчица Пејчић, Живана Токић, Слободан Стојановић, Мирјана Драговић, Небојша Цокић, Снежана Цокић, Данило Цокић и Вељко Стакић.

Извор: Политика

Став