Са ове временске дистанце можемо трезвено сагледати Секину изјаву о сармама и отаџбини и реакције које су уследиле. Ова прича је оно гетеовско „мало огледало“ у коме се огледа велика истина
На насловној страници недељника НИН од 12. новембра 2020. године нашла се прослављена српска глумица Јелисавета Саблић, а испод њене фотографија цитат из опширног интервјуа који је дала: „Отаџбина је тамо где ти је добро а не где су сарме“. Обзиром да су сарме неизоставно јело српских свадби, слава и празничних трпеза, злобници би могли да помисле да Сека „национале“ има нешто против овог националног специјалитета. Одмах да их разуверимо: нема она ништа против сарми, већ против оних који их спремају и једу по Србији.
Шалу на страну, али овај њен интервју није прошао толико запажено чак ни код све тање и малобројније читалачке публике НИН-а, колико је добио на јачини одјека накнадним нападом посланика СНС Марка Атлагића, када је у Народној скупштини прозвао наречену Јелисавету Секу Саблић. Након тога су уследили оштри напади на проф. др Атлагића од стране неких уметника и јавних личности из „круга двојке“, све у циљу заштите Секине личности. Сада су се страсти коначно смириле и време је да се овај догађај посматра са дистанце, јер он по свом садржају чини оно гетеовско „мало огледало“ у коме се огледа велика истина. Збиља, пуно ствари се може видети сакривено иза сцене, у чијој рефлексији се осликава наша стварност. И то у духу оне народне: „Не пада снег да покрије брег већ да звери оставе трагове“.
Мрзитељска генетика
У уводном делу предметног интервјуа новинарка Тања Николић Ђаковић пре постављања првог питања саговорнику Јелисавети Секи Саблић, изводи следећи закључак: „Ми смо неки мрзитељски народ. Братоубилачки. Партизански и четнички. Руски и амерички… Рекли би многи – ма нисте ви низашта. Али има неких оаза где је међу нама сукобљенима проглашено примирје. Те оазе изазивају осмех, топлину и растерећеност. Ону која подсећа на срећу, дом, Југославију, Србију, Сарајево или шта год коме треба… И премда смо мрзитељи по неком идиотском коду…“
Новинарка НИН-а експлицитно намеће сопствене радикалне (црно-беле) ставове о осетљивим историјским и социолошким питањима, каква се у озбиљним анализама морају третирати уравнотежено и неострашћено. Зато је њен увод, иако је заогрнут у привидну форму општости, у основи дневно-политички, и као такав најбоље осликава суштински пад квалитета овог некада чувеног недељника након таблоидне приватизације, остварене у „другој жутој“ ери (владавина Бориса Тадића). Чак и када је НИН био најцрвенији у сопственој историји, мора му се признати да је гајио чувену новинарску школу која је високо подигла лествицу избора саговорника, квалитета писане речи и селекције тема. Данас је, на нашу националну несрећу, остало само име.
Новинарка не појашњава о ком „мрзитељском народу по неком идиотском коду“ је реч: о Србима или о Југословенима?! Ако су Срби у питању (што би требало да се подразумева) какве данас везе са њима имају Сарајево и Југославија: осим да се њиховим помињањем у позитивном контексту истакне урођена српска патологија којом се по злу разликују од осталих екс-југословенских народа? Ако је реч о Југословенима (наравно, онима из периода титоизма), онда је основни професионални задатак да се тако и нагласи, да би читаоци правилно читали интервју. Потпуно је различит контекст да ли су сви народи на овим просторима који су учествовали у ратовима „из деведесетих“ мрзитељски или је реч првенствено о Србима.
Надовезујући се на овај увод без приговора (или без упита за појашњењем), стиче се утисак да тако Сека Саблић потврђује новинаркине благо речено неуке констатације. Одговарајући на питања она између осталог каже:
„Уметност је овде на маргини друштва. Таквом оријентацијом млади људи су препуштени јефтиноћи, поремећеним вредностима или су осуђени на исељавање из земље, на бежанију одавде. Па некада су најбоље протеривали у Сибир. То је таквим режимима природно да се склањају сви који вреде, сви који имају интегритет, писмени и мислећи. Сваки независни интелектуалац овде смета и треба га уклонити, као што је Стаљин уклањао свакога ко је умео да се потпише…“
Упадљиво је на прво читање да у овом пасусу Сека Саблић износи једну апсолутно тачну констатацију када каже да је уметност овде скрајнута, и да због тога трпимо многе последице као друштво. Нема се шта приговорити. Али у наставку излагања она каже да су погођени нарочито млади људи, који су због тога осуђени на миграције. Волео бих изнад свега да је тако, али нажалост није. Млади људи са правом од живота имају велика очекивања, али су у постмодерно доба та очекивања скоро само материјална и хедонистичка – уметност им свакако није на врху лествице. Потреба за уметношћу није генерацијска, већ – хтели ми то или не – елитистичка категорија свих старосних структура у једном друштву. Наравно да ово није једина противречност у предметном интервјуу велике српске глумице, он обилује елементарним нетачностима попут оне да је „Стаљин уклањао свакога ко је умео да се потпише“.
