24. марта 1999. године када је пала прва бомба на нашу земљу, она је пала управо на врата пакла и тај пакао се сручио на нас и на наше животе без двојбе, без икаквог бирања између Срба или Албанаца. И то треба знати“, каже, поводом двадесет друге годишњице НАТО агресије свједок памћења страдања нашег народа на Косову и Метохији, књижевник и новинар Живојин Ракочевић кога 24. марта 1999. године затиче у Приштини.
Сјећајући се тешких годишњица мартовских страдања нашег народа он каже да су то били дани неке врсте отпора и јасне супротстављености.
“У тим данима када ви живите у једном великом граду, са великим бројем људи, ви очекујете сукобе. Свјесни сте да може бити грађанског рата и унутрашњих сукоба паралелно са оним што очекујете да ће вас задесити с неба“, присјећа се Ракочевић.
“Те вечери, 24. марта 1999. године сјећам се да смо сједјели на једном породичном, кумовском, окупљању. Нестало је струје и после неколико тренутака чули смо како се злокобно тресе стакло на нашим прозорима од експлозија које су се догодиле. Биле су то једне од првих бомби које су пале на ондашњу Југославију. Рекли смо: почело је и са тим живјели одређени период“, сјећа се Живојин вечери када су пале прве НАТО бомбе на нашу земљу, а “Милосрдни анђео“ започео свој крвави пир.
Ракочевић се сјећа да је са првим бомбама кренула и еуфорија, застрашујуће гласине шта се дешава, ко кога обара, куда ко иде…
“Пуцале су ту око нас неке бомбе, а ми смо, после извјесног времена, почели да живимо сасвим нормално. Са свим тим бомбама и свом том психозом појавили су се различити леци и гласине у којима се Албанци позивају да напусте Косово на албанском језику, за које више не знате ко их баца, да ли НАТО, да ли их шире сами Албанци, да ли Срби… Више ништа не знате само видите колоне Албанаца који одлазе. У том бунилу живите. Гледате како се гасе институције, како нестаје живот. Своје пријатеље, после извјесног периода невиђања, одједном видите на умрлицама на дрвореду липа у центру града, док после тога покушавате да схватите ко је жив, а ко мртав“, прича директор Дома културе Грачаница.
Живојин Ракочевић наставља да онда долази и тај несрећни мир који нам је ондашњи предсједник Милошевић честитао преко телевизије.
“Сједио сам у кући свог рођака Машана Ракочевића оног дана кад је Милошевић држао тај говор. Позвонио је телефон и Сунчица, моја сестра, се јавила, а глас са дуге стране жице јој је рекао: долазимо са НАТО пактом да вас све побијемо… Још говор на телевизији није био завршен. То је био јасан показатељ шта ће се даље догађати“, каже књижевник Живојин Ракочевић.
Ракочевић памти и ону колону која је тада незаустављиво кренула под притиском, под паљевином, под потупном стихијом, сличном оној стихији која ће услиједити 17. и 18. марта 2004. године, с тим што је ова 2004. године има своју есенцијално другу природу, јер се десила у доба мира, не у доба рата, сукоба, не у доба бомби него у периоду у којем није била очекивана.
“Али јасно је да је то трајало од 1999. године. Данас видимо да је мартовски погром био логичан наставак оних бомби које су нас неправедно засуле оног 24. марта када смо сви схватили да су отворена врата пакла. Прва бомба је пала управо на врата пакла и тај пакао се сручио на нас и на наше животе без двојбе, без икаквог бирања између Срба или Албанаца. И то треба знати“, поручује Ракочевић.
Новинар Живојин Ракочевић је испричао и причу која је, по његовом мишљењу, можда најважнија за размијевање цијеле ове ситуације у којој су се нашли и Срби, али и Албаци:
“У то доба и за једне и за друге најважније је било наћи некакав превоз, нарочито за дјецу која су ишла из Приштине. Сјећам се да су биле врло ријетке линије, а возили су их, чудесно храбри, возачи аутопревозника Ниш-експрес. Тај аутобус је саобраћао на линији Ниш-Приштина. У Нишу и у Прокупљу, који су већински српске средине, возач је тог дана примио око пола аутобуса, рецимо двадесет пет путника. А онда је дошао до Подујева, у коме живи већински албанско становништво, као и у свим другим мјестима према Приштини. И тај возач је, као уредан грађанин, нормалан човјек, примао у свој аутобус и Албанце и тако напунио пун аутобус. Примајући Албанце од Подујева до једног моста код села Лужане он је заправо трошио своје вријеме и вријеме живота својих путника. На мосту у Лужану погодио га је НАТО пројектил. Само је један путник преживио. НАТО је убио четрдесет шест људи и возача. Та НАТО бомба, тај пројектил који је погодио аутобус, убио је идеју заједничког живота. Морамо запамтити име тог чудесног човјека који је возио аутобус. Звао се Вукадин Јелић. Вукадин Јелић био је грађанин, био је слободни човјек који, ни у сред рата, није разликовао нити размишљао да ли треба стати неким Албанцима са којима се ратује и због којих бомбе падају. Не.“
Све ово свједочи, истиче Живојин, да је тај рат 1999. године, у свим својим страшним сегментима, био нешто што су људи доживљавали као пролазно. И Вукадин је мислио да ће сношљив и природан живот једних и других бити могућ и нормалан, па га је та бомба погодила.
