Ових дана возио сам се готово пола сата у прегрејаном београдском аутобусу. Ево како је отприлике изгледало моје непланирано путовање на коме сам се неочекивано баш слатко насмејао. Чим сам стигао кући нисам могао одолети а да не запишем оно што сам том приликом чуо. У нади да ће и вама бити занимљиво, преносим причу по сећању, ма колико оно можда не било сасвим поуздано.
Близу је поднева па у аутобусу нема много путника. Није велика гужва, тако да готово сви седимо. Док нам низ лице обилно капље зној, док неки од нас безуспешно покушавају да га обришу, одједном неки младић прекиде поспану атмосферу, обративши се мрзовољно другу: „Ма овде је као у паклу. Горе је него напољу.“ Његов друг, пошто га је значајно погледао, иронично одговори: „Шта ћеш, златно доба. Додуше, без климе. Али биће ускоро боље, само треба бити стрпљив, јер наш председник је обећао, а он кад обећа…“ Док једна госпођа, која је све време узалудно покушавала да се расхлади машући лепезом, љутито, готово са гађењем одбруси: „Није он мој председник“, неко са другог краја аутобуса добаци: „Ма сигурно ће бити боље за два месеца, кад захладни.“ Зачуо се грохотан смех, људи су се мало орасположили, па наставише у истом тону, помињући различите теме, од крађе на изборима, корупције, непотизма, спреге политичара и мафије па све до Риа Тинта. „Ма шта се буниш, замисли како је тек породиљама без климе у породилиштима“, рече неко у сасвим озбиљном тону, свестан да и од лошег може бити горе. Младић који је започео разговор делом озбиљно, делом иронично изусти: „Ма само некако да стигнемо, да случајно не отпадне точак, да се аутобус не запали.“ Други у шали додаде: „Ако се аутобус преполови да не будемо унутра, а ако смо напољу да нас не погоди точак.“
Сви ти иронични коментари су изгледа изнервирали старијег господина преко пута мене, који је неко време ћутке, иако видно незадовољан, подносио различите шале на рачун Александра Вучића. „Ех, све сами ђиласoвци. Ништа не раде, само би да критикују“, промрмља он полугласно. Можда је очекивао да ће се неко од путника сагласити са његовом констатацијом, али није наишао на жељени одзив, чак ни од једне баке са препуњеним цегером, која се изгледа враћала са пијаце. Иако се учинило да је благо климнула главом, она је ипак сматрала да није баш паметно мешати се у излишна аутобуска препуцавања. Не желећи више да трпи исмејавање свог председника, старији господин, који је иначе уз себе имао торбу са ознаком СНС-а, гласно одбруси: „Ако вам све смета, што се не возите таксијем?“ Та његова непромишљена реакција подстакла је младиће да уместо шаљивог пређу на оштрији тон. „Па возио бих се таксијем да ми је ћале напредњачки функционер“, рече један, на шта други додаде: „Ма имао бих своју лимузину. Возио бих је двеста на сат, нашмркан, а полицајци би ми се склањали с пута.“ Изнервиран њиховим коментарима, старији господин им се прилично гласно обрати: „Ради па заради. Ја сам бре у твојим годинама ишао у надницу. Ништа ми није било тешко, а данас све сами џабалебароши.“ „Ма није ти ни сада тешко да обилазиш зграде и за Вучића сакупљаш сигурне гласове“, са огорчењем добаци један од њих, уочивши злогласну ознаку на његовој торби. „Ех ти глупи крезуби пензионери“, с презиром додаде други. „За Вучића може бити само неко ко је крајње интелектуално ограничен или морално искварен“, чу се подаље од нас. Осећало се да атмосфера у аутобусу почиње да се усијава, да ће се од шале прећи на препирку, а можда завршити у жестокој свађи.