Случајно или не, али Јелисавета Саблић је помешала Стаљина са Пол Потом, који јесте као вођа Црвених кмера побио у Камбоџи (Кампућији) скоро сваког ко је завршио факултет. Историјска наука нема дилеме да је Стаљин уклањао политичке неистомишљенике или страначке конкуренте, од којих је огромна већина невина. Али нема ни дилему да је поред себе увек имао писмену академску и уметничку елиту попут Леонида Леонова, Михаила Шолохова или Максима Горког, која можда није „умела да се потпише“ али је умела да напише за светске критеријуме велика књижевна дела (Лопов, Тихи Дон, Макар Чудра).
Зато би за саму Секу Саблић било поштеније да се овај интервју чита искључиво као политички садржај, дакле као прилика да се искаже пропагандно-политичка порука оне опције којој ова врсна глумица припада, обзиром да је у скоријој прошлости јавно стала уз Чедомира Јовановића и његов ЛДП („Чеда је храбар, подржава истину и реалност“). Отуда она и помиње само и једино Сибир као велики затвор, а прећуткује западне погроме, злочине или концентрационе логоре, који би били још снажнија метафора као потпора њеног става.
Из чисто политичке димензије долази и паралела између прогнане интелигенције у Сибир из периода владавине Стаљина, и оних наших „независних интелектуалаца“ који у данашње време не подржавају актуелни режим. Јер историјске чињенице говоре да су ови први из периода СССР били утамничени мученици и невини страдалници попут Исака Бабеља; ови „наши“ данашњи су само политички противници којима нису ускраћени ни право на живот, ни слобода, ни могућност да стварају и објављују: најчешће им је ускраћен само комодитет.
У Мириној оази
У наставку интервјуа Сека Саблић између осталог каже:
„Овде је све прожела политика… За мога времена велика Мира Траиловић била је једини управник који је био ван КП и, колико ја знам, много нас је тиме сачувала. Тако да нисам ни приметила те страшне притиске у култури, као што се дешавало на ФДУ када су избацили великог редитеља и професора Сашу Петровића, а Лазара Стојановића осудили на три године робије… (затим следи закључак у виду актуелне политичке ситуације, прим. аут.) Поделе су између оних који морају да гласају за власт и оних који не гласају: ово друштво је поремећено и подељено… Можда ће се сутра окупити неки људи, неки нови, неки стари, али за сада од тога нема ништа… Ја верујем да ће се пробудити нека енергија и људи ће се побунити. И верујем да ће то бити радници, неки због егзистенције, други због својих права и неких слобода… Ово је земља да умреш од смеха“.
Како је могуће да Сека Саблић у напону животне и стваралачке снаге не примети „страшне притиске у култури“ од којих су многи финализовани судским процесима, избацивањем са посла, забраном објављивања или затворским казнама?! Морала је као ангажована и тражена глумица да „примети“ бар случај представе „Кад су цветале тикве“, која је, иако настала на основу вероватно најбољег кратког романа српске књижевности, скинута са репертоара на личну интервенцију Јосипа Броза Тита. А морала је да „примети“ и трагичну судбину аутора овог романа Драгослава Михаиловића који је као младић послат на Голи оток, где је тамновао 15 месеци. Можда је морала да се упита каква је била судбина њене колегинице Жанке Стокић, ако не раније оно бар када је постала лауреат награде назване по Жанкином имену и презимену?
Ако је оаза коју је створила Мира Траиловић била стаклено звоно „осмеха топлине и растерећености“ (да се позовемо на новинарку Тању Николић Ђаковић из увода предметног интервјуа!), дакле ако није била солидарна са остатком уметничког света и са њиховим прогонима, на основу чега данас Сека Саблић за себе потражује солидарност за неупоредиво бенигније ствари?! Ако нису „примећивали“ прогон над Сашом Петровићем који је постао тема у међународном уметничком свету (ово је само један од многобројнијих примера и послужио је зато што га је Сека Саблић издвојила), на основу чега би имали морални кредит да данас јавно вреднују опште друштвене ствари? Ако су забијали главу у песак када им је ишло добро, како да верујемо у њихове моралне погледе данас када им иде лоше?
