Покрет за одбрану Косова и Метохије

Зоран Чворовић: Ако Русија призна „Косово“ Срби ће се претворити у „балканске Пољаке“

Ако би Кремљ признао тзв. Косово, Русија би ушла у конфронтацију са српским друштвом и то би постао снажан извор русофобије међу српским патриотама

ИА Регнум, 6. 11. 2020)

Анализирајући узроке због којих Русија губи утицај у Венецуели, Јевгениј Александрович Примаков је почетком 2019. године закључио: „Ми се изнова и изнова упорношћу грамзивог идиота бавимо потплаћивањем елита, не обраћајући пажњу на то да оне могу да ишчезну, да буду смењене, да промене оријентацију. Иако елите могу обезбедити послове, па у том смислу потплаћивање елита чак може бити корисно, потпуна оријентација на такву политику не може, ма какве биле елите, да умањи ризике у случају великих потреса. Такве ризике може да умањи позитивна репутација која се стиче код масе, на улици. То није „субверзивна делатност“ и није „подршка опозицији.“

Иако Србија и српски народ у целини припадају европској цивилизацији, па су самим тим српске политичке, економске и друштвене прилике различите од латиноамеричких, ипак ова оцена начина деловања Русије у иностранству из пера садашњег директора „Россотрудничества“ може углавном да се примени и на Србију. Утицај Русије у српском друштву је минималан, зато што се руска држава определила да комуницира само са владајућим политичким елитама и пословним врхушкама у државним предузећима.

Фото: Регнум/Иван Шилов

Русија притом упорно игнорише ноторну чињеницу да се политичка и пословна елита бивше Југославија од 1948. године, а потом и самосталне Србије (најпре прикривено, а од 2000. године и отворено), формирала под директним и индиректним утицајем Запада. Руска држава и са тако лошим картама у рукама сав улог полаже на елиту чију „игру“ не може ефективно да контролише. Због тога ће, пре или касније, морати да банкротира у таквој балканској покерашкој партији.

Истовремено, Русија већ три деценије скоро потпуно игнорише „дар с неба,“ који јој је неочекивано пружио прилику да брзо и јевтино надокнади своје једновековно одсуство из живота српског друштва. Наиме, политичка и војна конфронтација целокупног српског народа са простора бивше Југославије (Србија, Црна Гора, Република Српска и бивша РСК) са политичким Западом, оличеним у НАТО пакту, у последњој деценији прошлог века, створила је у већ увелико културолошки вестернизованом српском друштву снажан одијум према западним идеолошким вредностима и културној мисији. Већ сада се може констатовати да ту прилику Русија није искористила, па је њен утицај на српско друштво и данас крајње занемарљив и рудиментаран. За разлику од Русије, Запад је недостатак политичког угледа успео врло брзо да анулира озбиљним улагањима у српске медије, културу, образовање и науку.

Амерички хеликоптери и изнад Косова (Фото: Регнум)

Због таквог вишедеценијског одсуства руске „меке моћи“ из Србије, данас се позитивна перцепција Русије међу српским патриотама углавном заснива на представи Русије као последњег гаранта Резолуције 1244 Савета безбедности УН и заштитника територијалне целовитости Србије на Косову и Метохији. Снага такве перцепције је тим јача зато што се ослања на позитивни стереотип о Русији као вишевековној заштитници православних Срба. Представа о Русији као последњој заштитници Косова и Метохије за сада успешно компензује штету од негативног стереотипа који међу Србима постоји о Русији, као неконкурентној земљи која не може да се супротстави западном утицају у културолошкој, медијској, економској и политичкој сфери.

Потреба за интензивнијим присуством руске „меке моћи“ у Србији утицала је да се последњих година увећа број руских медија на српском језику. Појачано руско медијско присуство по логици ствари треба да прати офанзивнији политички наступ Кремља на некој територији, а не обрнуто. Када се обраћају српској јавности руски аналитичари би требало да знају да „мека моћ“ једне државе зависи од два фактора. Као прво, у ком степену ће представници „меке моћи“ успети да своје поруке ускладе, не са тренутно доминантним политичко-партијским ставом, већ са колективни етосом народа коме се обраћају. Као друго, у ком степену ће представници „меке моћи“ једне државе успети да у иностранству избегну клопке негативне контрапропаганде конкурентских држава.