Очито увређен коментарима сапутника, симпатизер СНС-а није хтео да се повуче, што би за њега било паметније, него настави, не обазирући се на подругљив смех присутних: „Ма ја се поносим што сам уз Вучића. Таквог мајка још није родила. Сви нам се около диве или нам завиде на напретку. Толике путеве је направио, па Београд на води… Па шта све чини да спасе Косово. Јадник само ради, готово да не спава. Пензије стижу на време. Ма не заслужујемо ми неког таквог. Велики Србин.“ Његове речи само су подстакле нове ироничне коментаре. Док је он још говорио чула су се различита добацивања, које је каткад било тешко јасно разазнати: „Сваки његов пут скупљи је два-три пута од нормалне цене. Скупо грађевинско земљиште за Београд на води дато Арапима будзашто. Ма какви Арапи, све је то само да би он и Мило опрали паре.“ Но, након што је Вучићев симпатизер завршио своју тираду и на трен завладала тишина, зачу се из даљине коментар, препун огорчења: „Ма твој Вучић толико чини да смо готово изгубили Косово и Метохију. Док он није дошао на власт Шиптари нису смели да пређу Ибар. Имали смо на северу своје институције. Велеиздајник!“ За разлику од овог огорченог тона, двојица младића наставише са иронијом. Један од њих, глумећи озбиљност, као да га заиста занима шта овај мисли, запита Вучићевог симпатизера: „Зашто мислите да је Аца велики Србин?“ Не чекајући да старији господин одговори, његов друг поче да му наводно објашњава: „Па како није велики? Има скоро два метра.“ Из даљине се неко надовеза на речено: „Па и сви му његови вичу: Ацо Србине. Кога још тако зову? Кога на тај начин ословљавају?“, а поменути младић додаде: „Вичу и пљескају. Ма то ти је право такмичење, али нико не може у томе да надмаши Мистер Бина.“
Ови иронични коментари дали су мало времена Вучићевом симпатизеру да предахне и прибере се. „Ма шта ми ви причате о издаји. Ви ђиласовци сте највећи издајници, страни плаћеници. Све бисте одмах предали и потписали, а он се ето бори. Па ваша Мариника каже да је у Сребреници био геноцид.“ Будући да ове речи нису биле усмерене према некој одређеној особи, могло се учинити да се односе на све оне који су против Вучића. Један од путника се нађе увређен те му одбруси, не водећи рачуна о његовим поодмаклим годинама: „Можда клинци јесу за Ђиласа и Маринику, али ја сам увек гласао за националне странке, ДСС или Двери. Последњи пут за коалицију Национално окупљање. Нисам ти ја издајник, чича, него твој Вучић. Па он је спречио да у Скупштини донесемо резолуцију о геноциду у НДХ, он се сагласио са Бриселским споразумом, са француско-немачким планом, он ти је довео анонимну лезбејку за премијера, обезбедио одржавање геј парада…“ Вероватно би набрајање Вучићевих издајничких потеза била подужа, да му један од младића не добаци: „Ма нисам ни ја за Ђиласа, али ето и твоји издадоше“, а други шаљиво додаде: „Од Заветнице до АВетнице. Издаде ти она завет за министарску фотељу.“ У тај мах зачу се необичан звук, налик пљеску. По свој прилици, биће да се овај национално опредељени опозиционар лупио по челу. „Признајем, био сам глуп кад сам јој веровао. Ма не треба ником од политичара веровати. Сви се они продају за паре. Испаде да су напредњаци били у праву кад недавно, и не слутећи, док је била на нашој опозиционој страни, исписаше свуда наоколо паролу: Милица лажљивица.“ Да би га још мало испровоцирао, један од младића поче да импровизује Његошеве речи: „Ћуд је женска смијешна работа! Та стотину би променила странака…“ Такво омаловажавање жена разбесни госпођу са лепезом, која није могла да отрпи шалу те узвикну строго: „Доста са том простачком мизогинијом!“, а онда као за себе рече: „Ех, кад би се ми жене више питале, свет би био много бољи.