Због свега нареченог, и поред неких историјских рукаваца, овај интервју је првенствено политичко-пропагандно штиво. Отуда је и испричан за НИН који је, постављајући га на насловну стану, само потврдио сопствену уређивачку концепцију која се на силазној путањи квалитета радикално сврстава на једну политичку стану. На овај политички интервју који је својим садржајем оправдано остао незапажен, уследио је политички одговор посланика из редова свевладајуће СНС, који га је услед традиционалное напредњачке искључивости ненадано поставио у жижу јавности. Народни посланик проф. др Марко Атлагић је у Народној скупштини изговорио:
„У нападе на Александра Вучића, Јоргованку Табаковић, Синишу Малог, укључила се глумица Јелисавета Сека Саблић… А зашто напада Александра Вучића? Јер је најбољи председник државе у задњих 50 година!… Саблић критикује и државу. Њу не интересују Народни музеј, Музеј савремене уметности и друге културне установе. Знате [ли] шта је одговорила [на питање] ко је најбољи министар културе? Рекла је Лечић, јер је увео националне пензије… Овој госпођи заиста недостаје патриотизма!“
Пошто је Атлагић све претходно изговорио у Народној скупштини (дакле, није се изразио у писаној форми као професор), јасно је да је као политичар, а не као научник, одговорио на интервју који је прочитао као политичко штиво. Уколико се кроз Секин интервју не простире актуелна политика као доминантна, већ као успутна, онда је народни посланик Атлагић промашио тему и искористио јавну говорницу на непримерен начин. Али ако је Секин интервју превасходно политичка критика актуелног режима коме професор Марко Атлагић припада, његово је легитимно и логично право да одговори. Одговор који је упутио Секи Саблић није низак, нити претерано злонамеран према њој лично.
Он је свакако споран у оном делу где само на основу овог врло противречног интервјуа, прерано и неопрезно закључује да Јелисавети Саблић недостаје патриотизма. Чињеница је да она већ две деценије у јавности износи „другосрбијанске“ ставове које сигурно не дели већинска Србија, али је чињеница и да је поред тих ставова (које, руку на срце, мало ко узима за озбиљно!) српском позоришту и кинематографији подарила вредна остварења, што је за њену историјску улогу знатно битније од изјава које је давала или конкретног политичког ангажмана!
Сека Саблић је у оквиру свог посла и еснафа оставила неизбрисив траг због кога је награђена практично свим највећим наградама: „Добричин прстен“, „Жанка Стокић“, „Павле Вујисић“, „Златни ћуран“, „Стеријина награда“. И, што је важније од самих награда, има сопствено место у срцима широке српске публике. И зато су јавни делатници дужни да на нечији патриотизам гледају широкоугаоно, пре него што искажу сопствени суд.
Главосеча и главочувар
„Урбана република круга двојке“ је жучно реаговала на Атлагићев иступ, приписујући му нецивилизацијски ниво, иако је јасно да овај народни посланик у скупштинском говору није прешао норме легитимног и грађанског понашања у политици. Међутим, у Атлагићевом иступу уочљиве су друге компоненте којима се острашћена јавност, на нашу општу жалост, никако не бави. Иако је формално много образованији од многих страначких гласноговорника, и иако је за разлику од њих човек од писане речи и публикованих дела, овај Атлагићев јавни иступ се нимало није разликовао од уобичајене напредњачке реторике. Једва да је изговорио неколико реченица, али је под обавезно морао да критикује рад претходне власти. Јасно је да је та „друга жута власт“ (епоха Бориса Тадића) била по много чему најгора у нашој новој демократској историји, али је јасно и да напредњаци већ скоро читаву деценију имају свевласт, тако да је крајње време да се овакве паралеле више не спомињу као један од главних политичких аргумената.
Атлагић је упадљиво похвало председника Србије, понављајући мантру са буквално свих напредњачких наступа, на начин који неодољиво подсећа на постојање невидљивих политичких комесара из некадашњих времена, који иза сцене броје и бележе количину обавезних порука у наступима свих њихових људи. Несхватљиво је како не разумеју да таквом папагајском реториком постижу аутоголове, иритирајући све већи број неутралних гласача, који стичу утисак да се непотребно ствара нови култ личности. Атлагић, као члан СНС, разумљиво каже да је Александар Вучић најбољи председник у последњих пола века. Али остаје неразумљиво зашто баш у последњих 50 година? Јер одавде произилази да је пре 55 година неко био бољи председник државе од актуелног председника. Или пре 60 година. А то нас наводи на закључак да је реч о Јосипу Брозу, који је у периоду пре пола века увелико обављао, поред огромног броја функција, и функцију председника државе (чини се да једино није био патријарх и спортиста године!).