Ракочевић наглашава да Срби и Албанци ни данас, после двадесет двије године, не користе заједнички превоз, јер се увијек дешавају инцидентне ситуације када се Срби и Албанци возе заједничким аутобусима или возовима. А у сред рата 1999. године било је пола пола у том аутобусу који је погодила НАТО бомба. То је, по Живојину Ракочевићу, можда једна од најважнијих слика нашега времена.
Ракочевић се сјећа да су после тога ти наши несрећни градови запустјели, а из живота избачени и Срби и Албанци:
“Колико год се Албанцима чинило да им је та бомба добра донијела, и дан данас им доноси тешку несрећу у различитим облицима. Ако ништа друго онда због тога што је истријебљен један народ који је био конститутивни елемент градова, грађанског живота и нормалних вриједности“, каже Ракочевић и додаје да вас оваква времена науче да заувијек запамтите неке истине, а то је да морате бринути и да се никада не смијете одрећи онога што је ваша духовна, културна, национална и језичка бит. Ако икада то заборавите бићете у великом проблему. То је оно што се нама десило.“
Осврнувши се на мартовски погром који је услиједио пар година касније, у доба мира, Ракочевић свједочи да је ту Призрен ипак најстрашнија слика.
“Ту сам схватио да је неко убио град. Призрен је једина градска средина у Срба у којој је преживјело хришћанство. Хришћанство код нас није очувано у градовима, већ по селима, црквама и мастирима, док је Призрен био град који је аутентично чувао хришћанство. Данас се тек види да је та тадашња хистерија албанских терориста била, у ствари, једна врста самоубиства“, оцијенио је Ракочевић.
Причу о мартовском страдању нашег народа, ипак, завршио је ријечима наде и оптимизма. Он каже да се све ово што смо изгубили, а чиме смо погођени директно у срце, ипак обнавља.
“То што смо погођени у срце не значи да то срце не куца. То срце куца и то на различитим нивоима. И тренутак када сте Ви одлучили да нас двоје направимо овај разговор је позив на обнову. Та обнова дешава се на различитин нивоима, у различитим облицима. Постоји макар и у томе да имамо намјеру да нешто урадимо, да обновимо, да се овдје живи. У славу те обнове треба рећи даје Српска православна црква са својим витализмом и искуственим одговорима на живот, који код нас трају осамсто година, ипак обновила већину сакралних објеката и послала тамо младе свештеника, који нажалост имају премало вјерника и оних који им се обраћају. Рецимо данас је у цркви Светог Николе свештеник са својом породицом, и у Истоку, и у центру Пећи, и у Урошевцу, и у Богородици Љевишкој отац Ђорђе са својом маленом дјевојчицом Митром и са својом супругом. Тако да се живот овдје вратио. Исто тако и што се тиче културе. Ми смо у манастиру Светих архангела, који је до темеља био срушен, основали ликовну колонију која окупља сликаре из Србије и Црне Горе. То су поруке вјечних умјетничких и духовних веза које се не прекидају јер је ово је родно мјесто наше духовности и наше умјетности. Није овдје ништа мртво, овдје људи сликају, стварају, пишу, живе“, поручује директор Дома културе Грачаница.
Новинар Живојин Ракочевић каже да никада не смијемо заборавити улогу блаженопочившег Митрополита Амфилохија и наших свештеника у то вријеме, који су, након 1999. године остали изловани са својим парохијанима. Не заборавимо дјело оца Мирослава Попадића из Приштине, оца Миљка Корићанина из Пећи који је, заједно са Митрополитом Амфилохијем, скупљао остатке растргнутих несрећника по Метохији, како би спасио сваку душу, као и иконе из срушених цркава. Ту су и двојица свештеника који су остали у Призрену Илија Шмигић и Александар Нашпалић, који су све те рањене душе подизали и храбрили. Они су свете душе нашега доба“, свједочи Живојин Ракочевић, у интервјуу који је 2020. године дао Радију ,,Светигора“ поводом годишњице од почетка НАТО агресије на нашу земљу.
Слободанка Грдинић
