“Хомогенизовано око основног националног циља албанског уједињења и општег ширења утицаја на Балкану, који је везало за утицај и помоћ политичког Запада, албанско друштво на Косову показује јасне антизападне карактеристике, а отворило се и за многе незападне утицаје, пре свега из исламских држава, каткад и уз значајну дозу радикализма”.
Приредио: Милош Гарић
Представници актуелне власти на Косову, на челу са Аљбином Куртијем, попут осталих који су им претходили од лета 1999. године, скоро свакодневно истичу блиске везе са колективним Западом и говоре о томе колико је друштво на Косову уређено у складу са најразвијенијим западним тековинама, иако истовремено бројни показатељи на терену говоре управо супротно. Тежња ка етнички чистом простору, агресија и нетрпељивост према мањинама, радикални национализам, идеолошка блискост владајуће партије Самоопредељење политици некадашњег комунистичког лидера Албаније Енвера Хоџе, злоупотреба институција, верски фанатизам, клановска подела друштва, све то су одлике данашњег Косова које се не уклапају у званично прокламовану слику стања, кажу упућени.
Где се данас албанско друштво на Косову, као најбројније и доминантно у сваком погледу, заправо налази када су у питању вредности модерног западног друштва, и колико у одговору на то питање лежи и објашњење за актуелну кризу у односима Албанаца и Срба?
Прелазак из приличне изолације, у којој је албанско друштво било током скоро читавог 20. века, ка ономе што је донела глобализација у последњих 20 година, процес је који још траје и питање је како ће се завршити, сматрају саговорници Косово онлајна, научни сарадник Института за међународну политику и економију Александар Митић и дипломата Зоран Миливојевић. Они указују да данас на Косову, упркос другачијим званичним порукама, има много антизападних показатеља.
“Албанска заједница на Косову и Метохији је део ширег покрета за уједињење албанског народа око (велике) Албаније, и самим тим себе третира као перманентног борца, чвршћег и ратоборнијег актера у односу на политичку Тирану. Сама Албанија је дуго пролазила кроз периоде изолације или самоизопштавања у односу не само на суседе на Балкану, већ и у односу на свет у целини, што је узроковало и значајну дозу опрезности и нетрпељивости. То је свакако утицало и на албанске заједнице у окружењу, па и на Косову и Метохији“, каже Митић.
Утицај радикалног ислама
Истовремено, он истиче, да се паналбански национализам везао за политички Запад као главног покровитеља и пристао је да буде његов геополитички инструмент на Балкану, нарочито након краја Хладног рата.
“То је албанском друштву донело огромну западну политичку подршку, па и и војну, нарочито на Косову и Метохији. Међутим, транзиција из конзервативне националне полуизолације до фанатичне прозападне глобализације оставила је свој траг у албанском друштву. Оно јесте хомогенизовано око основног националног циља албанског уједињења и општег ширења утицаја на Балкану, међутим, оно истовремено остаје подељено по традиционалним, нешто мање верским, али свакако на линијама раздвајања између старијег конзервативног друштва – које себе види као творца демографског бума – и млађег, нешто либералнијег, који је одгојен на прозападном наративу“, објашњава Митић.
По његовим речима, албанско друштво на Косову и Метохији такође се отворило и за многе друге незападне утицаје, пре свега из исламских држава, каткад и уз значајну дозу радикализма.
“Тај радикалнији исламски утицај је проткан фрустрацијама становништва на Косову због врло тешке економске и социјалне ситуације, бесперспективности. Оптужбе стижу и на рачун власти, односно генерално политичке класе, али они успевају, чини се, да тежиште одговорности пребаце на актере који, по њима, не допуштају да Косово постане „самостална, независна држава“. Дакле, на Србију и српски народ свакако. Али и на многе на Западу који, по њима, не раде довољно да заокруже албански национални циљ, односно „самоопредељење“ или „пуну самосталност“. Албанци су навикли да инструментализацијом претњи насиљем утичу на западни фактор да им помогне да притискају Београд. То је свакако помогло и 1990-их, али нарочито након 17. марта 2004. године. Од тада, посебно током Бечких преговора о статусу под посредништвом Мартија Ахтисарија, Албанци су користили аргумент да ће се радикализовати, па и „подивљати“ уколико не добију оно што траже“, додаје Александар Митић.
