Да ли ће моја прича остати само нит у тешкој судбини свих оних расељених, којима, после истргнутих корена, премештених живота, отете имовине, сада негирају и право да исту повратимо? Да ли је Косово друштво које настоји да потврди вредности којим су га окитили као мултиетнички демократски систем у развоју, или ће отимачина, дискриминација, бахатост и селективна правда победити и 25 година касније?
Моје име је Илија Драшковић и Србин сам. Имам 35 година, иако сам се родио у Косовској Митровици, до 2000. године, живео сам у Косову Пољу, све док нам нису запалили кућу и практично, отерали нас. Отишли смо у Панчево, а на Косово сам наставио да долазим и данас.
После очеве смрти, урадили смо са мајком оставински поступак, превели смо наше имање у Косову Пољу на моје име регуларно. Наш плац се налази поред школе „Вук Караџић“. Од 2019. године, Албанац Н.Н.Р. (име и идентитет познат редакцији), незаконито је поставио аутоперионицу на мом плацу.
Крајем фебруара (29.) сам отишао у општину Косово Поље, казали су ми да не могу ништа да учине у вези са тим, осим што су ме упутили на полицију.
Пре него да одем у полицијску станицу, отишао сам прво до свог плаца, затекавши узурпатора на њему. Када сам му казао – „Шта ћеш ти овде?! Знаш да си незаконито поставио објекат на мом имању“, он је одмах започео са увредама – да морам да идем за Србију, да одлазим одатле. Одговорио сам да нећу да одем јер је то моје. Он је потом започео да прети како ће и мене и моју мајку „да закоље“, те ћемо „отићи код мог оца“.
Упутио сам се у полицијску станицу у Косову Пољу. Тамо сам дао изјаву. Узурпатора мог имања су позвали да дође такође ради давања изјаве. Истражни судија је покренуо поступак при Основном суду у месту у којем сам до 2000. године живео.
Имали смо рочиште 28. маја. Ангажовао сам адвоката (име познато редакцији) и сада водим правну битку да повратим своје, са још већом горчином се присећајући како су нам прво запалили кућу пре 24 године и отерали у место у које нисам планирао да се селим.
Док чекам на правду, на повраћај своје имовине, чији је део уништен, имао сам потребу да своје искуство поделим са јавношћу, и знам да је моја прича само једна од многих судби оних које многи, тек тако, неосетљиво назову „расељени“ и „живаљ“.
Илија Драшковић
Наглашавамо да аутори текстова преузимају искључиву одговорност за истинитост својих навода, те да писма наших читалаца не одражавају нужно став КоССева, нити је КоССев аутор информација у овој рубрици. Да би се информација коју желите да поделите са јавношћу објавила на КоССеву, у оквиру рубрике „Грађани пишу“, потребно је да се потпишете пуним именом и презименом, уз основну информацију о себи, а да редакцији потврдите свој идентитет и потпишете изјаву или потврдите да се текст објављује на основу ваше сагласности. Истовремено скрећемо пажњу да информације које будете изнели морају да буду поткрепљене аргументима, да језик којим будете писали не сме да садржи говор мржње, дискриминације, омаловажавање по било којој основи. Као редакција задржавамо право да текстове лекторишемо, да уместо пуних имена, уколико се спомињу у тексту, можемо да објавимо иницијале истих, да текст не објавимо уколико утврдимо да је неаутентичан, пропагандистички, злонамеран или није од јавног значаја.
