Покрет за одбрану Косова и Метохије

Игор Ивановић: Како је умро шмекер

Драган Бјелогрлић (Фото: Танјуг/Никола Анђић)

Иза напада Бјелогрлића на Антонијевића крије се сложена позадина, која овај инцидент измешта из пуког персоналног неспоразума двојице актера. Она сведочи о нечему другом.

Када је крајем осамдесетих благопочивши Душан Прелевић – Преле објавио своју прву збирку приповедака одлучио је да је наслови „Како је умро Баш-Челик“, управо по једној од 32 изразито урбане приче, које је поделио у три целине по узору на чувени албум Мајлса Дејвиса. Рецензију за ову књигу, препуну београдског стила и живота „пуним плућима“, написао је један други београдски шмекер (који, нажалост, такође више није међу нама), велики господин и интелектуалац Миодраг Миле Перишић. Аутор у овој аутобиографској причи слика згуснуту атмосферу болнице у којој живот завршава бивши глумац који је некада глумио Баш-Челика у дечијим представама; помало је ово прича о изгубљеној илузији коју је аутор још од раног детињства носио у себи, а помало о сложености живота чије право лице упознајете тек када видите и његово тужно наличје. Читава књига одише тим опуштеним али и фреквентним београдским ритмом у коме се мешају сетна равнодушност према животу и колоритна горчина према његовим плодовима. Да ли је нас на немилом догађају од пре пар дана из лобија нишког хотела „Амбасадор“ запљуснуо задах те исте „прелетовске“ атмосфере?

Није случајно да су у уводу овог штива коришћени дело и личност највећег „десперадоса“ из строгог центра престонице, рокера и боема Прелета, председника сваке београдске улице и кафане у „кругу двојке“. Јер је он, заједно са сроднима у времену и простору Београда, градио тај препознатљиви „шмекерски стил“, по коме ће наша метропола – ако ни по чему другом – постати особена и славна. И није случајно што је управо он – рођени Крсташ Преле – заједно са Дорћолцем Тиркетом (Богдан Тирнанић) и Чубурцем Миком Оклопом (Милан Оклопџић) написао на самом почетку деведесетих заједничку књигу Београдске приче, оставивши тако аманет духу једног несталог времена. Сва тројица су још за живота понели највише признање које овај град може да додели: постали су „београдски шмекери“. Јер постати „београдски шмекер“ никада није значило бити по занимању „рођени Београђанин“, а још мање бити на званичној функцији у престоници. Ово признање се никада није стицало кроз партијске конгресе, државне институције или кроз медијске кампање.

Мангупски шарм

Управо супротно: у мемли градских кафана и по калдрми градских улица, увек са финим отклоном и умереним циничним презиром према властима, деценијама стрпљиво и опуштено, сопственим духом, сопственим карактером и сопственим делом постајете добровољни давалац крви овом „трансцеденталном братству“. И у њему не суделују само познати и само они са великим делом, на неки начин у њега су уткани и многи шире непознати, чији подвизи живе диљем престонице у кафанским легендама и у градским митовима. Зато је ово „братство београдског шарма“ тако свеобухватно: чине га и креативне даме попут Мирјане Бобић Мојсиловић и Оље Ивањицки; чине га рођени Београђани попут Тиркета, Прелета и Мике Оклопа, али и „дошљаци“ попут Тијанића и Лазанског који су својом бистрином и енергијом поправљали зидове престонице кад год би се ови урушили; чини га и експлозивна енергија Бате Стојковића, али и лежерни шарм Боре Тодоровића; крунишу га својом памећу и усменом литературом дисидентски председник Михиз и својом појавом највећи „господин и мангуп“ Гага Николић.

