Савремено Косово је истински завјет Митрополита Амфилохија и његово народно Јеванђеље. Када смо последњи пут чули да неки Епископ, неки свештеник, каже нема силе небеске? Нема силе небеске која нас може може зауставити да нешто урадимо, као Епископ је могао да изговори само Амфилохије Радовић сарадник Божији, пријатељ Божији и човјек који је могао да се у савременом тренутку рве са Богом на Косову и Метохији.
Високопреосвећени Митрополите, часни оци, даме и господо, браћо и сестре, гости Митрополта Амфилохија.
Били смо у Требињу и научили смо, чини ми се, нешто што до сада нијесмо научили. Били смо на годишњици упокојења Владике Атанасија. И никад нијесмо били на таквој годишњици. Никад такво зрнце радости на некој годишњици упокојења није било. И то зрнце радости се осјећа као суштински дијалог са оним ко је отишао. Зато је ово вече разговор са Митрополитом Амфилохијем.
Било би важно изаћи на улице ових градова и питати: Која је друга ријеч Његошева? Друга ријеч Његошева је Косово. Прва је Бог. Митрополит Амфилохије је на том путу. Његова прва ријеч је Бог, друга Косово, трећа је Ловћен а четврта је Јасеновац. То су темељне тачке његовог постојања, његовог дјеловања и његовог живота. Те тачке се сапрожимају и у овој ноћи и у свим тренуцима његовог живота.
Вечерас одговарамо на једну тему а та тема је: ,,Косово у животу Митрополита Амфилохија“.
Свако од вас, видим ту: Буда, Радомира, Митрополита… десетине вас могло би дати одговоре на ово питање и сви би они били бољи од овог који ћу ја дати, другачији и суштинскији.
Тешко је говорити када сви све знамо о Косову. Али само један је успио да прође кроз три нивоа Косова. Кроз ниво онога што ми данас видимо као српски Нотр Дам, а то су Дечани; онога што видимо као српску Сикстинску капелу, а то је Богородица Љевишка, као Сен Дени – Пећка Патријаршија. Митрополит је могао, силином свога духа, осјетити сву раскош овога што препознаје човјечанство, то за њега никада нијесу били споменици, ,,лијепо сложено камење“, како има обичај да се каже. То је био сам живот. Када је Митрополит, а то је најчешће говорио, знао да каже: ,,Красница пећка“, мислећи на чудотворну икону Богородицу Пећку нешто се дешавало са његовим односом према свима нама.
Важно се подсјетити неколико реченица из његових књиге ,,Љетопис новог косовског распећа“ и ,,Поменик новог косовског страдања“ тих чудесних књиге које су запечатиле тај простор.
,,На том крајичку косовског освештаног скерлета, Цркве небеске, на тој багреници српског мучеништва, на којој почива и данас земаљска Црква светосавска, док је свијета и вијека, и када времена више не буде, служиће се литурђија овога свијета као и онога“.
Какве ријечи: ,,Када времена више не буде служиће се литургија…
Друго је Косово које ми и многи разумију кроз литературу, кроз поезију, то Косово које се наслонило на Светиње, Његоша, Дубровник, босанске муслимане који пјевају о Косову и чекају повратак на њега, (и на) различите нијансе Косова. Митрополит то осјећа живо и истински тачно. Он пјева: ,,Видовдане мој очињи виде, тобом видим што други не виде“. Он подржава сваку ријеч која је везана за Косово.
Овдје смо имали Светосавску академију – има томе четири или пет година – нема ни једног слова у тој Светосавској академији које није било косовско и које није било осијано Косовом. Митрополит има ту потребу да објасни како је овдје покретно благо Немањића, а како је непокретно благо Немањића на Косову.
Трећи ниво, нама најдаљи и најнесхватљивији, и издвојен врло често, је савремено Косово, садашње Косово. Ми се увијек добро сналазимо у средњовјековном Косову, у епском Косову, Косову поезије, литературе… Ми не застајемо пред њим, препознајемо га или га одбацујемо, има и тога у великој мјери. Тамо гдје га одбацујемо више се не препознајемо као Срби, тоо савремено Косово је Митрополитов истински завјет, његово народно Јеванђеље, његова морачка прича која је добила све елементе реалности живота Косова и понављања Косова.
