Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Живојин Ракочевић: У испосници Светог Петра Коришког изнад Призрена – Светлост, страх и порицање

На литици на улазу у малу осликану пећину, високо у брдима Шар-планине изнад Призрена, велика, светла шака благосиља над провалијом. Фреска „Исус васкрсава Лазара“, као да је јуче настала, виси над понором. Около окомите стене, хук Коришки реке, снег при врховима Шаре и поглед на Метохију. У ту пећину је у 13. веку побегао од тадашње светске вреве, од родитеља, од сестре и од људи пустињак Петар Коришки, пише “Политика”.

„На једну високу стену се пропе, прихватајући се прстима, и тако као на стуб са муком узашав, обрете високо на овој стени једну пештеру (пећину), као од Бога спремљену, и веома Богу захваливши узвесели се због ње“, пише о овом необичном човеку и месту, почетком 14. века, Теодосије Хиландарац.

О пећини, личности и подвигу одбеглог пустињака настао је дубоки, драматични – а многи тврде – и најбољи књижевни текст српског средњег века.

Стигли смо на улаз у ту малу Петрову пећину управо на Лазареву суботу,уочи Васкрса ове године.

Синиша Живић се крсти и љуби подножје фреске. Свети Петар Коришки је његов светац-заштитник. На тај дан је, 18. јуна 1999. године тешко рањен на свом радном месту у Приштини. Преживео је, то му је други рођендан.

Унутра у храму – пећини, испод светлих фресака снажних боја, неко је пре само неколико сати копао и превртао камење. На том месту је испод ногу Светог Григорија Богослова, Василија Великога и свих ратника, почивао пустињак из Корише све док није, у несигурним временима – вероватно 1763. године – пренесен у другу пећину у Црну ријеку, манастир код Рибарића у Ибарском колашину.

 

Prizren - Koriša - Isposnica Sv Petra Koriškog
Призрен – Кориша – Испосница Св Петра Коришког (Фото: sr.wikipedia.org/wik)

На одеждама светитеља сада пише ОВК, а на врху стене, неколико метара изнад испоснице, постављена је нова застава Републике Албаније.

Свети Петар је овде покушавао да се одрекне свега што га је везивало за свет и земаљске слабости. Ту је јео „изданке дивљег биља и горски букови жир“, ту му се јављао глас умрле сестре: „Тебе једино уместо родитеља имађах и с тобом, све напустивши, пођох, а ти ме само оставио јеси! Од глади и плача изнемогла пропадам, а ти живиш не бринући се за мене као да сам ти туђа“ пише талентовани Теодосије и описује његову драматично борбу са змијом, симболом зла која га је тешко мучила и до крајњих граница доводила његове физичке и духовне силе.

„У доба кад је живео Петар Коришки човекова душа већ је постала поприште које је и само позорница борбе анђела и демона, или, како би се то модерним психолошким језиком рекло, борба човековог Ја за свој интегритет и слободу између сила нагона, своје савести и реалности“, закључује академик Владета Јеротић.

Данашња реалност говори да ова пећина, која се налази између неба и земље, у потпуној забити, представља место велике и трајне борбе сила добра и зла око којих је и настала. У сваком ударцу пијука у фреске, у поломљеној кадионици заглављеној у зиду што је оставио неки ретки посетилац, у воску свећа баченом у прашину, осећа се сукоб који непрекинуто траје.

Овде је све преименовано, постављена је албанска застава, место се зове Кабаш по старом завичају досељеника из Албаније, а крајем 19. века – до Призренске лиге – турска документа још бележе да се област зове Свети Петар. Управо овај период до 1912. године, вероватно највеће несигурности и анархије на Косову, оставио је највише записа (графита) на зидовима испоснице. Графитном оловком у дну фреске, по ободима ореола потписивали су се Захарије, Јован, Благој, Дионис, Душан, Радоје….Изгледа да је највише волела да се потписује генерација призренских богослова из 1902 године.

Само ретки Срби, чијем наслеђу, духовности и култури овај испоснички комплекс припада, долазили су овде у протеклих 25 година, али то ову светињу не искључује из конфликта и девастирање, из поприште борбе која често изгледа бесмислена и трагична.

Последњи немирни период, уочи и после бомбардовања 1999. године, оставио је литиницу и нова имена: Кусха, Адем, Сани, Цатхy – највише око места где је некада био коришки пустињак. Изваљено камење из гроба са стране пише евил (зло)и схтети (држава).

Кога и шта данас привлачи тај некадашњи снажни духовни центар? Да ли је и даље изазов савременом човеку и његовом идентитету? Да ли су се сукоби и борбе које је водио Свети Петар Коришки да би се приближио Богу претворили у данашње сукобе који овај простор удаљава и од Бога и од вредности? Коме сметају ове лепе фреске окружење страхом, мржњом и порицањем?

Спасавање и очување српског наслеђе на Косову и Метохији суочава се са два сложена и дуготрајна процеса -реч је о присвајању и уништавању. Албанска застава на испосници Светог Петра Коришког требало би да говори да је место присвојено и заузето, да је под неком врстом „заштите“. Неко од косовских власти се потрудио да посечеш шикару око капије, да почисти степенице до пећине и фресака, да искрчи растиње поред монументалних стубова подигнутих у 14. веку. Цар Душан је у овај крај препун цркава довео Митрополита серског Јакова да одавде руководи подизањем Светих Архангела, владареве монументалне гробне цркве, која је такође претворена у рушевине и која и данас не може да се обнови због административних и етничких препрека.

Уништавање је део дугог процеса који по дубини територије девастира српско наслеђе. Одмах испод пута, поред испоснице, стоје остављени пијук и лопата с прикраћеним дршкама, канапом за спуштање и везивање оних који траже благо. Могуће да су нас приметили да долазимо и само чекају да одемо како би наставили свој посао. Велика четвртаста рупа и свеже померена земља испод стубова некадашњег храма говоре да је ту неко недавно копао. Косовска полиција је у неколико наврата хапсила особе из организоване групе трагача за благом који су копали по зидовима и комплексу, али су казне мале и незнатне наспрам значаја и блага које се уништава и нестаје. Разбојници су чак успевали да побегну из полицијског аутомобила, пише у саопштењима косовске полиције.

Сигурно је да се ова пустиња, без обзира на то колико је удаљена од насељених места и људи у новој косовској администрацији, истовремено види као наслеђе које треба или присвојити или уништити. Без обзира на све, те лепе фреске над понором су јасан знак да су уметност и духовност преживеле, као и да је житије Светог Петра, упркос протеклом времену, прича о нашим личностима – унутрашњим и општим сукобима.

Прелазимо преко Коришке реке, из чије бистре воде светлуцава црвенкасто камење. Неколико километара ниже, према селу Кориша, локални сељаци товаре и секу дрва. Изнад самог села на месту Градина виде се остаци цркве и олтар окренут истоку, поред је јарбол и на њему огромна албанска застава. Према доступним подацима, овде су косовске власти у више наврата вршили ископавања на темељима цркве из шестог века. Неколико албанских младића креће према цркви и застави. Можемо да фотографишемо само издалека. Силазимо у село Кориша, тешко је видети остатке цркава у овом селу, Цркву Пресвете Богородице са сликарством из 16. века или српско гробље. Једино са леве стране пута стоје стоје две лепе запаљене куће са белим фасадама. Једини знак да су овде били Срби.

(Косово онлајн, 01. 05. 2021/Политика)

 

 







 

Став