Чине га и ултимативна пијанства ратног сирочета из Мостара, „српског Рембоа“ Јаше Гробарова, али га чини и најчистији хроничар београдског начина живота, рођени Сарајлија и господин-боем Момо Капор; чине га и спортисти „мангупи са терена“ попут Моке Славнића и Шекија, али и до краја неостварени фудбалер са Булбулдера и велики голубар Чава Димитријевић, који „није хтео да упропасти младост због фудбала“. Чине га рокери попут рођеног Чачанина Боре Чорбе и београдске деце Меги-Маргите и Цанета, али и фолковци попут рођеног Краљевчанина Тозовца и Џеја од Дорћола. Чине га и два Вождовчана, један који се из виртуелног света литературе у временима „кад су цветале тикве“ трајно преселио са душановачких улица у културно добро – Љуба Врапче, али и други који је са прашњавих и крвавих улица отишао у урбану легенду – Ђорђе Божовић – Гишка. Некако је било природно да трећи који долази са Вождовца, овог краљевског дела града, са чела понесе београдску „шмекерску“ заставу: Драган Бјелогрлић – Бјела.

И збиља, Бјела је својим делом и бескрајним шармом то заслужио. Још као клинац је добијао улоге које су га учиниле широко познатим и у континуитету је успео да остане један од најтраженијих глумаца, касније је постигао највише домете као приватни продуцент, потврдио се и као режисер; све време је одисао неким београдским духом у коме су се преплитали улични шарм и унутрашњи компас да се у избору тема поставе виши стандарди од оних које глума у најширем смислу те речи захтева, и као занат и као естрада. Иза њега ће остати филмови који ће преживети терет времена. Временом је постао сигурно најутицајнија особа у српском филмском свету, а никада није слабио ни позиције у позоришном миљеу. Један је од ретких – а можда и једини – који је успео да се наметне као обавезни поверилац свакој власти: новац је редовно добијао из државних фондова ко год да је њима газдовао, а кад год му се није допадала власт изборио је ексклузивно право да је критикује у јавности (једино је према „жутој“ власти задржао трајну емоцију!): више него ретка привилегија у његовом еснафу.

Beograd, 16. oktobra 2019. - Glumac Dragan Bjelogrlic razgovara je sa novinarima povodom 200. izvodjenja predstave "Let iznad kukavicjeg gnezda". FOTO TANJUG/ DRAGAN KUJUNDZIC/ bk
Српски глумац и режисер Драган Бјелогрлић (Фото: Танјуг/Драган Кујунџић)

Да бих боље осликао ову праксу, као и да бих дочарао његов мангупски шарм, навешћу један случајан сусрет на улици у коме моја маленкост има само улогу натуршчика, а Бјела, као и увек, главну ролу. Било је то у време када је „жути“ режим Бориса Тадића, који је Бјела подржавао, претходно поражен на изборима, полако одлазио у прошлост. И некако у исто време је и ДСС, чији сам члан, такође тонуо. Ја сам у неко глуво недељно преподне чекао мени до тада непознатог клијента на Врачару, по договору испред локалних просторија ДСС-а, да би се лакше препознали. Стојим тако, по Сунцу, обучен у тамно одело и у црним ципелама на ногама, на пустој улици. А иза мене, на стаклу страначких просторија, смеше се избледели и изгужвани постери Војислава Коштунице из кампања од пре више од деценије.

И ко за инат – наилази Бјела: у шареном шортсу, са папучама на ногама, у мајици кратких рукава. Гледа у моју безличну фигуру све са сивом ДСС естетиком у позадини, и са шеретским осмехом на лицу каже: „Па, зар ви нисте изумрли?“. Шта да му кажем, мислим се: „И ако још нисмо, види се да хоћемо…“ Уместо тога, покушам да му траљаво и безвољно узвратим подсећајући га на „монтипајтоновску“ сцену када је тадашњи председник Србије Борис Тадић посетио снимање његовог филма (за који је, наравно, Бјела добио новац из државног буџета), држећи нам гротескно предавање о „значају тимског рада“. „Да, да“ – надовеже се одмах Бјела и попут аикидо борца енергију ударца упућеног према њему преусмери у супротном смеру – „и сигурно си видео мој упадљив отклон ка њему… готово презир!“ Ето, то је Бјела: и дан-данас се подједнако смејем кад год се сетим ове анегдоте у којој сам тако шмекерски намагарчен.

