Толико пута је већ поновљен духовни увид да имамо власт какву заслужујемо да нема потребе да се упуштамо у доказивање те општепознате чињенице. Иако се многи, с правом, гнушају лика и дела Александра Вучића, ипак углавном превиђају да свуда око нас има мноштво малих Вучића – сервилних према моћнијима од себе, бруталних према подређенима. Будући да су и ти мали Вучићи носиоци моћи, додуше на нижем нивоу, и они око себе окупљају неме послушнике и гласне полтроне, све оне који сматрају да ће на тај начин остварити неке своје интересе, било да се ради о пуком опстанку на радном месту, било о напредовању. Тужна чињеница да има мноштво малих Вучића не треба да нас чуди, јер исти (зло)дух времена у великој мери прожео је готово све сфере нашег друштва. Мање-више исто јадно морално и духовно стање можемо уочити не само у државним институцијама као што су судство, војска и полиција, него и у државним предузећима, на факултетима, у институтима, позориштима, спортским клубовима, мас-медијима… Нажалост, и у СПЦ, која би морала да чува духовну вертикалу српског народа, да буде носилац нашег вековног опредељења за Царство небеско. Већина свештеника је у тој мери у страху од евентуалне љутње надређеног епископа, забринута да за казну не буде удаљена у неку забачену парохију, да и не помишља да неком својом јавном изјавом наруши заверу ћутања када се ради о кључним питањима за српски народ – било да се ради о очувању Косова и Метохије и заштити традиционалних хришћанских вредности, било о ставу према планираном претварању већег дела територије Србије у рударске копове, све зарад максималног профита транснационалних компанија и опстанка Вучића на власти.
Будући да су материјална средства тамо где је и моћ, не чуди што није занемарљив број оних из сфере културе који су уз власт, и то не зато што су убеђени у исправност њене политике, него зато што на тај начин могу обезбедити покровитељство за остваривање неког свог пројекта – да сниме филм, добију улогу, штампају сабрана дела, постану уредници или амбасадори, итд. Они из прозападних опозиционих редова обично са згражавањем говоре о њима, уверени да имају право да их, са умишљене моралне висине, пореде чак са „крезубом стоком“ која прати Вучића по митинзима широм Србије. Но, будући да је сваки умишљени елитизам сам по себи проблематичан, није наодмет подсетити да и прозападна интелигенција није имуна од служења моћницима, додуше западним, зарад остваривања својих циљева, и то веома сличних онима који имају Вучићеви штићеници – добијања грантова, улога, награда…
У прозападним медијима ствара се сасвим погрешна слика о оштрој подељености новинара на оне који су пуки пропагандисти, који бесрамно служе Вучићу, и оних који су тобоже заинтересовани искључиво за истину и правду, који нису издали свој позив, који се баве истраживачким новинарством. Иако заиста не треба трошити речи на описивање крајње јадног стања телевизија са националном фреквенцијом, а поготово Вучићевих таблоида, ипак не треба због тога прецењивати професионални ниво прозападних медија, јер и они такође служе одређеним политичким интересима а не истини. Могло би се чак рећи да су Вучићеви и прозападни медији лице и наличје промоције и оправдања исте издаје српских виталних националних интереса. Наиме, у погледу политике коју они заступају заиста нема суштинске разлике. Док се прозападни медији нескривено залажу за евроатлантске интеграције и испољавају не само антируске него и антисрпске ставове, промовишући одустајање од заштите уставног поретка (они су за прихватање „реалности“ на терену, тј. независности тзв. Косова) или признавање непостојећег „геноцида“ у Сребреници, а минимализовање стварног у Јасеновцу и на целој територији НДХ, Вучићеви медији, да би заварали простодушне гласаче СНС-а, привидно заступају проруске ставове и ударају у националне таламбасе, док срамно затварају очи пред чињеницом да је управо „Аца Србин“ главни протагонист остваривања евроатлантских интереса. Његови плаћени квазианалитичари бестидно бране свог шефа, прикривајући и замагљујући читав низ његових велеиздајничких потеза. Њима не смета француско-немачки план, не виде проблем у континуираном гласању представника Републике Србије против Русије у УН и на различитим међународним форумима, у продаји муниције Украјини преко посредника, а поготово им не смета Вучићева намера да, као колонијални управник, преда Србију на милост и немилост транснационалним компанијама, које би да нашу отаџбину претворе не само симболички него и реално у огромно јаловиште. Заиста је тужно слушати оне којима је Косовски завет на уснама, а у срцу царство земаљско, као и „русофиле“ који су, за добру плату, спремни да оправдају сваки Вучићев антируски потез. Иако су свесни да су преузели улогу ђавољевог адвоката, они су се слободно определили да подрже велеиздајничку политику особе која је на путу да постане највећи Антисрбин у српској историји.
