Новоизабрани председник Удружења новинара Србије Живојин Ракочевић у интервјуу за Косово онлајн поручио је да српски новинари на Косову раде у гетоизираним условима, истакао је важност суштинског дијалога међу новинарима у УНС и најавио изградњу Новинарског дома у Грачаници.
Ракочевић је и актуелни директор Дома културе у Грачаници, и одлично познаје стање на простору Косова и Метохије.
Пре само неколико дана изабрани сте за новог председника Удружења новинара Србије. Каква је ваша визија даљег рада УНС?
Из искуства и рада на терену на Косову Метохији, јасно је да УНС мора да нађе свој трећи пут и и дође до суштинског дијалога унутар удружења. Никада више не сме да нам се деси да једни другима узимамо реч, колеге карактеришемо најцрњим именима и није нас брига што они одлазе из удружења. Неопходно је да немамо идеолошко-активистичке обзире према другима и према професији, да удружење ради нормално и да буде дијалога различитих.
Локални медији су суштина медија у Србији. Они су збрисани и понижени под диктатом менаџера и локалних власти. Они морају да се ослободе, јер та слобода долази изнутра на локалу, где сваког тренутка видите да ли је то корупција или је неко оштећен, смете да проговорите и да ли неко поред вас сме да проговори. Да изборимо 2 одсто за медије и медијске пројекте и на првом месту да видимо да ли можемо да применимо законе који постоје.
Што се наше организације на Косову и Метохији тиче морам да кажем да ћемо у наредном периоду градити новинарски дом у Грачаници. Имамо земљу која припада УНС и на том плацу ћемо градити Новинарски дом, за све колеге који овде живе и који овде долазе. На првом месту је то заслуга човека који се изборио за то, председника косовске подружнице УНС Будимира Ничића. Друштво новинара на Косову и Метохији је једна од најздравијих заједница коју имамо. Ту здраву медијску заједницу у којој влада дијалог различитих треба подржати једним Новинарским домом у ком ће наше колеге које долазе моћи да преспавају, раде и да из овог грачаничког гета излазе и траже просторе своје слободе, професије и етике.
Како оцењујете положај српских новинара на Косову?
Новинари на Косову и Метохији раде у гету и сваки излазак из гета је опасност. Сви проблеми који могу да притисну личност, појединца, професију и његов живот дешавају се новинарима на Косову и Метохији. Захваљујући тим притисцима и послу који обављају 20 година, постали су најздравији део друштва Срба на Косову и Метохији. То је најшира групација људи који слободно мисле и то је најбоља, најобразованија и највидљивија заједница на Косову и Метохији. То су сјајни сведоци проблема, професионалци који у свом локалу су способни да се изборе за одсуством слободе, корупцијом са проблемом да сви знамо све.
Они су људи који су у протеклих 20 година посведочили да наше најважније духовне, културне и животне тачке треба бранити истином. Новинари на Косову и Метохији су људи који су на неки начин успели да задрже сеобе, 17. марта спрече исељавање читавих насеља. Они су својом истином, укључивањем у проблем и уласком у сами рат и сукоб успели да стабилизују људе и читава села.
Новинари на Косову којима албански језик није матерњи често се суочавају са проблемом превода докумената званичних институција. Да ли институције на Косову поштују законе о употреби језика?
Институције на Косову и Метохији систематски крше права новинара и ту није ствар само језика, ту је ствар разних других баријера. На првом месту проблем је у другом, дакле ми смо доживљени као други. Можда је и добро да смо и неку руку доживљени као други, али из слободе употребе матерњег језика произилази и та немогућност да на свом језику не добијете превод и да вам се неко обрати. То је законска обавеза институција и читав спектар проблема од игнорисања, језика, непримећивања и до тога да ви не заслужујете да будете ту. Иако ми ту постојимо и као медијска заједница смо врло гласни и бучни, многи од политичара апсолутно не примећују да постојимо. То непримећивање је једна филозофија, једна теорија, нарочито ове нове генерације политичара који долазе и који су нам можда генерацијски блиски, али су нам у сваком другом смислу далеки.
Већ две деценије се потеже питање несталих и убијених новинара на Косову. Да ли очекујете да то питање може да буде решено у скоријој будућности?
Решавање питања убијених и несталих новинара је нешто што прати наш живот 20 година. Ми смо животно и професионално истински фокусирани да то решавамо. Неки од нас су пешке кроз неке гудуре око Ораховца тражили трагове, да нађемо аутомобил у ком су последњи пут виђени Ђуро Славуј и Ранко Перенић. Од тог детаља који није био до сада познат па до врха институција, косовских, међународних и београдских, ми инсистирамо непрестано да је то кључ наше слободе. Наших 17 колега је убијено, отето и нестало. Сјајан посао је урадила новинарка Јелена Петковић, која је истражила сваку појединачну судбину и упутила нас у ком правцу треба да идемо. Надам да ће она још радити на томе.
То су тешке и страшне судбине са којима ми једноставно живимо. Тешко је прихватити чињеницу да човек може нестати, да нема обележје и да његова породица и сви очекујемо после толико времена да ће се негде појавити. Из породичног искуства знам да смо чекали 70 година неке људе и нисмо их ни дочекали.
Удружење новинара Србије по први пут има председника који не живи и не ради у Београду, какву то квалитативну промену може да донесе?
По први пут је једна група маргиналних, сјајних, добро организованих људи, заједно са онима које виђамо по телевизијама, направила неку врсту духовног савеза и договора и успела да каже ми постојимо, и то је суштина. Суштина је да цивилизацију и сваки напредак гурају напред маргинални људи и њихов чудесни рад као и потреба да се развијају. Зато је и овај председник вероватно дошао из провинције и са маргине.
Ја сам поносан на ту маргину која гура напред тај део наше професије, зна свој посао, слободна је у свим сегментима свог живота, и има отклон од управљача и менаџера и оних који им говоре како треба. Има тај чудесни осећај да негде у некој потпуној провинцији и паланци раде сјајни, велики и нормални људи, далеко од престонице, што не значи да престоница нема своје сјајне велике људе, али и они су у некој врсти локала. Данашњи свет је гетоизиран и насупрот својој великој глобалној отворености и савршеној медијској комуникацији исто тако један гето, као што је наш гарачанички гето. Чудесан је спој гета и глобализације који је данас, нарочито у доба короне, показао своје право, понекад добро, а понекад страшно лице.