Уздрмани југо-титоизам

Они који га не воле или га не цене често истичу да је Бјелина природа нестална, као и да је понекад превртљив. Други се жале да је узео превише простора (самим тим и пара) у филмском свету. Најопрезнији међу њима подвлаче да је моћ коју је зарадио прејака за карактер који би морао да је носи. У сваком случају, евидентно је да је поларисао филмски свет, па можда и целокупну јавност која га прати, на две радикалне категорије: оне који га воле и оне који га мрзе. Скоро ништа између. Према њему су равнодушна само два сродна света која генерално презиру глумце као еснаф: литургијски православци и интелектуално монаштво.

Чини се да је наречени догађај из лобија нишког хотела „Амбасадор“ поново радикално поделио заинтересовану јавност када је Бјела у питању, наравно опет на две супротстављене категорије. У техничком (правном) смислу све изгледа јасно. Из чиста мира је напао недужног човека, који је седео заваљен у фотељи, пришавши му са стране. Човек – Гага Антонијевић – није могао да се брани у таквом положају и није могао да на време уочи нападача, био је врећа за бесомучно примање десетак удараца. Иако је од Бјеле старији тек неколико година, такав утисак се не стиче на обично посматрање догађаја, пре би се рекло да је Бјела претукао старца. Шта год да лично постојало међу њима, овакав нимало витешки (у крајњем случају ни мангупски) поступак му не служи на част. У нормално време, код већинског пристојног света који држи до себе, овакви инциденти увелико поништавају позитивно мишљење које је тај свет имао о насилнику пре инцидента. Али иза свега постоји мрачнија и знатно сложенија позадина, која овај инцидент измешта из пуког персоналног неспоразума двојице актера. Није само лично међу њима, чак то понајмање. Има и разлога вишег реда.

Упадљиво је да су Бјелу и поред његовог непримереног, чак и мучког поступка, подржале неке јавне личности, као и да је добио солидну подршку преко друштвених мрежа. Јасно је да за већину њих то нису били ударци које је примио Гага Антонијевић већ лично Александар Вучић! Зато су благословили Бјелине песнице. И зато су са толико хистерије бранили Бјелу покушавајући да докажу како су овакви инциденти у „ситним сатима“ крајње нормални унутар филмско-глумачког света, натопљеног претходно алкохолом и опијатима. Али политичка димензија овог догађаја са јасно постављеним рововима: власт – невласт, чини само први концентрични круг којим је обавијена атмосфера са снимка из хотелског лобија те нишке ноћи. Јер ако је та публика која је јавно подржала Бјелу само и првенствено политичка публика, чему онда таква огорченост и отворена мржња овом режиму, а нарочито према Александру Вучићу лично?!

У политичком смислу актуелна Влада Србије са свим њеним институцијама има више „њихових“ (другосрбијанаца, глобалиста, неолиберала, југоносталгичара и сл) него икада раније: премијерка Ана Брнабић је декларисани хомосексуалац, радила је читавог живота само за амерички „невладин сектор“, југоносталгичар је и због личне биографије а не само због сентимента, партизанског је порекла. Ако бисмо хтели да се мало нашалимо, могло би се рећи да ако би неким чудом пустила бркове имали би на челу Владе новог Кочу Поповића. Шта рећи за Гордану Чомић, полазника (пардон: полазницу – да не платим казну!) последње генерације кумровачких ђака, која је постала министар тако што је њена „жута“ листа имала много мање гласова од неважећих листића?! Или за Зорану Михајловић – која је у међувремену постала омиљени пејзаж на травњаку резиденције америчког амбасадора?! Можда за узастопног министра из „министарстава силе“ Небојшу Стефановића, који у јавности носи мајицу са логом ФБИ?! Или за председника Скупштине Ивицу Дачића који је у име Министарства спољних послова које је тада водио осудио рехабилитацију Драже Михаиловића и апеловао у кампањи да се врати Брозов споменик на централни трг у Ужицу?!