Пошто се често на примеру најбоље може показати оно што је претходно речено, погледајмо укратко какав је био приступ прозападних медија извиканом случају спречавања избора проф. Славише Орловића за декана ФПН-а. Будући да случај још увек није пао у заборав, као што то обично бива на нашој динамичној политичкој сцени где једну аферу сустиже друга, будући да се о томе и даље извештава, и то са прилично страсти, запитајмо се да ли су тзв. истраживачки новинари заиста обавили како ваља свој посао. Онај ко је пратио бројна извештавања прозападних медија о овом случају, а није упознат са оним што се уистину дешавало на ФПН-у током вишемесечног процеса кандидовања и избора за декана, могао је стећи утисак да су ту биле две сукобљене стране: једна светла и добра, она која изражава политику коалиције „Србија против насиља“, и једна тамна и лоша, она коју подржава СНС, посредством делегираних чланова Савета ФПН-а и напредњачке студентске организације. Занимљиво је да су у прилог такве крајње искривљене слике говорили и неки од професора овог факултета, заправо сви који су износили своје ставове у прозападним медијима, иако су, наравно, знали да је истина не само много сложенија него и сасвим другачија.
Да би било спречено потврђивање избора проф. Орловића за декана на седници Савета ФПН организовано је окупљање дела студената овог факултета, уз неизбежну подршку прозападних невладиних организација, пре свега „Женске солидарности“. Оно чиме је требало да буде дискредитован проф. Орловић било је указивање на његово сексуално узнемиравање/злостављање више студенткиња током дужег временског периода, базирано на пријави једне од њих од пре десет година, због чега је тада смењен са места продекана Факултета. Окупљене студенткиње, пре свега оне феминистичке оријентације, биле су једнодушне у ставу да таква особа не може бити декан. Прозападни новинари су се ограничили само на овај сегмент вишемесечног дешавања, уз моралну осуду прорежимске студентске организације и прорежимских чланова Савета, који су се чак усудили да прекрше изборна правила и незаконито изаберу проф. Орловића за декана.
Некога ко је наивнији, ко одиста верује у самохвалисаве изјаве прозападних новинара о својој професионалности, могло би да зачуди што се нису заинтересовали за шири контекст овог случаја. Могли су нпр. да поставе питање особама које су биле предвиђене да буду продекани шта о свему томе мисле, да ли су знале за изнете оптужбе, да ли су им оне уопште битне. Да су заиста истраживачки новинари, могли су да погледају списак од двадесет једне особе које су својим потписима подржале Орловићеву кандидатуру за место декана. Да су тако нешто учинили, били би у прилици да уоче да су „кандидата СНС-а“ подржали и професори прозападне оријентације, чак и феминисткиње са Факултета. Поготово би било интересантно да су истражили како се десило да се управо Одељење за новинарство и комуникологију, које је најжешће феминистичко упориште на Факултету, определило да подржи њега а не другог кандидата са Одељења. Штавише, била би права посластица за оног ко се заиста бави истраживачким новинарством да размотри како су све феминисткиње са Одељења, осим једне која се уздржала, гласале баш за Орловића а не за другог кандидата. Занимљиво би било упитати и професора који је на седници Одељења предложио проф. Орловића за декана, који је готово пола сата износио хвалоспеве о њему као личности, стручњаку и способном руководиоцу, да ли и даље исто мисли, да ли му је била позната поменута оптужба када је толико похвално говорио о њему.