О томе какво место Косово и Метохија имају у колективном етосу српског народа сведоче, између осталог, новија истраживања јавног мњења, чије резултате креатори руске „меке моћи“ морају свакако имати у виду. Према овим истраживањима чак 75% грађана Србије би признање независности тзв. Републике Косово од стране Србије сматрало издајом. Идеју размене територије (тзв. разграничење) подржава 15,8% грађана, док предлог о признању независности јужне покрајине у замену за оснивање Заједнице српских општина и екстериторијалност манастира подржава само 20,4% грађана Србије.

Лорд Палмерстон (Фото: Регнум)

Што се другог фактора тиче – избегавање клопки негативне контрапропаганде конкурентских држава, руска „мека моћ“ се у Србији суочава пре свега са контраделовањем конкурентске англосаксонске „меке моћи.“ Од када је В. Британија 1837. године успоставила дипломатске односе са младом Кнежевином Србијом, целокупна британска балканска политика своди се на циљеве чију је реализацију захтевао од првог британског конзула Хоџеса захтевао тадашњи шеф Форин офиса, лорд Палмерстон: обезбедити привилеговани статус енглеској трговини и сузбити сваки утицај Русије. Већ вековима уназад Англосаксонцима је русофобија основно пропагандно средство за сузбијање руског утицаја. У европским словенским и православним земљама, као што је Србија, чије је становништво духовно најближе Русима, Англосаксонци већ деценијама у пропагандне сврхе користе стари али и те како ефикасни негативни русофобски стереотип о руској држави као оријенталној деспотији. Ова теза треба да сигнализира балканским православним Словенима да је свим оријенталним деспотијама, каква је и (царска и совјетска) Русија, својствена вероломност и империјална себичност.

Имајући у виду да се већински став српске јавности поклапа са ставом Резолуције 1244 да је Косово саставни део Републике Србије, ако би руско Министарство иностраних послова из било којих разлога престало да се позива на овај документ, то би створило несавладиву баријеру између српског јавног мњења и руске државе. Таква одлука би ишла на руку англосаксонској пропаганди, а српски народ више нико не би могао да разувери од убеђења да је Русија 1999. године предложила Резолуцију 1244 само како би за рачун Запада изиграла тадашње српско руководство, а не како би се сачувао суверенитет Србије над Косовом и Метохијом.

Косовске безбедносне снаге, илегалне према званичном ставу Србије (Фото: Регнум)

Да би представницима руске „меке моћи“ могли да кажу како познају српски народ и његов колективни етос није довољно да познају српску политичку и пословну елиту. Уколико би Кремљ из било ког разлога признао другу албанску државу на територији Србије, Русија би ушла у најозбиљнију конфронтацију са српским друштвом. После уласка тзв. Републике Косово у УН, Кремљу би постало јасно да везе са политичким елитама, речју Ј. А. Примакова, не осигуравају трајно руско присуство у Србији.

Губитак позитивне перцепције Русије у српској јавности, који се везује за руску заштиту српског и православног Косова и Метохије, постао би истовремено извор снажне русофобије међу српским патриотама, дојучерашњим русофилима-идеалистима. Пошто се признање Косова код већине Срба изједначава са издајом, Русија би у српском друштву била жигосана као земља која је учествовала у деоби Србије. Стога се не чини неоснованим закључак да би такав потез Кремља омогућио Англосаксонцима да пропагандним деловањем формирају на балканском делу Интермаријума нове православне „Пољаке.“ То треба озбиљно да забрине одговорне за руску политику на Балкану.

Извор: https://regnum.ru/news/polit/3109130.html

Oпрема: Стање ствари