Да не набрајамо даље, када мало загребете видећете да су у врху државе махом деца из деценијама привилегованих партизанских породица. У култури – а на културу се фокусирамо јер је Бјела првенствено човек културе – никада више другосрбијанаца није било на државним јаслама. Па, само је Аја Јунг добила по јавном признању претходног министра културе из дискреционих фондова невероватних 100.000 евра за неки пројекат за који нико не зна о чему је реч! Толики новац нису добили скупа сви национални и традиционални пројекти још од доба Душана Силног! Уопште, читава реторика (као и целокупно ћутање!) ове власти и њених представника свих врста више је на западно-глобалистичкој страни него на православно-националној страни. Чак су и историјски документовану акцију „Халијард“, у којој су на Равној гори четници под вођством Драже Михаиловића спасили неколико стотина америчких пилота, данима у јавности називали „акцијом мештана сувоборских села“?! Зато ће ипак бити да је посреди нешто друго, много веће од „суве“ политике.

Trenutak napada Dragana Bjelogrlića na Predraga Antonijevića u niškom hotelu Ambasador, 23. avgust 2021. (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Objektiv TV)
Тренутак напада Драгана Бјелогрлића на Предрага Антонијевића у нишком хотелу „Амбасадор“, 23. август 2021. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/Објектив ТВ)

По начину и страстима којима су подржали Бјелу стиче се чврст и аргументован утисак да су све јавне и нејавне личности које стоје иза подршке оне исте које су биле против улице Благоја Јововића у Земуну (атентатор из редова црногорских четника на Анту Павелића), оне које су биле против споменика Стефану Немањи, као и против филма „Дара из Јасеновца“. Ако одемо мало даље: оне исте које су ћутале када је требало дати подршку српском народу и СПЦ на литијама у Црној Гори, а које су биле гласне када је требало дати подршку геј паради у Београду! Њихова мржња према Гаги Антонијевићу није само мржња према режисеру који добија новац од режима (јер новац добијају многи, укључујући и Бјелу), и није само мржња према режисеру који за разлику од других не ћути већ у јавности подржава режим: то је слепа и отровна мржња према уметнику који се усудио да врати Јасеновац у нашу колективну свест! Ако ни због чега другог, онда само због овога – Гага Антонијевић се уписао у филмску историју.

Овде не говоримо о уметничким дометима или естетици овог филма: овде говоримо о коначном рушењу синдрома „српске кривице“ осмишљеном још на Дрезденском конгресу КПЈ из 1928. године, наметнутом на авнојевском заседању у Јајцу из 1943. године, и зацементираном у Скупштини СФРЈ Уставом из 1974. године. У име ове, по српски народ канцерогене равнотеже, партизанско и комунистичко руководство су ћутали о зверствима Јасеновца и злоделима НДХ, минимизирајући их тако што су други српски антифашистички покрет – Југословенску војску у отаџбини – изједначили са нацистичким слугама, усташама! Тако је Хрватска као поражена и геноцидна творевина у Другом светском рату добила на поклон територије на Јадрану које никада историјски нису биле њене и које је само могла да сања; и тако је Србија као победник и жртва у истом рату кажњена прављењем две парадржаве на њеној територији!

Да би успела ова наизглед немогућа мисија (уз помоћ и комунистичке СССР и либералног Запада) било је неопходно фалсификовати историју на идеологији „српске кривице“. Појава филмова попут „Даре из Јасеновца“ баца ново светло на утицај историјске науке у Србији, али и из темеља дрма југо-титоистички светоназор (користимо термин „југо-титоистички“ а не само „југословенски“, јер су и четници Драже Михаиловића себе називали „Југословенском војском у отаџбини“; бити југо-титоиста не значи нужно и поштовати Тита или његов култ, већ значи одржавати на неки начин историјски наратив и тековине Брозовог доба, рецимо попут Добрице Ћосића). Отуда је појава оваквог филма разбеснела све југо-титоисте, јер им је заљуљала читав свет на коме су одгајани.