“ Исти младић покуша да јој у форми стиха одговори: „Да је више Аналене и Ирене“, а његов друг у шали додаде: „У свету би било више крви, а у Србији загађења.“ Разочарани конзервативац не издржа а да не прокоментарише: „Ето достигосмо скандинавску норму заступљености жена у политици па не видим да нам је ишта боље.“ Вероватно би уследио жесток одговор увређене госпође да се неко подаље не досети да прекине потенцијалну препирку присталица опозиције: „Ма исти сте као опозициони политичари. Гложите се између себе, уместо да се уједините против Вучића.“ Дама са лепезом резигниранао окрете главу устрану, уверена да је бесмислено објашњавати задртом конзервативцу шта су то европске вредности, пре свега женска права. Да би изгладио непотребан сукоб, неко из аутобуса рече: „Ма сви су они исти. И политичари и политичарке, ако се тако по родно осетљивом језику каже. Њихова девиза гласи: Тамо где ми је добро, тамо ми је отаџбина, тамо ми је партијска књижица.“ Уто међу путницима поче гласно присећање и преслишавање ко је све од политичара, поготово оних који су некада говорили све најгоре о Вучићу, сада уз њега: Мартиновић, Бакарец…
Можда би се полемика између остарелог Вучићевог следбеника и неких од путника ту и завршила да се овај уздржао од даљих коментара. Међутим, пошто није могао себи да дозволи да се осети побеђеним и пониженим, он потражи нове аргументе у одбрану Вучића: „Ма он је свим срцем за одбрану Космета. Он ти је бре стари радикал, али ето из тактичких разлога повлачи неке потезе да добијемо на времену, да завара Запад док Руси не избију на Дунав. Уосталом, сви Срби са Косова гласају за њега, за Српску листу. Ваљда Срби са Космета боље знају од нас шта је добро за њих.“ На то се неко подругљиво насмеја: „А, Српска љиста“, те продужи: „Ма ко њима данас од Срба тамо још уопште верује? На њеном челу су ти бре криминалци, попут Зорана Радоичића. Више су се старали за своје него за српске интересе. Уосталом, за њих су косовски Срби увек гласали под притиском. Ех, због Вучићевог додворавања Западу предадосмо глупо наше институције на северу, најпре судство и полицију, недавно и општине. Сада су Срби тамо доле препуштени на милост и немилост Шиптарима.“ Не одступајући од одбране Вучића, његов симпатизер покуша да одобровољи сапутнике: „Ма биће све добро, људи, ја вам кажем. Само да с Вучићем на челу наставимо свој економски напредак, да се и даље гради, да буде мир. Има он визију. Ето, спрема се Експо 2027, препородиће нас. Треба да будемо јединствени, па ваљда наш председник зна шта ради. Има толики углед у свету, његова се реч слуша. Толико се пута већ састао са значајним светским лидерима, особито са Путином. Велики је он човек.“ На те његове речи разлеже се гласан смех. Док је неко покушавао да му објасни сулудост очекивања било каквог добра по Србију од Експа: „Па Експо ти је бре само прилика за огромну крађу. Седамнаест милијарди да кошта! И овако нас је преко сваке мере задужио. Не можемо да враћамо дугове. Завиће нас у црно. Све ће нам странци после узети на рачун дугова“, другима је више било стало до ироничних коментара. „Ма велики је он човек, за неколико глава већи од Путина. Само му је можда Еди Рама раван“, реч један од младића у шали, а онда додаде: „Ма нико му у свету није раван. Ни Путин. Досадило Аци да се виђа с њим, изгустирао га па му се више не јавља. А Путин тужан због тога. Не престаје да јеца. Све чека да га Аца најзад удостоји својом посетом, макар позивом.