Када мало боље погледамо политичку каријеру Марка Атлагића, уочићемо да је до 1990. године он био „друг“, а да је тек после тога постао „господин“. То значи да је формално са осталим друговима био солидаран са бар два изразито антисрпска процеса: делио је авнојевске вредности и Устав из 1974. године. Попут многих чланова СКЈ вероватно ће рећи да се ништа није питао, да је био само обичан шраф у сложеном механизму. Али је могао да се временом упита зашто су се побунили против таквог Устава и касније страдали професор Правног факултета у Београду Михаило Ђурић, као и асистенти Коштуница и Чавошки. Могао је да се упита да ли је његова улога у овој разградњи Србије бар за нијансу већа од улоге Секе Саблић, за коју нема података да је икада била члан СКЈ.
Било како било, још се микрофон након Атлагићевог наступа није поштено охладио, а у „кругу двојке“ се дигла „кука и мотика“ да брани Секу (можда би уместо кованице „кука и мотика“ упутније било користити урбаније термине „таблет и лаптоп“). Прво је у „Утиску недеље“ адвокат Божо Прелевић поставио питање „зашто ћуте глумци?“, а нешто касније је политичар Драган Ђилас закључио да „глумци треба да кажу: срам вас било“. У наступима обојице уочљиво је директно позивање глумачког еснафа да колективно устану у одбрану Јелисавете Саблић. Али нису објаснили зашто. Нема у Атлагићевом иступу напада на глумачку професију, нема омаловажавања овог еснафа, нема чак ни сумњи у уметнички карактер ове вештине. Ништа од тога, нити било чега сличног. Има само политичког напада на Секин политички став. Зашто би онда глумци као еснаф бранили Секу?
По ком то правилу неко ко је јавни делатник не сме да нападне глумца? По чему би они били заштићена врста док су сви други на ветрометини? Ни Прелевић ни Ђилас нису одговорили у својим наступима на ова питања, а још мање су појаснили шта треба да се догоди са глумцима који не деле политичке ставове Секе Саблић. Како они да бране Секу – када није лично нападнута – а не подржавају њене „другосрбијанске“ ставове?! Да ли то значи – по истој еснафској логици – да би сваки лекар морао да брани актуелног министра здравља Златибора Лончара када га политички нападну из опозиције, без обзира што такав лекар уопште не дели ставове владајуће странке?! Еснафска солидарност са Секом Саблић била би разумљива и пожељна када би, рецимо, власт покушала да је склони са сцене или да јој опструира неке нове улоге. Дакле, у оним конкретним случајевима који немају везе са политиком, али у позадини користе механизме обрачуна са политичким неистомишљеницима.
Бранислав Лечић, најбољи министар културе кога смо имали у новијој историји по мишљењу Јелисавете Саблић, а данас опозициони лидер једне од две зараћене половине Демократске странке, као глумац по образовању стаје на њену страну: „Сека Саблић је наше национално благо, а актуелна власт је тумор у метастази“. Као политичар, он шаље политичку поруку, користећи „случај Сека Саблић“ као добру прилику. Као колега он се одужује Секи Саблић у стилу оне народне „ја теби војводо, а ти мени сердаре“.
Увек када се говори о његовом министровању, као и када га слушамо како у данашње време говори о демократији или људским правима, морамо се присетити његове благо речено спорне улоге коју је као министар културе имао у време операције „Сабља“. Довољно је да се сетимо како седмицама заједно са Бебом Поповићем најављује пред новинарима хапшење многих неистомишљеника (у нечему што је, ако ћемо веровати званичној цифри од 12.000 приведених, била једна од највећих завера у светској историји), како би се прикрили трагови правих иницијатора убистава тадашњег премијера Србије Зорана Ђинђића. Зато ће уз име Бранислава Лечића остати, поред неспорних глумачких рола, и велика улога главосече у „Сабљи“, а понајмање епизода главочувара Саблићеве.
