Постоје људи за које сте убеђени да их виђате читавог живота, али нисте сигурни одакле их познајете, чак ни да ли сте се икада званично упознали. Не можете, са сигурношћу, да се присетите где их срећете, на којим местима вам се путеви укрштају. Колико се сећате, не познајете их преко ваше деце која похађају исту школу, знате да нисте гости на заједничким славама, убеђени сте да не седите у истим кафићима. Али их знате „из виђења”, које често нисте у стању да лоцирате у прошлом времену, расутом у зрнцима меморије. Ипак, имате осећај да их познајете.
Некада им се јавите тихим климањем главе. Ти људи што ламентирају над вашим друштвеним бићем, попут неумрлог споменика постају симболи ваших активности, као и сведоци изгубљеног времена. Да, најзад сте се сетили: знате их са многих протеста, виђали сте их по разним митинзима; заједно сте гневно шетали уздуж и попреко улицама престонице; памтите их магловито са молебана, литургија и опела; седели су недалеко од вас на књижевним вечерима, округлим столовима и конвенцијама. Кад мало боље размислите – они су били тихи пратиоци ваше воље за друштвеним ангажманом.
Постоје и људи чијег имена са сигурношћу не можете да се сетите, али знате да су неко. Њихова појава одише трансцеденталношћу, упијате је док поред вас пролази њихово тело у нескладу са околином. Њихово често замишљено лице и скривани, али радознали, поглед говоре вам о њиховој присутности овде и сада, док понекад имате утисак као да је њихова биолошка фигура испражњена од духовног садржаја, који је отпутовао у онострано. Не знате их, али их поштујете. Чак и када сте на супротним странама.
И када нисте потпуно сигурни – унутрашњом снагом осећате, да такви људи живе своја уверења. Њихов живот мора бити снабдевен наивном мисијом, испуњен страшћу која носи чврста уверења, али и патњом без које не постоји одбрана идеје. Такви људи – док се крећу паралелно са вама у истом простор-времену – астрално путују кроз друге димензије у нади да ће пронаћи сопствени континент утопије. Више интуинитивно него разумски осећате да је њихов живот крцат смислом, који најчеће нисте у стању да сагледате. Имате поштовања према њима, у сваком случају.
Постоји и трећа групација људи: они који спајају у једном телу ове две претходне. Они се зову Слободан Ерић.
Ведар православни дух
Када је као млад човек, из свога села Милина, дошао у Београд, Слободан Ерић је у престоницу донео свежину Поцерја. Одрастао у брдовитом и шумовитом залеђу славне планине Цер. Са слободарским осећајем простора којима владају сеоска деца, сусрео се са скученим мравињаком главнога града. Са њим је стигао и благородни, свежи поветарац зелених шљивика и ливада, да га штити од сивог београдског смога и гарежи. Са њим су допутовали и звуци црквених звона роднога краја да га заштите од вреве и буке великог прљавог града.
Слободан Ерић се сећа и чуди: као дете памти како још у време комунизма цело његово село иде на божићну литургију, а у Београду се деца сличног узраста у посткомунистичко доба облаче као вештице за паганске празнике?! Његова здрава сеоска култура свакодневно прима ударце декадентног велеграда – али он чврсто стоји на дедовини, без обзира где ходао. Светлост Текеришких гробница обасјава му пут кроз мрачне и несигурне улице престонице.
Када је Слободан Ерић, као једва пунолетно рурално дете, загазио на асфалт Београда, донео је са собом страхове и навике, настале на искуству „од крви и меса” сеоске популације. Виђали сте га како опрезно у сунчана пролећна јутра носи тешки капут по улицама престонице, јер се никад не зна „да ли ће хладноћа да удари”. Виђали сте га како у топле летње дане носи карирани сако, за сваки случај, „јер промаја вреба иза сваког угла градских солитера”.
Виђали сте га како се незграпно гега градским улицама, са гломазном полуотвореном ташном препуном књига и часописа; терао је нехајно пролазнике да се склањају, као да му је мало један тротоар, јер му је генетски уписан осећај ширине у поцерском простору. Виђали сте га понекад – тек понекад – уплашеног од тог згуснутог и хаотичног људског мравињака главног града, за који му са тада причињавало да га прати до мрачних стрампутица. Спашавао га је ведар православни дух.