Био је Митрополит (Јоаникије) овог љета у Осојану, у Метохији, гдје је формиран, започет, основан један сабор који се зове ,,Ђедов сабор“. Народ, свештеник (Јован Цветковић), владика (Теодосије), све се то некако стопило и сви су прихватили да се тај први сабор код Срба зове Ђедов сабор, и да буде у Метохији, и да буде посвећен Митрополиту Амфилохију. Сабор је истински почео оног тренутка када је Митрополит почео на згаришту сеоске школе да служи литургију. Разгрнули су неко стакло и почели да служе. На једној страни је Митрополит Амфилохије са свештеницима, а на другој потпуно изгубљена група повратника. Када су резали славски колач Митрополит их је, онако збуњене, позвао и рекао: ,,Приђите браћо“… Тек тада почињу да прилазе… Схвативши тај тренутак Митрополит је одржао један од својих, вјероватно, најбољих и најпотреснијих говора. Цитираћу нешто од њега: ,,Враћаћемо се док буде сунца и мјесеца. Нема силе, ни небеске ни земаљске, која нас може одвојити од наше Пећке Патријаршије, Високих Дечана и Грачанице“.
Када смо последњи пут чули да неки Епископ, неки свештеник, каже нема силе небеске? Нема силе небеске која нас може може зауставити да нешто урадимо, као Епископ је могао да изговори само Амфилохије Радовић сарадник Божији, пријатељ Божији и човјек који је могао да се у савременом тренутку рве са Богом на Косову и Метохији.
Има један његов потрет из тог доба, жао ми је што не знам ко је аутор, (зна то отац Радомир Никчевић), када се сва силина рвања са земаљским и небеским силама, у повратку, у трагању за мученицима, за покланима, за побијенима, осјећа на том потрету. И тако жив, тачан и истинит, тај потрет, више од свега, је слика страдања Косова и Метохије.
Није само човјек у центру пажње, сва Божија творевина је у центру пажње Митрополита Амфилохија. Он Косово види као освећени простор. Његови чудесни и важни ,,Дневнички записи“ почињу једном сликом 13. јуна 1999. године на Косову. Креће се према Митровици и у једном тренутку почиње да их прати један коњ који дуго трчи за њима. Кад су се враћали назад, да се докопају Пећке патријаршије, видјели су да је тог коња неко ударио и убио. Митрополит је то примијетио и записао како су те коњске ноге биле изокренуте према небу – све је окренуто према небу.
Шта је савремени тренутак Косова и Метохије? Како га он види? Како га објашњава? То се најбоље могло видјети у литијама. Литије у Црној Гори су освијетлиле Косово. Оне су показале како се овдје живи Косовом и како је то савремено, реално Косово, постало суштински важно не само за нас него и за Београд, и за Бања Луку. На темељима Косова је свјетлост, која је овдје засијала на литијама, показала да је то покрет наде и да су у њему записани вјера, нација слобода демократија. Тај покрет наде, рефлексно, је виђен и на њега се реаговало и у Београду и у Бања Луци и свуда гдје ми живимо је дошло до дубоког потреса свјетлости која је одавде кренула и која је по једној од својих природа била кососвка.
Тешко је говорити о цјелокупном раду и односу према Косову кроз ова три сегмента једног генијалног, богонадахнутог човјека. Често се чује: ,,Ма то је изгубљено. То Косово треба подијелити. Нема тамо ништа“. То никада нијесте могли рећи Митрополиту Амфилохију јер он је, као и Владика Атанасије, имао бескрајно, безгранично и апсолутно повјерење у Косово.
То је нешто што подсјећа на со. Никада нам се со не служи као главно јело и никада не размишљамо о соли када обједујемо али када је нема, сви знамо да је нема. Тако је и са Косовом. Ако смо ми имали у себи и имамо макар грам те косовске соли, Митрополит је имао оку и она се допуњала и данас се допуња у овом његовом дому. На оној Светосавској академији, коју сам помињао, рекли смо у једном тренутку да се наше надање није закопало на Косово у једну гробницу него да је то надање гробница Господња и да из тог гроба чекамо Васкрсење. Данас знамо да је онај који је неодступно, суштински, једино гледао како све нестаје под његовм рукама, док сахрањује мртве, док скупља несрећнике који су остављени, вјеровао да се у то Осојане тај свијет може вратити. Он је том свијету, за који нико није вјеровао да може започети нови живот, дао наду и тај свијет суштински данас истински вјерује да их је у Метохију, да их је на Косово, вратио Митрополит Амфилохије. Данас не можемо рећи, па ни ми на Косову не можемо рећи да нам не недостаје. Недостаје свуда. Док размишљамо да ли нам недостаје због тога што можда не можемо да водимо дијалог са њим, да ли нам недостаје због грча одласка, треба да знамо да је овдје тај суд соли духа Косовскога и да на њему и са њим можемо попуњавати празнине које долазе и времена која пред нас стављају тешка искушења
Са пуним повјерењем у Косово, са пуним повјерењем у живот Косова и све његове вриједности, и вечерас се поклањамо Митрополиту Амфилохију и узимамо и вјечности и свјетлости из ове куће”.
Хвала вам.
