На приштинском гробљу, неколико десетина Срба дошло је данас да, на Задушнице обиђе гробове својих најмилијих. Организованог превоза за расељене Србе из Приштине нема већ годинама уназад, а због ситуације, из године у годину све мање њих долази да запали свеће преминулим члановима породице.
Иако је гробље у Приштини делимично очишћено, трагови рушења и скрављења споменика, још из времена сукоба 1999. године, али и у годинамаа након тога – и даље су видљиви.
Томислав Живковић, до 1999. живео је у Приштини. Сада је из Крушевца дошао због Задушница.
“Тужно је, више има гробова него грађана у Приштини…”, жалосно костатује Живковић.
Иако је гробље сређено у односу на лане, то не теши Србе који су за собом у Приштини оставили све.
“Гробље је очишћено и сређено у односу на прошли пут, али шта да вам кажем… Све видите”, додао је Живковић.
Срђан Пантић, који сваке године долази на гробље у Приштини, истиче да је људи из годину у годину све мање, док велики број и не сме да дође на Задушнице због тренутне ситуације.
“Ово се из године у годину дешава… Ви сте најбољи сведоци колико нас је остало и колико посећују гробље у Приштини, ви и отац Станиша, нажалост. Ситуација је таква да је тешко да се дође до Приштине. Малопре је једна старица једва пронашла и једва могла да дође до гробља, услови су тешки. Ми млађи некако се сналазимо, долазимо, који смо ту, не бирамо начин ни време, али за друге је проблем, за ове старије”, прича Пантић.
На приштинског гробљу почивају његов отац, деда и стриц.
“Све што имам, то је овде на гробљу. И ово је прилика да им се одужимо, јед да није њих, не би било ни нас. Све што имамо, имамо од њих”, рекао је Пантић дрхтавим гласом.
Да је код људи присутан страх, примећује и Миодраг Симић из Угљара.
“Долазимо сваке Задушнице, али ево, све је мање и мање, нема људи. Да ли је то неки страх, а јесте и страх, људи више не смеју да пређу те границе које су некада биле слободне. И када их је било, и тада су се плашили, поготову сад под Аљбином Куртијем, када је из дана у дан све више хапшења, тако да се људи плаше, јер ће бити оптужени и за оно што су учинили и за оно што нису. Видите и сами да је празно гробље, празна је задушница, празан је, што се каже, живот Срба на Косову. Тешко је живети овде, али издржаћемо, бранићемо се, борићемо се за то да будемо живи“, рекао је Симић.
Помен на гробљу служио је приштински парох отац Станиша Арсић који је упутио апел народу да посећује гробове својих предака и не заборављају шта им је остављено у наследство.
“Још један апел, да чинимо увек то, да њих не заборавимо и да оно што су нам оставили у наследство, веру, цркве, манастире, наша гробља, која су света гробља, јер у њима почивају посмртни остаци и кости наших предака и оних који су за нас можда у датом моменту чак и полагали живот да би ми данас могли на неки начин да живимо у неком миру, какав год да је. Тужно јесте овде на приштинском гробљу зато што скоро да нема никог, сведоци сте и сами, али то је наша слика, не могу друго шта да кажем, него да још једном упутим апел да се обилазе гробови наших предака и да се молимо за њих и за покој њихових душа“, рекао је отац Станиша.
Истакао је да око шест година уназад нема организованог доласка верника на Задушнице у Приштини.
“Не само што нема организованог доласка из централне Србије, немамо ни долазак верника који гравитирају у граду Приштини, из околних села, чији су покојници овде сахрањени“, рекао је он.
Свештеник је служио помен и на споменику српским војницима страдалим у ратовима од 1912. до 1918. године који је је недавно измештен са места на коме је стајао, а затим и враћен.
