Данас се навршавају 22 године од почетка ваздушних напада НАТО-а на Савезну републике Југославију , а многобројне жртве тог злочина успеле су да скупе доказе и затраже од суда одштету због обољевања од канцера, као последице бомбардовања наше земље осиромашеним уранијумом 1999. године.
Број оболелих од канцера повећавао се из године у годину, а према подацима адвокатске канцеларије “Алексић” из Ниша, која их заступа пред судом, сада износи више хиљада.
Прву тужбу за одштету у име оболелих од канцера поднела је канцеларија “Алексић” парничном одељењу Вишег суду у Београду 19. јануара, по узору на тужбе које су подносили италијански војници који су били ангажовани у мировној мисији на Косову и Метохији, који су највише бомбардовани.
Италијански адвокат Ангело Фиоре Тартаља је заступајући италијанске војнике у Италији успео да добије 181 правноснажну пресуду у корист својих клијената и одштете од 700.000 до милион евра.
Након тужбе у Београду, уследиле су тужбе и судовима у Врању, Нишу, Крагујевцу и Новом Саду.
У складу са процедуом тужба се упућује туженом на одговор, након чега би суд требало да закаже прво рочиште за расправу у том спору, а спрски судови још увек чекају одговор од НАТО.
Како је Тањугу објашњено раније у адвокатској канцеларији “Алексић”, тужбеним захтевима у овим споровима тражи се одштета због обољевања од канцера услед тровања осиромашеним уранијумом конкретних клијената, а то су махом војници, полицајци или војни резервисти, који су били 1999. године на Косову и Метохији или Југу Србије”.
Иначе 2000. године водио се и кривични поступак против челника НАТО пакта у тадашњем Окружном суду у Београду, који је 21. септембра 2000. године 14 тадашњих челника западних земаља у одсуству је осудио на по 20 година затвора због бомбардовања Србије.
Међутим та пресуда је укинута одлуком Врховног суда и предмет је био враћен на поновљено суђење, након чега је поступак убрзо обустављен.
Међу осуђенима су били тадашњи амерички председник Вилијем Клинтон, Медлин Олбрајт, Хавијер Солана, Тони Блер, Вилијем Коен, Робин Кук, Џорџ Робертсон, Жак Ширак, Ибер Ведрин, Ален Ришар, Герхард Шредер, Јосеф Фишер, Рудолф Шарпинг и Весли Кларк.
Ова првостепена, осуђујућа пресуда биће један од многих доказа у споровима за одштету због обољевања од канцера.
Иначе, напад на Србију, односно СРЈ, извршен је без одобрења Савета безбедности УН, што је био преседан.
Наредбу је тадашњем команданту савезничких снага, америчком генералу Веслију Кларку, издао генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана.
Кларк је касније, у књизи “Модерно ратовање”, написао да је планирање ваздушне операције НАТО-а против СРЈ “средином јуна 1998. већ увелико било у току” и да је завршено крајем августа те године.
Реализација бомбардовања уследила 24. марта следеће године, након што је Скупштина Србије потврдила да не прихвата одлуку о страним трупама на својој територији и предложила да снаге Уједињених нација надгледају мировно решење сукоба на Косову и Метохији.
Први напад је почео 24. марта 1999. у 19.45 сати ваздушним ударима крстарећим ракетама и авијацијом, на више места у Србији и Црној Гори, када је 19 земаља Алијансе упутило пројектиле са бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији.
Најпре суд гађани су противваздушна одбрана и други објекти Војске Југославије, и то у Приштини, Батајници, Раковици (Стражевица), Младеновцу и другде.
У Музеју ваздухопловства у Београду чувају се остаци срушених авиона Ф-117, Ф-16, беспилотних летелица, крстарећих пројектила.
Готово да нема града у Србији који се током 11 недеља напада није нашао на мети.
У бомбардовању је уништено и оштецено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга.
Оштећено је и 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 мостова разорено.
Током агресије извршено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.
НАТО је лансирао 1.300 крстарећих ракета, изручио 37.000 “касетних бомби”, од којих је погинуло око 200 особа, а рањено је више стотина, и употребио забрањену муницију са осиромашеним уранијумом.
Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су две рафинерије у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО-а су први пут употребиле и такозване графитне бомбе за онеспособљавање електроенергетског система.
После више дипломатских притисака, бомбардовање је окончано потписивањем Војно-техничког споразума у Куманову 9. јуна 1999, да би три дана потом почело повлачење снага СРЈ са Косова и Метохије.
Пошто је генерални секретар НАТО-а 10. јуна 1999. издао наредбу о прекиду бомбардовања, последњи пројектили пали су на подручју села Кололец (недалеко од Косовске Каменице), у 13.30 сати.
Тог дана Савет безбедности УН усвојио је Резолуцију 1244, а у покрајину је упућено 37.200 војника Кфора из 36 земаља, са задатком да чувају мир, безбедност и обезбеде повратак избеглих док се не дефинише широк аутономни статус.
Извор: Косово онлајн