“ Прелазећи постепено на озбиљнији тон, он запита старца, не водећи више рачуна о учтивом тону у обраћању: „Запитај се, стари, што се Вучић сâм хвали тиме што се већ више од две године није ни чуо ни видео са Путином? Бежи од њега као ђаво од крста. Уместо да будемо захвални Русији што штити наше националне интересе, ми бестидно гласамо против њих у Уједињеним нацијама, продајемо Украјини муницију… Твој нас Аца, уз подршку квазианалитичара и квазиновинара, преводи жедне преко воде и неприметно увлачи у НАТО.“ Неко други, сећајући се раније реченог, добаци: „Нема јединства у издаји. Он ти се бре брине само за то како да остане на власти, избегне ћорку и напуни џепове. Друговао са мафијашима, снимљени њихови разговори са скај апликације, па сад као колонијални управник послушно извршава задатке. Ето сад би да нас зарад екстрапрофита Риа Тинта и испоруке сировина за батерије немачких електричних аутомобила потрује копањем литијума. Уцењени велеиздајник.“ Малчице уздрман бројношћу и жестином коментара сапутника Вучићев симпатизер на то одговори: „Па стручњаци кажу да нема озбиљнијих еколошких опасности, да је то наша развојна шанса, да то никако не смемо да пропустимо. Шта би било да својевремено Саудијска Арабија није хтела да користи оно што јој је Бог дао, нафту? Да су били тако глупи и неодлучни, не би сада пливали у богатству. Ето, и Норвешка се обогатила нафтом. Ма чуо сам на више канала да су противници ископавања литијума заправо страни плаћеници. Или бар, ако се таквом пројекту опиру тек онако, заведени страном пропагандом, ако не раде за паре, да су корисни идиоти. И председник је недавно рекао да су две западне тајне службе посвећене томе да се узјогунимо и пропустимо нашу велику историјску шансу. Ма ти са Запада би све учинили да нам онемогуће економски просперитет. Али ево, и Европа ће да гарантује за рудник. А она баш има еколошке стандарде.“ Његове речи, у којима се истовремено сумњичио Запад и исказивало безрезервно поверење у Европу, навеле су једног од младића да му изнервирано каже: „Понављаш као папагај Вучићеве речи. Како не увиђаш противречност у томе што се он наводно опире Западу и у исти мах се куне у Запад, послушно му служећи?“ Други младић, бесно погледавши у старца, додаде: „Који бре стручњаци? Они које је ангажовао Рио Тинто. Па где то у свету има да мултинационална компанија наручује студију. Да ли си ти чуо за сукоб интереса, чича? Па зар не знаш да гдегод се Рио Тинто појави иза себе оставља еколошку пустош. Није ти то добротворна установа, него хијена. Ма ако Косово и изгубимо, вратићемо га једном, али кад земљу затрујемо више нема помоћи. Није ми јасно како неко може више да воли ону лопужу Вучића од Србије?“ На његове речи надовеза се још неко од путника: „Јел ти знаш колика је рудна рента у Србији? И зашто је тако ниска? Најцрња смо бре колонија због наших подмићених политичара. Све би да распродају, а они са породицама да побегну и после се башкаре у вилама које су купили у иностранству. Где ће им душа?“ Један од младића продужи: „Чак и да занемаримо здравље људи, већа је економска добит од пољопривреде у Јадру него оно што бисмо зарадили од литијума. Можда те је, стари, баш брига за Србе из Јадра, али сви ће отрови на крају завршити у Дрини, па у Сави и доћи теби и твојим унуцима у Београд. А није само један рудник предвиђен, већ је Вучић спреман да од готово целе Србије направе копове, да постанемо земља отрова и јаловине.