Зец у хашком грму
У политичкој интерпретацији овог случаја одлазе за корак даље два значајна српска глумца: Радослав Миленковић и Драган Бјелогрлић. Радослав Рале Миленковић дословце изјављује: „Ја немам проблем са том стоком у Скупштини… Сваки човек који мисли, који је васпитан и који има неки демократски светоназор, сваки човек је позван да је брани (Секу Саблић), а то није само еснафска ствар“. Дакле, бранитељ лепог васпитања и чувар демократског светоназора – глумац Радослав Рале Миленковић – дијаметрално супротно вредносним ставовима које заступа, назива народне посланике најнижим именом (или једног народног посланика ако је мислио само на Марка Атлагића, пошто именица „стока“ нема једнину у српском језику), користећи притом речник недостојан одбране било којих аргумената у јавности.
Поред ове очигледне контрадикције, уочљив је, у само пар реченица које је наречени глумац у сопственој креацији изговорио, и облик „културолошке дискриминације“. Зашто би неко „ко је васпитан и који има неки демократски светоназор“ устао да брани аргументе Секе Саблић, ако се са њима не слаже?! Да ли то значи да су ставови које је у јавности изнела Сека аксиом у који нема сумње? Да је изнела истину која је једна и која се не проверава? Да ли је свако ко се са њеним ставовима не слаже аутоматски неваспитан или је особа без демократског погледа на свет? Зато његово јавно излагање неодољиво подсећа управо на време титоистичке догме у култури, када је идеолошка истина била изнад сваког разума.
Драган Бјелогрлић у јавном иступу директно апострофира проф. др Марка Атлагића када између осталог каже: „Друге државе, у које нажалост спада и наша, управо уз помоћ медиокритета и моралних и људских ништавила покушавају да креирају друштво у којем ће послушници, кукавице и незаинтересовани надјачати људе са интегритетом… Сигуран сам да је велика, велика већина наше нације поносна што имамо Јелисавету Секу Саблић, и да се стиди људи попут Атлагића“.
Пошто је Драган Бјелогрлић и као глумац и као режисер, али и првенствено као продуцент, учинио за српску кинематографију много више од његових колега глумаца, и пошто је један од ретких који спонтано носи београдски боемски и улични „шмек“, остаће збиља нејасно како је могао да изјави претходне реченице о Марку Атлагићу. Управо је ова разноврсност у каријери Драгана Бјелогрлића морала код њега породити са једне стране истанчани смисао за нијансу, а са друге стране способност сагледавања нечијег комплетног биографског мозаика, а не само процену на основу једног каменчића у њему.
Овде би било важно да напоменемо да Марко Атлагић није докторирао на „самоуправном социјализму“ већ на респектабилној области „Хералдике у средњовековној Хрватској“, да је написао осам стручних књига, да је публиковао преко 130 научних радова у домаћим и међународним стручним часописима, да је универзитетски професор помоћних историјских наука. Дакле, реч је о озбиљном и плодоносном човеку у озбиљној струци, никако о „медиокритету“ којег би требало да се стиди већинска Србија.
Марко Атлагић је у српској науци у најмању руку једнако име какво су у српској глуми Сека Саблић, Бранислав Лечић или Радослав Миленковић. Ту нема никаквих дилема. Како је онда могуће да су га скоро сви критичари у јавности напали на личној основи, негирајући му због политичких неслагања читаву каријеру? Са друге стране он није доводио у питање ничију – па ни Секину – уметничку каријеру нити њен значај за широку публику. Понављамо, само је посумњао у њен патриотизам, о чему је већ било речи у овом тексту. А можда истина лежи, попут зеца, у неком другом грму…
Марко Атлагић је рођен у српској средини у некадашњој Републици Хрватској у време постојања СФРЈ. Када се заратило није прешао у Београд, већ је остао тамо и био је функционер, посланик и министар у Републици Српској Крајини. То се никада није допадало „дрогосрбијанцима“, традиционално склоним титоистичкој верзији Југославије, и традиционално испуњеним кроатоцентричним емоцијама. Ако су све претходно некако можда и могли да му опросте, онда сигурно нису могли чињеницу да је 2006. године сведочио у Хагу у корист бившег председника Слободана Милошевића! Јер њихов „демократски светоназор и лепо васпитање“ признају само сведочење покојног новинара Дејана Анастасијевића који је у истом суду на истом процесу сведочио 2002. године против Слободана Милошевића!