Како наглашава, ту тактику „претње радикализацијом“ вешто данас користи и Аљбин Курти.
Митић подсећа да је Курти од свог ментора Адема Демаћија наследио микс левичарских идеја о „самоопредељењу“, али задојених паналбанским ултранационализмом и радикалном акцијом.
“По вредностима за које се либерални Запад номинално залаже, ова тактика је дубоко „антизападна“ јер је праћена верском и етничком дискриминацијом и насиљем, угрожавањем свих врста слобода. На Западу то се толерише из искључиво геополитичких разлога јер је очигледно да је Западу геополитички интерес важнији од „западних вредности“. Курти не види смисао нити вредност у компромису. Он сматра да има довољну западну геополитичку залеђину и да нема потребе да се спушта испод максималистичке позиције, чак иако су му ставови и акције супротни свим вредностима за које се залажу земље Запада. Стога стално изнова инструментализује своју тактику контролисане радикализације. За њега је Заједница српских општина, односно стварање било каквог ентитета који не може у потпуности да контролише, директно угрожавање основног националног и политичког циља и ограничава пуно албанско „самоопредељење“, закључио је Митић.
Вазалност Косова и несхватање политичара
Међу интелектуалном елитом у Приштини постоји одређен број оних који отворено указују на опасности које су пред Косовом због погрешне политике коју води део албанске елите.
“Лавина из Београда, али и са Запада, носи опасност да оштети не само Куртија, вец́ и Косово. Ова лавина је дуго припремана. То је лавина према лицемерној, злостављачкој и неспособној елити, али се чини и према држави која не жели да постане држава. У последњем случају, Курти легитимно представља ту вец́ину, која грађанским деловањем не доказује да воли Косово као државу. Морамо такође да будемо јасни, САД, односно НАТО, могу да држе Косово под контролом и у сопственој сфери чак и без партнерства са владама Косова. То је апсолутно омогуц́ено Војно-техничким споразумом од 9. јуна 1999. године и резолуцијом Савета безбедности 1244 од 10. јуна те године, који немају временско ограничење и практично никакво ограничење наметања воље властима. Нажалост, наши политичари свих ових година нису јасно разумели вазалност државе Косово, која је више безбедносни него демократски проблем. Многи од њих, укључујуц́и Аљбина Куртија, покушали су да се понашају као наводно суверени политичари, чак и у нелојалности према САД, а наша држава је де јуре и дефакто држава клијент, а не суверена”, навео је недавно у ауторском тексту за приштинске медије универзитетски професор Миљазим Краснићи.
Али, по свим актуелним показатељима, упркос бројним манама које показује пројекат косовске државности, кључне земље Запада настављају да му пружају снажну и отворену подршку.
Каријерни дипломата Зоран Миливојевић каже за Косово онлајн да је притисак на Србију да потврди државност „Косова“ ових дана доживео кулминацију по принципу „сад или никад“.
“Западна коалиција Вашингтона и Брисела у том циљу наступа са јасним геополитичким интересом у контексту заоштрених глобалних кретања која за њих нису повољна, а додатно у политички деликатном временском оквиру пред кључне изборе у оба центра. Коалиција наступ базира на европском плану који је уобличен по немачком моделу две независне државе и верификован у Охриду („Охридски споразум“). Подразумева дефакто признање „Косова“ које гарантује међународноправни субјективитет држави „Косово“ на начин који је политички јасан и правно неспоран. Привремене косовске институције у Приштини под вођством Самоопредељења и њиховог вође господина Аљбина Куртија то чине настојањем да силом, репресијом и противправно измене фактичко стање на терену у српским већинским срединама и створе амбијент за политичко и правно стање и решење по принципу „свршеног чина“. У овоме имају прећутну и логистичку подршку западне коалиције“, истиче Миливојевић.
“Енверизам“ и даље има јак утицај
Као главни разлог ове кулминације притисака он наводи да је „независно Косово сада већ очигледно неуспео пројекат западне коалиције“.
“Наравно у овоме је кључна одлучност и виталност Србије да се томе одупре неприхватањем самоодрицања уз неспорне аргументе и принципе међународног права, који имају широку глобалну подршку са тенденцијом јачања, спољнополитичко и дипломатско деловање, отпризнавања, принципијелно постављање у другим случајевима као Украјина итд. Међутим, важну улогу у неуспеху пројекта „независно Косово“ има и унутрашњи „косовски“ друштвени и идеолошко-политички контекст на коме се базира основ друштвенополитичког система са вредностима и капацитетом за релевантан облик државотворног деловања. Тачније „независно Косово“ није успело ни на унутрашњем плану, што је значајно допринело да пројекат укупно неуспе“, указује Миливојевић.