Могли бисмо изнети још читав низ занимљивих детаља који се не уклапају у црно-белу слику о овом случају. Но, задржимо се само на овом што је речено, јер је и то сасвим довољно да пружи потпуно другачију слику о дешавањима на ФПН-у од оне пројектоване у прозападним медијима. Подсетимо да је проф. Орловић на месту шефа Одељења од 2018. године до данас, да су у више наврата за његов избор били пресудни управо гласови феминисткиња, којима су, наравно, биле познате изнете оптужбе студенткиња на његов рачун. Будући да немам намеру да се упуштам у питање да ли су поменуте оптужбе тачне, да ли је случај застарео, тим пре што сам се управо на седници Одељења залагао за другог кандидата, предочавајући присутнима да би за ФПН било најбоље да декан буде неко кога не подржавају политички острашћене стране – СНС и „Србија против насиља“, било би крајње непримерено да сада по пустом (факултетском) бојишту вучем и мрцварим (политички) мртвог Хектора.
У друштвеном погледу много занимљивије питање од тога да ли су оптужбе студенткиња тачне је оно о томе како се догодило да проф. Орловића подрже и СНС и феминисткиње и, по свему судећи, неке од западних амбасада. Напредњацима је било битно да на месту декана имају лојалног човека, тим пре што је један од продекана требало да буде рођени брат Горана Весића. Западним амбасадама је била позната Орловићева доследност да увек буде уз власт, некада је то био СПС, касније ДС, сада СНС, али нема сумње да би он био и уз њихове штићенике уколико би дошли на власт. Уосталом, у промоцији западних вредности он се исказао и до сада, било да је у питању тзв. родно осетљив језик, било наклоност према радикалном феминизму, те нема сумње да ће и даље наставити у том смеру. Али како разумети прозападно оријентисане професоре, оне који су своју идеолошку опредељеност недавно испољили подршком Динку Грухоњићу, а сада им није сметало да подрже проф. Орловића, иако су знали за поменуте оптужбе? Поготово је занимљива вишегодишња континуирана подршка феминисткиња са Одељења проф. Орловићу, иако су и њима и те како биле познате оптужбе за сексуално узнемиравање студенткиња. Откуд то да управо оне, које су спремне на сва, па и на најцрња макијавелистичка средства, само да (самозвано) заштите права угрожених жена, испоље такву крајњу равнодушност према жртвама, подржавајући, што би рекле чланице „Женске солидарности“, дугогодишњег „сексуалног предатора“?
На то питање би ваљало да дају одговор тзв. истраживачки новинари. Међутим, тешко је то очекивати од њих, јер се бављење тим питањем не уклапа у њихову пројектовану црно-белу слику. Осим тога, на телевизијама Нова и N1 појављују се веома често управо особе које су подржале проф. Орловића, у прозападној штампи оне дају интервјуе, па зар је паметно да непотребним истраживањем овог случаја дискредитујемо наше проверене људе? Најбоље је све то и даље превиђати и држати се задате агенде. Што би рекли прагматисти, истина је оно што је (за нас) корисно.
Ако је допуштено да изнесемо своје претпоставке о разлозима непринципијелне коалиције успостављене зарад избора проф. Орловића за декана, ваљало би поћи од указивања на то којим се вредностима руководи већина наставника ФПН-а. Тужно је рећи, али то свакако нису духовне, нису ни етичке, већ пре (вулгарно)материјалистичке вредности. Будући да истински нису верни било ком идеалу, да воде рачуна првенствено о властитим приземним интересима, њима је лако да склапају различите договоре, само ако то доноси материјалну корист. Идеолошке разлике нису важне када је у питању остваривање било каквог приватног интереса. Отуда не чуди наизглед несхватљива вишегодишња континуирана подршка феминисткиња проф. Орловићу.