“ На помен унука лице Вучићевог симпатизера се малчице смрачи. Он заћута, прибирајући можда у мислима да ли би ископавање литијума заиста штетило његовим најближим, или је тек скупљао снагу за што уверљивији одговор. Док је он ћутао одједном потече нова бујица речи, овог пута од особе која до тада није учествовала у разговору: „Ма ти из Европе што нас подстичу на рударење имају много више литијума од нас, али неће да загаде своју земљу. А тамо се заиста и поштују еколошки стандарди, па би им профит био неупоредиво мањи. Па имамо ваљда и ми стручњаке. Понеки од њих су додуше потплаћени, али не могу ипак све потплатити. Ето у Српској академији наука и уметности је пре више од три године одржан научни скуп на коме је, након бројних, веома стручних излагања, донет закључак да је за Србију неприхватљиво отварање рудника за ископавање литијума и бора. Штампани су недавно и текстови са тог скупа у Академији, па можеш да узмеш књигу и погледаш шта о томе пише. Немој да се информишеш само преко Пинка и Хепија.“ Вучићев симпатизер се ипак није тако лако дао предати: „Нисам чуо за то, децо. Али били су неки стручњаци на више националних телевизија и све нам лепо објаснили. Уосталом, Ана каже да су против литијума само неки уметници и друштвењаци, а не озбиљни стручњаци из техничких области.“ Уследио је подругљив одговор: „А ти верујеш у оно што она каже. Она ти је бре позната по искрености, баш као и Вучић. Слаже а не трепне. Зар нас нису пре две године уверавали да је стављена тачка на литијум? И све то само да нас заварају уочи председничких избора, да се прекину еколошки протести. Сад су их ови са Запада поново притиснули, а они све чине само да спасу своју политичку кожу. Намерно су својевремено у таквој форми донели одлуку о поништавању дозволе Рио Тинту да би је касније поништио Уставни суд.“ Старији господин се и даље тврдоглаво одупирао, колико је могао: „Али сама Брнабићка признаје да свако ко ради може и да погреши, па и она. Само нерадници не греше. Но, важно је да се грешка исправи.“ На то ће поменути младић: „Да, свако може да погреши, али би морао и да искуси последице своје грешке. А не, по нашем обичају, ником ништа. Које су консеквенце по њу и по њеног шефа? Да ли ће се због тога покајати и напустити политику? Уосталом, нема сумње да су намерно погрешили, да су још тада, приликом наводне забране, саопштили Рио Тинту да ће се пројекат наставити, само да се мало прашина слегне.“ Симпатизер СНС-а се готово молећиво обрати младићима, како би их уверио да су ствари ипак под Вучићевом контролом: „Ма децо, па председник је рекао да ћемо отворити рудник само ако добијемо чврсте европске гаранције. А што се тиче решења Уставног суда којом се проглашава неуставном одлука Владе, шта да се ради. Судије морају да поштују Устав. Ма шта да вам ја, полуобразован, причам. И сами знате да је у демократској подели власти судство независно. Тамо су правни стручњаци који морају да штите Устав. Ваљда знају шта раде.“ Помена Уставног суда поготово је иритирала присутне: „Само не помињи Уставни суд. Па он се огласио ненедлежним за оцену уставности Бриселског споразума, зато што то наводно и није међународни споразум, мада сâм Вучић одавно тврди да јесте па не можемо да га кршимо. Од већине судија тог суда не можеш очекивати ништа друго осим да слепо слуша Вучића. Баш као што ни од европских политичара не можеш очекивати ништа друго осим да себично следе своје интересе. Немци су ти баш познати по љубави према Србима. Свуда по Србији су трагови те љубави.“ Национално оријентисани сапутник брецну се наједном на сиротог старца, ионако изложеног порузи: „Сетих се најзад одакле си ми познат. Па некада си био за Вука, па онда постаде љути радикал. Откуд то да сада нагињеш евроатлантским интеграцијама? Можда зато што си успео да запослиш сина? Ма како те бре није срамота?“ Симпатизеру СНС-а би непријатно па покуша да се оправда и у другом смеру скрене разговор. „Ма ја сам и даље и за Србију и за Русију. А и Вучић је. Али мора да тактизира, а Руси ће разумети. Па зар му Путин није дао орден Александра Невског? Зар Српска православна црква није доделила Вучићу орден Светог Саве?“ На то је уследио прилично резигниран одговор: „Што јест јест, дадоше, али се изгледа преварише, верујући да га то на нешто обавезује. Али он ти се бре ни Бога не боји а камоли да се људи стиди.“