Срби у 21. веку
У Београду постоји једна урбана мисао, која се користи кад год би некога требало културолошки дисквалификовати. Каже се: „можда је он отишао из села, али село никада није отишло из њега”. Тачно. Из духа Слободана Ерића никада није отишао дух српског села – и Богу хвала да је тако! Да није тако, не би данас имали посебну част да вам представимо Српски план аутора Слободана Ерића, помало као причу о њему самом, помало као приказ његове књиге, а помало као визију нашег српског света.
На примеру ове књиге, по ко зна који пут се потврдило да велике истине не долазе из центара великог значаја – ваћ са скрајнуте маргине. Господ је тако уредио још од Светог писма, његови пророци не станују по царским дворовима, већ по убогим народним колибама. Зато истина никада не може бити материјална – она се обликује у чврстој страсти наших уверења. Слободан Ерић то најбоље зна.
Све ово – и много више – подвукао је др Миша Ђурковић у надахнутом и садржајном предговору књиге Српски план. У тексту названом „Ерићево завештање Отачаству”, Миша Ђурковић упознаје читаоца са значајем и квалитетом магазина Геополитика – који више од две деценије уређује оснивач Слободан Ерић. Ђурковић виспрено примећује како је судбина Геополитике најбољи лакмус времена у коме живимо: не постоји квалитетнији научно-политички магазин – како у Србији тако и у ширем региону – али и не постоји медиј са већим материјалним проблемима.
И управо овај потентни садржај Геополитике, што обрађује на храбар начин велике теме које скоро нигде у Европи нису смеле да се презентирају, чини темељ Ерићеве књиге, преточен у један виши квалитет: српски план. Ђурковић подвлачи: „Аутор (Ерић) поставља врло легитимно питање куда иду Срби у 21. веку и шта је њихов план. Ако уопште постоји. Или боље, пошто знамо да не постоји, он нуди свој материјал као пледоаје за размишљање и тражење”.
Ђурковићев уводник заједно са још десетак Ерићевих текстова (од којих је „Аутентична српска политика” текст највишег програмског садржаја), чине први део књиге. Други део је насловљен „Спољна политика”, а трећи „Унутрашња политика”. Које су основне карактеристике првог дела књиге? Аутор анализира тренутну геополитичку позицију Србије у времену великих притисака да се одрекне Космета и да уведе санкције Руској Федерацији, који долазе од стране Колективног запада.
Аутор Ерић је интелектуалац прецизне православно-конзервативне мисли, он Србију (и Космет наравно!) не сматра питањем једног (савременог) српског поколења – већ свих оних који су некада живели и свих оних који ће живети као Срби. Зато позива на истрајност и спремност на муку закључујући: „данашња Србија нема мандат да преговара о статусу наше јужне покрајине, јер Косово није само својина данашњице – него и свих претходних и будућих генерација – истовремено и земаљске и небеске Србије.”
Ерић се пита како се десило да ми као народ немамо ни око Космета јасно дефинисан и разрађен план, а закључује да немамо сличне дугорочне планове ни око многих других питања. Тако и настаје ова књига – у којој су, поред вишедеценијских уверења из Геополитике, уткане и многе његове свеже идеје.
Српски свет у светосављу
Ерић сматра да је српска култура контактна култура између Истока и Запада, односно да се и српска политика мора простирати између ове две цивилизације, не припадајући свеобухватно ниједној од њих. Да такав светоназор не би био само пука геометријска средина између често супротстављених вредности, која често могу због вештачког лавирања постати безобална и несадржајна, аутор Ерић поставља темеље аутентичности српског света у светосављу. Кроз овакав светоназор српског човека и српског света, Ерић скенира природу нашег народа. Он каже: „Нама Србима слобода је важна – и лична и колективна (национална). Наши преци нису проливали крв за слободу да би ми данас били робови. Значи, према глобализму највећи опрез!”
Поред државотворног осећаја слободе, српски народ поседује још две доминантне особине у односу на све остале народе у ширем окружењу. Ерић цитира познатог етнографа, Драгомира Антонића, позивајући се на некадашњи интерју из Геополитике, у којем овај прослављени научник каже: „Доброта – бар моја вишедеценијска етнографска истраживања показују – то је најважнија карактеристика Срба.” У наставку текста, Ерић се поново позива на научника Антонића који говори о трећој доминантној особини (слободољубивост, доброта) код српског народа: „У корак са добротом иде осећање за правду. Срби једноставно не подносе неправду, чак и када се другима наноси!”