Ако то имамо у виду, онда је сасвим разумљиво што је, када је дошло до организованог протеста студената, када су о оптужбама за сексуално узнемиравање почели да извештавају медији, изостала свака јавна подршка проф. Орловићу од стране прозападних професора, поготово она од феминисткиња са Одељења, јер како би објасниле женама чија права наводно штите да им је властити интерес увек био важнији од идеологије коју јавно заступају. Свако од оних који су подржали избор Орловића за декана првенствено води рачуна о сопственим интересима, а сада када би због те подршке могли да претрпе штету најбоље је ћутати, ако треба повући се у мишију рупу, док опасност не прође. Најважније је сачувати своју (политичку) кожу. Но, ако неког прво узносиш до звезда, а онда ћутиш када је та особа нападнута, јер због одбране окривљеног можеш имати штете, онда то највише говори о теби. У оквиру Одељења за новинарство и комуникологију често настоје да створе привид слоге, заједништва и узајамне подршке, али пошто је лични интерес доминантан, јасно је да ће се већина чланова овог одељења увек опредељивати према датим околностима, а не начелно.
Мање-више иста атмосфера као и на Одељењу за новинарство и комуникологију влада и на целом факултету. За већину професора ФПН-а битнија је политичка коректност од истине. Зашто? Па зато што од залагања за истину човек може имати само проблема, а политичка коректност омогућава удобну, конформистичку позицију. Недавно је само пет професора овог факултета исказало негативан став према вишегодишњем Грухоњићевом испољавању националне и верске мржње, а њих четрдесет шест се заложило за одбрану његове тобоже угрожене академске слободе. Није њима била толико битна заштита тобоже угроженог професора Грухоњића, нити колегијална солидарност, јер је нису испољили онда када су прогону били изложени професори који су се замерили геј лобију, колико да испоље своју лојалност према онима који дају грантове, омогућавају учешће на пројектима, пружају медијски простор, а да ли овај декларисани србомрзац заиста заслужује подршку за своју делатност и није толико важно.
Све оно што је речено могло би у нама да побуди крајње песимистичко расположење. Ако је већина наставника таква, ако готово свуда у нашем друштву влада исти (зло)дух времена, има ли нам спаса? Да ствари ипак нису тако црне као што изгледа на први поглед, схватићемо ако се присетимо светоотачког увида да је духовна снага једног праведника већа од оне десетине хиљада грешника. Иако је већ подуже времена на факултетима и у већини института евроатлантска идеологија доминантна, они који је заступају су углавном људи без идеала, који и не помишљају да има нечег ради чега би човек био спреман да страда. Наиме, ономе који истрајава на политичкој коректности потпуно је страна Фихтеова идеја о спремности интелектуалца на мучеништво Истине ради. Самим тим, када ослаби западна моћ, када пресахну извори прихода, ослабиће и факултетска подршка Западу, а ако сасвим ишчезне многи ће се наставници правити да никада нису били они који су се залагали за евроатлантске вредности.
Иако нас, наравно, највише погађа мизерно морално стање у нашој средини, у оквиру нашег позива, не треба превидети да ситуација у читавом свету није много боља од оне у Србији. Већ деценијама духовна тама све више прожима нашу планету, поготово постхришћански Запад. За утеху, наведимо речи великог духовног светила XX века, Св. старца Пајсија Светогорца: „Све што видим и чујем около, толико је ужасно, страшно и кошмарно, да бих пао у потпуни очај ако не бих веровао и знао и видео да последња реч припада Богу.“
Као охрабрење онима који се још увек држе идеала, који су верни Косовском завету, треба рећи да је сваком злу својствено да се после извесног времена сáмо од себе изнутра распада. Нема сумње да ће се, због (само)деструктивне природе зла, ортаци у злу у једном тренутку међусобно посвађати. Без обзира о којој врсти зла се ради, наше је да будемо верни истини и правди, да смирено издржимо сваколика искушења, стaрaјући се да зло изнутра не овлада нама, с непоколебивим уверењем да Бог води рачуна о терету који као појединци и као народ можемо изнети. Што се тиче односа према онима који су огрезли у греху, најбоље је да се држимо светоотачке поуке да имамо права да се гнушамо греха али не и грешника, јер свакоме је дата могућност покајања. Коначни суд о свему и свакоме донеће Бог. Отуда и овај осврт на дешавања на Факултету политичких наука, као и на медијско извештавање о њима, није усмерен према било коме лично, већ је искључиво у функцији разобличавања негативне друштвене појаве.
