Бондаренкова геополитичка “визија” показује да он очигледно не познаје балканску историју, а да балканску стварност игнорише. Зато и не видим какву корист Русија може имати од његовог геполитичког “сна”.
Када у моменту очајничке борбе српског народа да сачува остатке свог присуства на КиМ, Бондаренко изађе у јавност, у Валдајском клубу, са тезом да ће у будућности на Балкану постојати само Велика Албанија и Велика Србија, таква теза може само да послужи као оправдање за коначно одрицање Србије од Косова и Метохије.
Притом је невероватно да се један руски аналитичар залаже за реализацију идеје Велике Албаније, када се зна да је основна геполитичка функција ове идеје, настале у кабинетима Беча и Лондона у другој половини 19. века, да смањи територију под контролом православних балканских Словена као руског плацдарма на Балкану.
Ако би Русија преузела улогу Запада и почела да подржава стварање Велике Албаније на Косову и Метохији, то би, с обзиром на значај Косова у српској националној свести, неминовно довело до пада угледа Русије и појави русофобије у српском народу. Немоћна Русија која Србима нуди западну политику одрицања од Косова свакако не би била интересантна Србима.
Чак и да све ово занемаримо, остаје питање како то мисли Бондаренко да Србија после одрицања од Косова, крене у формирање “Велике Србије”. Пошто Србије у природним националним границама (занимљиво је да Бондаренко користи синтагму “Велика Србија” која је створена у Бечу у циљу дисквалификације легитимних српских националних интереса) не може бити без Црне Горе и изласка на Јадран, а НАТО свако неће добровољно напустити Црну Гору, да ли то значи да Бондаренко очекује да Србија реализује идеју “Велике Србије” под патронатом НАТО? Зар Бондаренко заиста верује да би Запад пристао да укине Црну Гору и Босну и Херцеговину, како би се Република Српска прикључила Србији? А зна се да је НАТО ове државе формирао деведесетих година прошлог века управо како би спречио српски народ да оствари право на самоопредељење и уједињење. Зашто би се онда Русија уопште залагала за прозападну Велику Албанију, како предлаже Олег Бондаренко?
Запад има своју балканску политику и у њој већ скоро два века фигурирају Велика Албанија и територијални што мањи и политички расцепкан простор православних балканских Словена. Од такве стратегије Запад никада није одустао, нити је Русији и православним балканским Словенима икада нудио “компромисе” налик оним које данас у име Русије нуди Бондаренко.
Политика је креирање стварности. Једино таква политика приличи великој сили. Стварност се не може створити преко ноћи, али зато постоји стратегија. Западне стратегија на Балкану има јасан континуитет већ скоро два века, од тридесетих година 19. века. Царска Русија је показивала да има континуитет у реализацији сопствене балканске стратегије. Балканска стратегија СССР је била у суштини антируска и антисрпска, јер је великим делом реализовала политичко-ентичку стратегију Аустроугарске, као англосаксонског савезник у Европи. Савремена Русија нема никакву аутентичну стратегију на Балкану. Стога се и не јавља у улози креатора балканске стварности и будућности, већ, као у случају Бондаренка, покушава да од делова балканске стварности, коју је искреирао Запад вишедеценијском континуираном политиком, направи један крпеж балканске стварности који би одговарао њеним интересима. Русија у визији Бондаренка саставља неспојиво од делова балканске стварности коју су други искреирали. То је у суштини Сурковљев метод примењен у Украјини у време Минских споразума. Други креирају стварност, а ти узимаш селективно делове те стварности по сопственом нахођењу и вођен некаквим својим интересима, па састављаш слику која је и неодговарајућа реалности и неодржива је.