Ерић се залаже за безусловну и безкомпромисну одбрану Космета у саставу српског државног и културног простора, као и за што чвршће и дубље везе са Руском Федерацијом на свим пољима. Аутор Ерић је ватрени присталица српске војне, али и државне неутралности, чиме потвђује доктрину ДСС-а у последњој фази председниковања Војислава Коштунице овом политичком странком. Он сматра и аргументима показује да Србија мора имати неутралан положај у односу на све државне савезе – нарочито према ЕУ – гајећи са свима веома присне односе.
Када је реч о евроинтеграцијама, у које је држава Србија званично загазила, Ерић сматра да је време да се оваква авантура заустави на тачки обостране користи, уз нови свеобухватан уговор о заједничкој сарадњи. Већ смо лоцирали аутора Ерића као православно-конзервативног мислиоца, па је природно његово позивање на учења Ханса Моргентауа и Семјуела Хантингтона, када је реч о заштити српских националних интереса, односно дефинисању националних интереса „самих по себи”.
Ерић поставља дефиницију „српског плана” као сагласје „хоризонталног” (материјалног принципа) и „вертикалног” (духовног принципа) – односно као активни пресек међународне државе (Србија) и традиционалне религије (православље). Зато је залагање за ресуверенизацију Србије природно исходиште овакве идеје, која се супротставња пост-петооктобарској окупацији. У наредна два дела књиге („Спољна политика” и „Унутрашња политика”), аутор детаљније разрађује стратешки концепт из уводног дела, конкретизујући многе идеје.
Спољна политика
У другом делу књиге Српски план, насловљеном „Спољна политика”, аутор Ерић се прво позива на већ изречене ставове о неопходности неутралне државне позиције Србије, затим на већ познате ставове о одбрани Космета у саставу Србије, као и на ембарго увођења санкција према било којој држави, а нарочито Русији и Белорусији. Ерић уочава убрзани нужни настанак мултиполарног света, доказује слабости и пропадање западне цивилизације, и шаље пријатељске поздраве према кинеском џину који нам долази у сусрет.
Али, Ерић у геополитичким анализама иде значајним кораком напред када синтетизује вредности света неслободе, којем Србија тежи. По аутору Ерићу, хиперактивни креатор глобализма је Сорош (односно све оно што се данас назива „сорошевске” вредности), као највећи непријатељ традиционалног, хришћанског и породичног света. Ерић говори о циљном разарању тврђаве „Европа-нација”, духовном и физичком страдању хришћана на „сорошевској планети”, као и доктрини „Новог исламског похода на Европу” путем неконтролисаног прилива миграната.
У последњем одељку овог дела књиге, Ерић анализира актуелни рат у Украјини и доказује његов утицај у прилог изреченим тезама. За њега не постоји дилема који је основни узрок рата у Украјини – ширење НАТО-а на Исток као безбедносна претња. Ерић цитира најзначајнијег српског геополитичара, др Миломира Степића, који каже „да би Украјина, као чланица НАТО-а, била геополитички Дамоклов мач над Русијом”.
Геополитички положај Србије аутор Ерић непрестано поткрепљује историским чињеницама, нарочито када је реч о српском неутралном положају између западних (англо-европских) и источних (православно-византијска или отоманско-исламска) цивилизација. У поједним деловима књиге аутор се вертикално враћа у прошлост, наводећи догађаје које креирају владари, ратници и државници као што су Стефан Немања, Фридрих Барбароса, Деспот Стефан Лазаревић, Ђурађ Бранковић, Наполеон, Лењин, Стаљин, Хитлер, Черчил, Јосип Броз, Дража Михаиловић, Роналд Реган, Шарл де Гол.
У другим деловима аутор се позива на духовнике и мислиоце попут Светог Саве, владике Николаја, Жарка Видовића, Тесле, Пупина, Мацинија, Лежандра, Беное, док се на појединим местима аутор позива на ствараоце попут Џорџа Гордона Бајрона, Толстоја, Тургењева, Достојевског. Поред свега набројаног, Ерић анализира и многе познате личности из савремене историје (Јељцин, Ширак, Марин ле Пен, Галоа, Бесон, Путин, Буш) у контексту стварања српског плана.
Из свега претходног, аутор закључује конкретне и концизне планове за српски план на спољном плану, кроз изградњу јасне и чврсте платформе за сарадњу са Руском Федерацијом, САД, Народном Републиком Кином, ЕУ, Француском Републиком, Великом Британијом, Савезном Републиком Немачком, Италијанском Републиком, као и са многим преосталим државама, а нарочито са православним и словенским земљама.