Вучићев симпатизер је, погнуте главе, док су му руке подрхтавале, покушавао да нађе нове аргументе у прилог свог вољеног председника: „Ма он ти је не само вредан него и школован човек. Па сâм декан, и то државног факултета, за њега рече да је најбољи студент Правног факултета свих времена.“ Уто се разлеже грохотан смех, а један од младића му рече: „Па то више говори о дотичном декану него о Вучићу. За ту изјаву заслужио је амбасадорско место.“ Неко други, пак, понови стару досетку: „Ваљда је зато најбољи студент Правног факултета што, за разлику од многих адвоката који су се тамо школовали, у својој каријери није изгубио ниједан случај.“ Старцу ово шегачење не би по вољи, али није одустајао. Није желео да дозволи не само да се о Вучићу лоше говори него ни да његови следбеници буду третирани као необразована гомила послушника. „То су они што гласају на звонце, што немају своје ја, бескичмењаци, улизице, сендвичари“, одзвањало је у његовој глави. Да би те подсмешљиве коментаре, које је толико пута већ слушао, уклонио из свести, он се досети па самоуверено рече: „Ма шта се ви из опозиције хвалите да вас подржавају интелектуалци, кад је на Вучићевом списку подршке било много више угледних, образованих људи него код вас?“ На те његове речи уследио је заједљив одговор: „Неки заиста јесу образовани, али питање је да ли имају образ, иначе се не би тако понашали. Вероватно је у питање остваривање неког личног интереса или, пак, уверење код оних који су још сачували зрнце људскости да ће тиме допринети да се заиста реализује неки користан пројекат.“ На старчеве речи: „А редитељи, глумци, спортисти…“, уследио је одлучан одговор једног од путника: „Мада не искључујем да му неко заиста верује, претпостављам да и за њих исто важи. Средства за филм или услови за спортске припреме, добијање улоге…“ Старац није одустајао: „Али толики политички аналитичари и новинари су уз њега, и то доказани родољуби, неки од њих су заиста велики Срби.“ Неки од путника подсмешљиво, а неки са дозом сажаљења посматрали су овог постаријег Вучићевог симпатизера. Обратих тада пажњу не само на његову појаву него и на његове кошчате, жуљевите дланове. По њиховом изгледу видело се да је заиста био вредан човек. Иако, наравно, нисам би сагласан са његовим страначким опредељењем, нити са оним што је говорио, би ми га на трен жао. Питао сам се да ли све то заиста говори из најдубљег уверења или због обавезности да буде веран Вучићу за оно наизглед мало, а за њега и те како велико – запослење сина. А то је остварио захваљујући чланству у СНС-у, које подразумева одласке на бројне митинге, сакупљање сигурних гласова, агитацију.
За разлику од мене, младићи очито нису показивали било какве знакове сажаљења те наставише у истом заједљивом тону, не обазирући се више не њега, него из забаве постављајући загонетке један другом. „А шта то значи бити ’велики Србин’?“, упита један, на шта други одговори: „По чичи, ’велики Србин’ је онај који својом висином, ширином и тежином подсећа на Вучића. Јер Аца Србин ти је најбољи еталон великог Србина. Можда има понеког који га у тим физичким квалитетима ту и тамо надмашује, али нико од њих нема потврду духовне величине, нема орден Светог Саве. Ма Аца ти је бре највећи Србин после Светог Саве, ма шта лупам – највећи Србин свих времена.“ Салве смеха разлегале су се аутобусом те они наставише да својим досеткама подстичу добро расположење свих путника, ако изузмемо постиђеног Вучићевог симпатизера.
