„Парастос је сутра у десет”, стиже кратка порука из Гораждевца. Није потребно објашњење коме је парастос, сви детаљи су одавно познати и претворили су се управо у ту једну једину реч: парастос. Убиство деце на реци претворило је јучерашњи дан у црну тачку једног гета који постоји преко две деценије. У тај парастос сабрале су се све несреће овог краја и он је најважнији датум у календару Гораждевца.
Да ли би било тако да је било елементарне правде? Пре осамнаест година око стотину деце једног гета изашло је на своју реку, на један једини вир подесан за купање и тако побегло од тешке врућине, од прашњавих сокака, од жеље да отпутују на море. Око Гораждевца били су колутови бодљикаве жице, вреће песка, тенкови и страни војници Кфора задужени да их чувају.
Река Бистрица била је радост и могућност изласка коју је прекинуо рафал од сто испаљених метака и заувек окончао живот Ивана Јововића и Панта Дакића. Ране су одавде понели Драгана Србљак, Ђорђе Угреновић, Богдан Букумирић и Марко Богићевић. Убица је дошао с оне стране реке и иза њега су остале крваве мрље, дечје папуче, одећа, бицикл, незрели и недопечени кукуруз убран с околних њива…
„Прикрали су се и одједном су се чули пуцњеви, док нису људи попадали… Док ме није погодио метак, ја нисам ни помислио да је неко пуцао, мислили смо да су петарде”, каже тешко рањени Ђорђе Угреновић.
Данас нема ни реке ни вира, све је зарасло у високо грмље и траву. Албански привредници су ископали ново корито за реку из које ваде песак, у трави се једва разазнаје камен на месту погибије и за њега ће у Гораждевцу рећи: „Ово је мрамор Ивана Јововића.”
Породице су залеђене личним болом, а цело место и људи у њему обележени неправдом која прожима сваки сегмент њиховог живота и ограничених слобода. Горчина коју је овај злочин учинио постала је део менталитета једне мале и понижене заједнице. После њега формирао се нови однос према странцима, Албанцима и држави Србији.
„Преврнућемо сваки камен да пронађемо убице деце”, понављао је ондашњи шеф Унмик полиције и први полицајац на Косову, док су се његови службеници из Тајланда, Бангладеша, Америке врзмали по крвавом дечјем купалишту. Времешни шеф Унмика Хари Холкери тих дана је стигао на Косово и није урадио ништа да се случај расветли.
Што се Албанаца тиче, третман рањене деце у пећкој болници био је катастрофалан. На путу до болнице умало је линчован један од сељака који је превозио неко од рањене деце. На прострелне ране стављан је гипс. Запрепаштена чиновница Уједињених нација Дарија Шафранић само је понављала: „Водите децу одавде!” Док су унезверени људи у сумрак тог кобног дана још стајали испред својих кућа и крвави бели мантили здравствених радника чекали вести о деци, из суседног албанског села допирала је прегласна музика, посведочили су омбудсман Марек Новицки и његов заменик Љубинко Тодоровић.
„Чекаћу правду док сам жив”, каже Милисав Дакић, отац убијеног дечака Панта. Док то говори, три италијанска војника Кфора посматрају Србе окупљене у дворишту Цркве Успења Пресвете Богородице. Гледају и ћуте. Званично, случај је затворен због недостатка доказа.
Држава Србија поручила је тог дана да млади и незапослени људи морају добити посао, да ће се наћи могућност да незапослене и снажне руке остану на овој земљи јер жртве које су поднели то заслужују. Међутим, стварност је другачија.
„Наши ћуте, нема покретања, ништа се не дешава. Сете се једино кад дође 13. август; дођу сликају се и оду”, каже јуче Ђорђе Угреновић. Има четворо деце, ради као помоћни радник у школи, бави се пољопривредом, гаји јагоде и ове године не може да увезе саднице. Он је светао пример јер је, како каже, „упркос свему – узео ствар у своје руке”.
Време је прошло, политичари су отишли, а незапосленост, одсуство идеја и решења данас су главни проблем ове средине. Тескоба и ломови претворили су гето у неку врсту затвора – за једне добровољног, а за друге принудног. У том „затвору”, слично као и у другим срединама јужно од Ибра, влада, врло често, осећај неравноправности који се формулисао у већинско мишљење које гласи: „Ако смо у затвору – онда би сви требало да имамо иста права, приходе и положај.” Та свест, уз фатално одсуство добрих кадрова, само је условила развијање унутрашње подељености и нетрпељивости.
Једино добри стручњаци у различитим областима могу надоместити кључни и саставни део живота који је, готово, заборављен. Реч је о изгубљеном граду. Сигурно је да ово етничко острво са Србима у Метохији не би изгледало овако да у Пећи живи макар хиљаду Срба, да могу да осете припадност граду, да у њему, једним делом, виде излаз и решење. Сада је сигурно да припадају гету, где се болно и до детаља понављају исте слике, мисли и догађаји, правда и неправда.
Сенка Јововић, мајка убијеног дечака Ивана, истим кораком и истом стазом, испод огромних храстова, долази до хумке свога сина. Сачека да сви приђу, наслони своје лепо лице на мермерну плочу и разговара са својим сином као да је јуче отишао на Бистрицу, на купање.
Невине жртве
„Овај терористички напад симбол је великог страдања српског народа и једна од највећих трагедија која се догодила и не само што је симбол страдања него је и симбол неправде”, изјавила је помоћница директора Канцеларије за Косово и Метохију Јелена Стојковић, која је присуствовала парастосу.
„Нама као грађанима је много тешко, а још је теже родитељима чија су деца пострадала. Нажалост, ни данас нису пронађени починиоци убиства тих невиних бића”, рекао је Милош Димитријевић, председник привременог органа општине Пећ са седиштем у Гораждевцу.
Парастос убијеним дечацима Панту Дакићу и Ивану Јововићу служили су јеромонах Петар Ројевић из Високих Дечана, свештеник гораждевачки Ненад Нашпалић и свештеник из Пећи Драган Радовановић.
Наслов: Покрет за одбрану Косова и Метохије
