Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Зоран Р. Томић: Косово је и даље Србија

Фото: Никола Косрадиновић

„… Поједини лекари често више држе до својих дијагноза, него до својих пацијената” (Франсоаз Саган, Четири стране срца, Лагуна, 2020)

Косово „више није де факто нити де јуре у нашим рукама”, констатовао је још пре неколико година академик Владимир Костић, остајући при том ставу и дан-данас. „Косово се јесте бесправно отцепило, али тренутно /сиц!/ није део Србије”, донекле исто становиште ублажава недавно и академик Тибор Варади. Обојица уз озбиљне и јаке аргументе. Само, зебем, да није посреди једино „тренутак”.  Јер, било је Косово и организационо и функционално такво – матици неприпадајуће – и  јуче, и прекјуче. А тешко да ће и сутра, на терену, оно стварно србијанско (п)остати. Чак ни његов северни део, пројектована „Заједница општина”. Ипак, Косово сматрамо сопственим. (При чему ни ми више нисмо сасвим своји.) Косово је наша љубав, али у туђим рукама, у туђем наручју. Што ми апсолутно не прихватамо. Уосталом, Косово је записано у српском Уставу, и у његовој Преамбули, а и у сâмоме тексту. Косовску декларацију о проглашењу независности Међународни суд није ни потврдио, ни порекао. Тако да оно тиме није ни у чему променило дотадашњи национални, унутрашњи а и сопствени правно непостојећи „спољни” положај. Али кога још занима међународно право – посебно велике силе – ако оно у конкретном случају није у његову корист?! Доиста, Косово су нам нерегуларно отели. А онда смо ми почели да преговарамо с парчетом себе – такође противправно, чисто политички, нелегално и нелегитимно као с пуноважним партнером! При чему је Уставни суд је својевремено одбио и да се упусти у оцену уставности Бриселских споразума о Косову, квалификујући их чисто „политичким актима”. Који су, међутим, имали и имају следствена крупна, озбиљна и дугорочна правна дејства и правне последице на тој територији!! Косово је срце Србије, премда му извесни крунски стентови недостају. Косово је наше али је изгледа и њихово, па и међународно заштићено. То се назива дијалектика моћи и утицаја. А смета нам до бола што су многи важни међународни „играчи” признали тзв. косовску независност – и што нам је неопходна дозвола за улаз тамо. Косово је у саставу Србије, иако ван њених административних граница. Србија је чланица УН; сâмо Косово није. Оно се по постојећем Уставу Србије не би могло одвојити од Србије, поред осталог, ни без државног референдума чији је исход, сва је прилика, унапред познат: народни већински одговор „против”. Стога актуелном шефу државе и не остаје ништа друго него да се „зарекне” да он никада неће пристати на косовску независност – осим ако Србија не добије нешто одговарајуће /?/ битно заузврат?! А има ли Косову ишта равно, нематеријално и материјално упоређујуће, иоле компензационо? А хипотетичка ревизија Устава ради упрошћавања процедуре за промену/сужавање србијанских међа, такође је ризичан подухват. Косово смо више пута изгубили. Али је оно, упркос разуму, задржано (као) наше, домаће. Косово је древно поприште наших великих „добијених” битака. После којих смо се џентлменски свакад повлачили. У себе. Косово ће опет бити српско. А и већ је, да не кажем и даље је. Значи, Косово је заувек Србија, њена „замрзнута својина” коју други користи и убира њене плодове. Косово има сопствене институције и законе. За њих смо се „храбро” изборили у иностранству. Косово смо (им) очували потписујући бројне споразуме. На своју, а не на његову штету. Косово, поручује овдашњи политички врх, бранимо мудрошћу. Која нам добрано мањка. Косово су наше сузе, крв, гробови, светиње – и успомене. На овдашњу наивност и глупост која траје. Косово смо задржали у мислима, у причама, у књигама. Но, оно нам се стално враћа – као бумеранг. Као конституент Србије, Косово има два председника: нашег и њиховог. Косово је чињеница. Косово је територија, Косово је историја, оно је наша голема брига и туга. А мало ко говори о људима тамошњим и њиховим судбинским невољама. Косово је тек камичак у ципели Европе и Америке. Домаћи опанак, ма колико неудобан био са обиљем шодера у себи, мало ко уважава и разуме. Косово смо сачували за прошле нараштаје. Нека се наредни за њега (опет) сâми изборе. Под спољним притиском.

 Поред фактичких и правних момената – ма како мањкави они били – добрано вреди, истрајава и нешто треће, суштинскије: повесна ментална правда – дубоко усађена у свест и памћење српског народа. Осећај наше припадности нечему, а уједно и припадност нечега нама у свеколиком погледу, у првом реду у оном националном и културном. Да није Косово још увек Србија, не би се од ње тражило да га се званично одрекне, да призна његову на силу склепану паранезависност.

Чему дијалог ако је територија Косово већ посебна држава? Но, Србија се ипак још увек пита – и све док се у косовској заврзлами буде питала, за оно кључно, за будући статус Косова  – Косово је (и) њено! Наиме, међународно право утврђује да признање независности неке територије једне државе од стране других држава тај простор не претвара аутоматски у нову државу. Тек ако/када матична држава, сопственим уставним механизмом, званично призна засебну сувереност дела своје, (од) тада већ екс територије – односно подручје стиче независност. Што је претходни корак за задобијање равноправне „столице” у УН, као и за пуноправно чланство тако настале државе у другим међународним организацијама.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Извор: Политика

Став

Патријарх Порфирије: У мојим молитвама на првом месту ће бити Срби на страдалном Косову и Метохији, који су у нераскидивом јединству са нашим народом у Републици Србији, али и са нашим народом који живи у Републици Српској, Црној Гори, у Босни и Херцеговини у целини

Прочитај више...