Многи од њих су, као и у случају споменика Стефану Немањи, у јавности износили естетске разлоге неслагања да не би навукли јавни гнев, али суштина је у следећем: уместо Стефана Немање они су на истом тргу видели монументални споменик Јосипу Брозу, који би их симболички поново спојио са Хрватима на исти, по српске интересе погубан начин као и Титов режим. За њих Благоје Јововић није пуцао у Анту Павелића већ лично у Јосипа Броза. За њих српске литије у Црној Гори нису одбрана светиња већ напад на југо-титоизам. Зато је њихова мржња толико заслепљена, јер у њој има понајмање чисте политике: она је заветна према партизанским прецима, фракцијска у име комунистичких старатеља, културолошка пред титоистичким родитељима, секуларно-језуитска према СПЦ која је „опијум за народ“ и, наравно, малограђанска према свему што је традиционално и духовно, јер по њима „није напредно“.

Ментални талац

Нису у праву они који Бјели спочитавају да у њему „нема патриотизма“, односно да га има „само док не наиђе на потенцијалну корист југословенства“. Као и многи на јавној сцени, и он потиче из партизанско-комунистичког окружења, у њему тиња непрестана борба између Србина и југо-титоисте. На равнотежи ове борбе успео је да направи многе филмове, вешто избегавајући велике историјске теме, и бирајући оне споредне које „трпе“ овакав наратив. Делимично је био условљен и правилима која важе у његовом еснафу у приватном сектору – тамо остварења имају пун смисао тек када се као „роба“ пласирају у региону. Вешто је ван српских земаља успевао да „подметне“ таман толико патриотизма колико ова правила трпе. Због тога је увек ишао само до доње границе изазова, и ни корак даље. Што је сигурно – сигурно је. И увек је успевао да захвати са обе поларисане стране, један је од ретких – можда и једини – коме је то полазило заруком.

Међутим, након догађаја из лобија нишког хотела „Амбасадор“, тешко да ће све остати исто. То се види и по покајничкој изјави коју је Бјела упутио јавности дан касније. Ни трага од извињења српском друштву, а понајмање оном кога је пребио. Ни покушај да се анулира било каква потенцијална веза између „Даре из Јасеновца“ и разлозима због којих је насрнуо на њеног аутора. Само жаљење што је „дозволио да буде испровоциран“, као да се обраћа неком свом гласачком телу, од кога тражи даљу подршку и поред грешке у рејтингу коју је починио. Он је очигледно након инцидента добио „аплауз са погрешне стране“, али га то није поколебало да настави у истом смеру. Напротив, изгледа да је најзад преломио.

Необична је ова животна веза између Бјеле, тог несташног дечка вождовачке калдрме, и београдске чаршије (колоквијално назване „круг двојке“), веза накрцана трајном фасцинацијом и рационално необјашњивим комплексом. Јер колико год да их је Бјела са једне стране индивидуално превазилазио на конкретним радњама и за неколико дужина копља, толико би са друге стране попут наркомана доводио себе у трајну зависност од опојне горчине овог апстрактног колектива. Фасциниран онима које је давно победио и несвестан тог тријумфа, постајао би увек изнова њихов ментални талац. Кад год би се чинило да је на прагу катарзе, као Гишка када га је српска ДБ као југо-титоисту послала да ликвидира војводу Момчила Ђујића а он се вратио по сопственој одлуци необављена посла као Србин, Бјела би ретерирао невољан да учини самопрекорачење. Штета, велика штета, а само на корак од подвига.

Srpski glumac i režiser Dragan Bjelogrlić (Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić)
Српски глумац и режисер Драган Бјелогрлић (Фото: Танјуг/Драган Кујунџић)

Док „београдски шмекери“ о којима је било речи у уводу овог штива, попут Прелета и Тиркета, нису ни примећивали шта каже „круг двојке“, јер су они кад год би пожелели били „круг двојке“, дотле би Бјела само одлучно стизао до замишљене кружнице и укопавао се тамо, фасциниран њеном невидљивом царином. Многи из уводног дела овог штива су нажалост данас покојни, док је Бјела као њихов несуђени наследник, хвала Богу, жив и здрав и нека тако буде још деценијама. Све је некако већ виђено и већ написано, осим што је оне пијане нишке ноћи умро један шмекер са Вождовца…

 

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација“ (Катена мунди, 2020)

(Печат/Нови стандард, 13. 09. 2021)

 

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print