Велико финале
За сам крај медијске подршке нашој истакнутој глумици остављено је тумачење режисера Срђана Драгојевића, које би по свом садржају чинило репрезентативни концентрат свих облика јавних иступања у прилог аргумената Јелисавете Секе Саблић. Драгојевић, између осталог, каже: „Убеђен сам да овај живљења вредан случај представља парадигму наше стварности…“. Као интелигентан човек, Драгојевић правилно уочава да се у јавном огледалу ове мале афере огледава наша згуснута друштвена и политичка стварност – и даље каже: „Ми нисмо друштво које високо вреднује солидарност, поштење, слободу и интегритет. Били смо такви и када је редитељ отишао у затвор током разбијања ‘црног таласа’, понашали смо се истоветно и када је смењен Сретен Угричић са места управника Народне библиотеке“.
Дакле, стигли смо до великог финала читаве јавне подршке, која је наједном од подршке Секи Саблић скренула у бунт против смене Сретена Угричића! Прво да видимо зашто је смењен са места управника Народне библиотеке наречени писац, па да утврдимо каква је веза овог чина са чином подршке истакнутој глумици.
Сретен Угричић је смењен са места управника Народне библиотеке 2012. године на телефонској седници Владе Србије због подршке прогласу Форума писаца у коме се тражи „обустава медијске хајке на црногорског писца и новинара Андреја Николаидиса“. Николаидис је пре тога написао да би било добро да је активирана експлозивна направа на скупу у Бањалуци на коме су, поред осталих, присуствовали патријарх СПЦ Иринеј, председник Србије Борис Тадић и председник Републике Српске (РС) Милорад Додик; као и да „РС нема будућност јер је настала као геноцидна творевина“.
Треба подсетити да је у том моменту Андреј Николаидис саветник председника Скупштине Црне Горе, дакле саветник је у изразито антисрпској власти, која већ тада увелико прогони српску историју, цркву и језик. Иако је тадашњи министар културе Предраг Марковић (издавач, а не историчар!) оклевао са сменом и покушавао да одложи ствар, Влада Србије је донела једину могућу одлуку у датој ситуацији. Била је то „кап која је прелила чашу“. Прави разлози за смену писца и концептуалног уметника Угричића сежу у ранији период његовог управниковања.
Као педантан „сорошевац“ који је на курсевима у Будимпешти дуго припреман за ову функцију, а коју му је одмах након 5. октобра даривала нова власт, посвећено је кренуо да у Народној библиотеци раздваја српску књижевну баштину на србијанску, црногорску, босанску, хрватску и све остале. Основна намера ове далекосежне и подмукле намере је описана у књизи Дух самопорицања професора Ломпара и могла би се укратко сажети на следећи начин: „Треба разградити у култури све што је српско на уско србијанско и на све остало, да онда једног дана све што је остало више не буде српско“. Тако у неком злодуху будућности Његош, Кочић, Андрић, Дучић, Десница, Селимовић, Шантић… више не били српски писци. Или, шире посматрано, Лубарда, Бјелић, Милуновић… не би више били српски сликари.
На нашу несрећу, ову стратегију на ширем историјском плану утврдили су у Дрездену још 1928. године Срби комунисти на Четвртом конгресу КПЈ, када су констатовали да су српска буржоазија и војска монархије окупирали Словенце, Хрвате, Црногорце, као и знатна албанска, бугарска и мађарска подручја. У документу Конгреса под називом „Резолуција о привредном и политичком положају“ наводи се да ће се КПЈ борити за успоставу независне Хрватске, независне Црне Горе, независне Македоније и независне Словеније, док ће мађарској мањини у Војводини бити понуђено право на отцепљење.
Што се тиче албанског питања, закључено је да је једна трећина целокупног албанског становништва пала под владавину угњетачког режима великосрпске буржоазије, па је стога ослобођење тог народа од српске окупације могуће само кроз свеопшти устанак. Зато су српски комунисти позвали на стварање „уједињене” Албаније оружаним путем (јасно је да је реч о идентичном пројекту са националном доктрином „Велике Албаније“).
У наставку документа, српски комунисти позивају револуционарне организације у Хрватској, Словенији, Далмацији, Војводини, Босни, Црној Гори, Македонији и на Косову на „прогон српских окупатора, српских трупа, чиновника и жандарма, као и српских четника“ са ових територија. Ова доктрина добија по први пут своје оваплоћење у пракси у ратно доба на Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу, овога пута у изведби Срба партизана. Три деценије након тога следи коначни обрачун са српским националним интересима када тачку на Дрезденски конгрес стављају Срби титоисти кроз Устав из 1974. У одличној анализи из 2012. године која се бави овом тематиком, Ратко Дмитровић закључује: „Није вам потребно више од пет минута да на сто испред себе ставите закључке Четвртог конгреса КПЈ (Дрезденски конгрес), оно што данас имамо на простору бивше Југославије, и упоредите. Све је остварено.“
Због свега нареченог, оправдано се поставља питање за чим жали Срђан Драгојевић? Немогуће је да се овај даровити режисер поистоветио са злочиначким ставовима из Николаидисовог текста у којима он жали што није било крвопролића у бањалучкој дворани „Борик“. Такође је немогуће да као образован човек није упознат са свим претходно написаним о разградњи српске националне и културне идеје од стране комуниста. Зато је прави одговор да је Драгојевић у управниковању Сретена Угричића видео континуитет титоистичке (комунистичке) политике у српској култури, и да је након Угричићеве смене схватио да је дошла епоха дисконтинуитета, када се више у култури не сме разграђивати српско да би се снабдела српским садржајем празнина у свему осталом у суседству.