„Велики Србин ти је онај који од Аце Србина добија велики хонорар за своју поданичку подршку“, настави са образлагањем један од младића. Да би још боље био протумачен појам ’великог Србина’, на поновљено питање: „Шта још карактерише великог Србина, осим велике накнаде за лојалност, за застирање велеиздаје и мућење воде?“, уследио је духовит одговор његовог друга: „За разлику од малих Срба, који су због свог ниског раста принуђени да гледају увис, те стога лупетају о некаквим магловитим идеалима, жртвовању за српство, ако треба, о Косовском завету и слично, велики Србин с висине гледа надоле. Стога је он, упркос евентуалном реторичком позивању на светосавље и Косовски завет, по правилу фактички усмерен ка материјалној сфери. Центри малих Срба су, како код кога, или срце, ужарено некаквом бескорисном љубављу, или очи, загледане у небеску сферу, или ум, посвећен тражењу паметних решења за спас српског народа, а центар великог Србина је стомак. Што је већи стомак, то више у њега може да стане, па је тиме и већа запремина великог Србина. Малим Србима је лако да се унизе, да у страхопоштовању пред Божијом величином осете да су прах и пепео, а како тако нешто да осети велики Србин, тим пре што умишља да главом додирује небо. Па не може он ваљда да увуче стомак и да се погрби. Да би неко био велики Србин, он мора да одржава своју физичку величину, пре свега тежину. Ајде да се измеримо на кантару па да видимо ко је велики Србин, ко претеже?“ На то се неко од присутних досети, па добаци: „А дубина?“ „Ма нема ти тога код великог Србина. Он ти је брале чврсто везан за површину. Ма он ти је крајње приземан, а тако и треба да буде, да га нека политичка гибања неочекивано не одувају. Неће ваљда да се отисне на неизвесну политичку пучину, напусти сигурност коју носи Ацино окриље и утопи се у излишној дубини.“ Опет се проломи смех, а неко се досети, очито присетивши се познате сцене из филма Маратонци трче почасни круг, да запита: „А шта је са дужином?“ Пошто нам је свима била јасна асоцијација, са дозом озбиљности ишчекивасмо одговор шаљивџије. И дочекасмо га: „Ма ко још од великих Срба мари за стање дужине. Уживај што ти живот, што ти Аца пружа, јер данас си напредњачки цвет, сутра увела ружа.“ На то се неко осмели да запита: „А помишљају ли велики Срби на сутра, а поготово на вечност?“ Док неки олако рекоше да не мисле, а други да мисле само како да се што боље материјално обезбеде за сутра, када Аца не буде на власти, неко у шали рече: „Претпостављам да ипак мисле, јер неки од њих су на нашим телевизијама готово стекли статус главних проповедника православља. Уместо отаца, они нас уче теологији.“
Аутобус се најзад приближи мојој станици. Нисам се одавно тако слатко смејао, па помислих да бих можда могао да наставим даље у истом веселом друштву. Устадох ипак, бришући зној са чела, спреман да изађем из прегрејаног аутобуса, управо док је, по свему судећи, предстојала шала на рачун теолошких погледа једног од великих Срба, саветника самог Патријарха. Иако сам дотле све време ћутао, нисам издржао да на крају и сâм не дам скромни допринос наведеној теми. Пошто сам, на изненађење свих присутних, цитирао познате речи: „Сећај се смрти па нећеш погрешити“, усудих се да речено допуним својим коментаром, ником посебном, а ипак свима, па и мени самом упућен: „Мисли на час када ће од тебе преостати само дужина, да би се једном уздигао у висину. Тежина нас неизбежно одводи надоле, у таму.“ Силазећи из аутобуса, чуо сам гласан коментар: „Гле ти, дрвеног филозофа.“ Можда је било и других коментара, али аутобус оде, а ја пожурих кући да се истуширам. „Сви смо ми само пролазни путници на овој земљи“, прође ми кроз главу, а онда као да ми неко једва чујно рече: „Али важан је не само крајњи циљ него и начин путовања.“