Према његовим речима, спонзори „независног Косова“ су покушали да државу неприродним путем наметну силом, почев од противправне војне агресије НАТО, затим самопроглашеном независношћу и признањем исте, а потом политичким притиском да се то и верификује у складу са важећим међународним правним поретком као посебан (суи генерис) случај.
“У тој операцији важну улогу је требало да има и унутрашња политичка системска верификација. Али за њу је потребна одговарајућа политичка елита за вођство и степен друштвене свести и политичке еманципације за подршку и елементарни развој, што и данас на нивоу косовског друштва недостаје. Главна албанска елита са којом се гради „независно Косово“ данас има три извора који сваки на свој начин има проблем са савременим и доминантним друштвенополитичким кретањима у Европи и овим просторима. Први је комунистички из корена „енверовске“ Албаније и тадашње комунистичке идеологије све до краја 80-тих прошлог века. Значајни ресурси актуелне албанске елите на Косову и Метохији следбеници су те идеологије која је имала основ у режиму Енвера Хоџе и ослонце у дијаспори тих година кроз организацију „Црвени фронт“. Други извор је југословенски, са ослонцима у паналбанском националном смислу на Призренску лигу, али пре свега на сепаратизам почев од 1974. и устава СФРЈ који је установио конфедералне елементе у организацији државе, затим преко устанка на Косову из 1981. и најзад отвореног сепаратизма 90-тих година прошлог века. И он има значајна упоришта и следбенике у актуелној елити на бази својевременог „Покрета за Косово републику“ који је деловао и у земљи и дијаспори“, наводи Миливојевић.
Као трећи извор у овом случају он наводи сепаратизам из 90-тих на челу са ОВК чији следбеници чине и данас окосницу владајуће елите у Приштини.
“Енверовски и југословенски извори су у идеолошко-политичком погледу превазиђени у конкуренцији са сада доминантним у региону и ширем глобалном контексту, док је ОВК проблематичан самом чињеницом да су неки елитни прваци предмет међународног правосудног третмана (Хаг), као и због паналбанског карактера и милитантног приступа у остваривању политичких циљева. Из оваквих идеолошко политичких извора у условима јаког племенског и верског (исламског) социолошког утицаја и екстремног националног полета на паналбанској платформи, није ни могао да настане друштвени амбијент за политички и друштвени систем подобан актуелним друштвенополитичким кретањима у окружењу. Најбоља илустрација је актуелна владајућа елита у Приштини на челу са Самоопредељењем чија је идеолошко-политичка платформа екстремни леви национализам најближи „енверовском“ извору и пројекат националног албанског обједињења на целом балканском простору (Велика Албанија)“, каже дипломата Миливојевић.
Несклад са Западом, али циљ исти
То је, по његовим речима, у нескладу чак и са циљевима непосредних подржавалаца „независног Косова“, јер доводи у питање цео њихов геополитички концепт за регион, програмиран на основама НАТО интервенције 1999 и самопроглашења 2008, нарочито сада имајући у виду рат у Украјини и на Блиском Истоку и нову прерасподелу моћи у глобалним размерама.
“Несклад на релацији Приштина – западни спонзори директно се испољава одбијањем Приштине да коригује тврд политички максималистички приступ – албанска држава “Косово“ по сваку цену, и да потом делује на линијама западних интереса у покушају да се створе услови (ЗСО) за отопљавање српског става у процесу преговора о нормализацији. Важан разлог зашто се тај несклад не кажњава од стране западних спонзора лежи у заједничком циљу – потврди “независног Косова“. Том циљу је подређена и подршка проблематичном унутрашњем друштвенополитичком систему у Приштини како се не би довео у питање аргумент о неспорној државности на делу. Напросто, прећутна подршка тврдом максималистичком ставу само о признању и проблематичном идеолошко-политичком паналбанском концепту Приштине са мерама које предузима за његову реализацију (репресија, правно насиље), произилази из компатибилности кључног циља обе стране-потврде “независног Косова“, закључује Миливојевић.