Додуше то накнадно просветљење постаје мало необично у светлу чињенице да је Драгојевић као члан СПС-а на републичким изборима 2012. (одржаним неколико месеци након што је Угричића у јануару исте године сменила влада у којој је учествовао и СПС) пристао да буде 55. носилац коалиције СПС-ПУПС-ЈС.
У сваком случају тешко је правилно лоцирати разлоге оваквог аутошовинистичког схватања – недовољно би било просто их приписати чињеници да је овај режисер потомак високог послератног комунистичког функционера и титоисте, нарочито ако се узме у обзир необорива чињеница да је Срђан Драгојевић нашу националну кинематографију обогатио са бар два значајна остварења.
Сувишни људи
На самом крају, био би ред да се позабавимо основним порукама из предметног интервјуа Јелисавете Секе Саблић. Већ смо напоменули да је тачна њена констатација да је „уметност овде на маргини друштва“. Али са једним веома важним додатком: права, креативна уметност „белог папира“ јесте на апсолутној маргини друштва. Приказивачка, репродуктивна уметност којој припада Сека Саблић није на маргини друштва (овде треба напоменути да многи уметници глуму не сматрају уметношћу у правом смислу те речи, већ више вештином; други, пак, сматрају да је реч о помоћној уметности која има задатак да верније дочара ефекте главних уметности).
Глума и глумци су данас подигнути свуда у свету на пиједестал друштвеног значаја: овај процес произилази из светске доминације западне популарне културе, у коме је „холивудизација“ један од најбитнијих економских, психолошких и окупационих темеља ове фаустовске цивилизације. Некада су глумци у том истом свету сматрани нижим чак и од робова, јер је антички човек више ценио идентитетски печат чак и код ових бића неслободе, него код наизглед слободних глумаца без сопствених личности (Сенека). Столећима нису имали могућност чак ни да буду сахрањени као људи на градским гробљима.
Данас сви плаћамо цену ове вишевековне неправде. Глумци у Холивуду, иако далеко најнеобразованији од свих уметника, иако врло често слабог карактера склоног опијатима, педофилији или сатанизму, данас у целом свету имају статус божанства. Питају се за све: и ко ће бити председник, и ко је „in“ а ко је „out“, и каква је улога цркве у савремено доба, и да ли треба бомбардовати неку државу, и да ли је породица превазиђена у ово време, и који напитак да пијемо уз ручак, и који бренд да носимо на себи, и да ли је неопходна легализација хомосексуалних бракова… Дата им је божанска привилегија да свима намећу вредносне критеријуме, а да скоро нико од њих није успео да уреди сопствени живот.
Слични односи владају и код нас, наравно уз напомену да онолико колико је наша кинематографија мања од холивудске, за толико је на овим просторима умањена фарса. Нека зато Сека Саблић за почетак проба да сагледа колико у нашој јавности глумци добијају више простора од писаца. Нека само проба да упореди ову неолибералну епоху са епохом њене младости, па ће се сетити некадашњег значаја писаца из тога периода који је данас потпуно пресушио. Нека се распита како данас живе у Србији уметници „белог папира“: писци, композитори, сликари (из личног искуства више сам позван да говорим о писцима). Они су данас непотребни у оваквом постмодерном исходишту западне цивилизације: вреднују их само ако се због голе егзистенције прилагоде да постану службеници у агенцијама што пишу сценарије за ТВ сапунице, или као шрафове у „копирајтерским“ тимовима за стварање идиотских рекламних кампања.
Некада је велика руска књижевност породила тему „сувишног човека“ у светској литератури (Обломов – Гончаров, Павиљон број 6 – Чехов), а данас су иронијом судбине писци постали „сувишни људи“. Статус писаца у Србији је још гори него просечно у свету, нарочито када је реч о голом преживљавању. Сваки глумац у Србији за неку филмску улогу за коју му је потребно само пар дана снимања добија хонорар који не може бити мањи од 1.000 евра, а може бити и до неколико десетина хиљада евра. Са друге стане ако неки писац од књиге коју је писао годинама заради тих најнижих хиљаду евра, сматра се веома успешним. Нека се само Сека, рецимо, понекад запита зашто се сваки глумац у Србији некритички сахрањује у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, док су велики писци попут Живорада Жике Лазића, чија су дела преведена на седам језика, или Радомира Смиљанића, који је добио најзначајније немачке књижевне награде, сахрањени без јавног помена и на приградским гробљима, као да их се стидимо.
Када глумци попут Секе Саблић критикују са правом неправде или корупцију у Србији, нека се мало осврну и на сопствено двориште. Па нека јавно одговоре колико су пара за све ове деценије бесповратно добили као приватни продуценти из државног буџета, и да ли је барем један од њих вратио један једини динар у тај исти буџет када би му филм постао исплатив! А онда нека неко стручан израчуна шта би данас била у свету српска књижевност када би се само стоти део тог износа који је поклоњен филмаџијама уложио у превођење наших писаца на друге језике и промоцију њихових књига по тим државама! Када глумци критикују протекцију или непотизам нека са само мало осврну уназад и саберу у последњих неколико деценија колико је њихове деце ушло на класе на ФДУ, науштрб друге непривилеговане деце која су остала „испод црте“!
А када генерације глумаца стасавале у титоизму (попут Секе Саблић) говоре о људским правима или о слободи, нека се упитају зашто се скоро нико од њих није огласио када су Србима у Црној Гори ускраћивана права на историју, заставу, језик и цркву. Зашто скоро нико од тих глумаца из титоизма није подигао глас када је режим Мила Ђукановића покушао да отме имовину и светиње СПЦ у Црној Гори? Тек су новије генерације глумаца, нестасалих у време када је живео „највећи син наших народа и народности“, показале храброст и карактер и подржале народне литије у ЦГ: Милош Биковић, Андрија Милошевић, Вук Костић, Виктор Савић… И зашто су сви који су ћутали када је требало подржати права српског народа у ЦГ да сачува своја основна људска права, громогласно подржали хомосексуалну „Параду поноса“: Ана Софреновић, Срђан Драгојевић, Никола Којо, Катарина Ребрача, Драган Бјелогрлић, Ана Родић, Биљана Ристић, Горчин Стојановић, Христина Поповић, Иван Тасовац, Биљана Србљановић, Милутин Поповић, Мирјана Карановић, Никола Ђуричко, Светлана Цеца Бојковић, Светозар Цветковић, Соња Вукићевић, Чедомир Јовановић, Бранкица Станковић, Жарко Кораћ, Ана Брнабић, и наравно Сека Саблић: деца титоизма.
Централна порука глумице Јелисавете Саблић коју је уредништво НИН-а ставило на насловницу („Отаџбина је тамо где ти је добро а не где су сарме“), упркос што неодољиво асоцира на хедонистички дух неолибералне праксе, није ништа ново у историји човечанства. Дилема да ли остати или отићи постоји још од првих писаних трагова; латинска пословица „ubi bene, ibi patria“ у преводу значи: „где је добро тамо је домовина“. Дакле, овакве дилеме постоје одувек. Џојс је отишао из Ирске у коју се телесно никада није вратио, али коју духовно никада није напустио. Црњански је морао да бежи, а вратио се првом приликом када је то било могуће. Писао је и говорио у прилог тези да треба остати у својој земљи. Шантић је певао да треба живети на сопственој родној груди, међу својима. Њихови мотиви били су уметничке природе, а наступ Секе Саблић је био првенствено мотивисан политичким разлозима.
Међутим, поред свакодневне суве политике назире се још једна, више малограђанска него грађанска, нит у њеној поруци. То је она скоројевићка тежња „другосрбијанаца“ за вишом културом која је тамо негде на Западу. Такву „другосрбијанску“ елиту професор Антонић назива „суши“ елитом, када је, додајући им ову кулинарску именицу као придев, настојао да подвуче њихов материјални карактер у култури.
Зато би можда једна од следећих насловница у НИН-у требала да понесе примеренију гастрономску поруку: „Отаџбина је тамо где је суши а не где су сарме“.
Извор: Нови стандард
Фото: Хронограф.орг
Пише: Игор Ивановић, публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација“ (Catena mundi, 2020). Ексклузивно за Нови Стандард.
Наслов: Покрет за одбрану Косова и Метохије