У наставку штива аутор Ерић се бави феноменом успона и опадања западне цивилизације, као и њеном дубоком државом – коју Ерић прецизније дефинише као „глобалистичку дубоку државу”. Као централно бојно поље данашњег сукоба вредности, Ерић дефинише простор сукоба између глобалиста и суверениста. Подразумева се да је аутор аргументовано на страни суверенизма као државне идеологије и конкретне праксе.
Унутрашња политика
Трећи (последњи) део књиге назван је „Унутрашња политика”, где из самог поднаслова јасно произилази закључак да се аутор бави планом за унутрашње уређење Србије. Као и у претходном делу књиге, Ерић прво поставља духовну платформу, да би потом понудио конкретна материјална решења. Утицај владике Николаја, ава Јустина и Жарка Видовића се посебно осећа у структури мисли аутора Ерића – где је духовно неодвојиво од материјалног, мисаоно од телесног, и свето од световног.
Ерић почиње поглавље са дијагнозом кризе демократије у Србији, где јасно прави демаркациону линију између демократије као практичног политичког система и демократије као идеолошког концепта. Ерић сматра да демократија постаје негативни концепт у служби неоколонијалних и неоокупационих тенденција глобалистичке дубоке државе, онда када се измести из „тријаде принципа: хришћанско, национално, демократско”.
Ерић лоцира „невладинократију” као кључни феномен почетка 21. века помоћу кога се уводе лево-либералне „вредности” – као највећи отров за традиционалне, хришћанске заједнице, структуисане на класичним породицама очева, мајки и деце. Језичку кованицу „невладинократија” аутор Ерић користи као дијагнозу за владавину „невладиног сектора” („цивилно друштво”, „отворено друштво”, „грађанско друштво” и сл.) који – без икаквог легитимитета на изборима и са мизерном подршком у народу – имају огроман простор у медијима, као и „моћ да утичу на извршну и законодавну власт у Србији”.
Ерић супротставља овим „невладинократским вредностима” (које у хришћанском светоназору чини супротно сатанско учење), формирање „Коалиције за одбрану природне породице” наводећи ауторе попут др Мише Ђурковића, др Владимира Димитријевића, проф. др Слободана Антонића, проф. др Зорана Чворовића, др. Јовану Стојковић, Емира Кустурицу, Матију Бећковића, често цитирајући делове из њихових научних радова. Као кључну мисао, аутор са правом наводи цитат из књиге др Владимира Димитријевића Школохауст у Србији: „Док је, у хришћанском учењу, породица саможртвена заједница и школа љубави чији је темељ успоставио Бог љубави, за глобалисте, породица је, као и суверена држава, као и нација – нешто што треба уништити ради претварања света у тржиште – под сенком бога Мамона”.
Слободан Ерић нема никаквих дилема: да би постојао српски план он мора бити сагласан са Божјим планом. Као историјску чињеницу – у прилог тези да су многе велике и успешне државе у прошлости биле неодвојиве од Божје идеје – аутор наводи пример доношења Миланског едикта у време Константина Великог, али и капитално дело Светога Саве (позивајући се на научни рад др Миодрага Петровића) које је постало темељ будућих правних и социјалних држава: „Номоканон” („Законоправило”, „Крмчија”).
Ерић није против секуларне државе „саме по себи” – али је изричито против њене декаденције, њене „културе смрти и порока”, као и против сатанског осмеха који скрива на умивеном лицу корпорација. Ерић се нарочито залаже за одбрану Божје разлике међу два пола, за одбрану традиционалне породице, за хетеросексуализам као природно стање, као и за поштовање свих Божјих речи и дела, које људи поштују кроз литургију, традицију и обичаје.
Раскид са југословенством
За Слободана Ерића не постоји никаква дилема: нема српске катарзе и нема потоње српске рестаурације док се не оствари „раскид са југословенством и комунизмом”. Прву Југославију – ону Краља Александра, аутор Ерић правилно лоцира као промашен пројекат, али не као антисрпски. Друго југословенство – оно Титово и комунистичко, Ерић декларише као радикално антисрпско, позивајући се на закључке Дрезденског конгреса из 1928. године, као темеља свих српских страдања у новије доба. За научну подлогу оваквом страдању српских националних интереса, Слободан Ерић узима референтни научни рад академика Косте Чавошког из 1986. године, који је Геополитика објавила у скраћеном облику 2020. године.
Између осталог каже се: „То значи да авнојевској Србији нису признати резултати ослободилачких ратова против Турске и Аустроугарске, које је водила од 1912. до 1918. године, тј. да је Србија ратним одлукама највишег партијског руководства добила статус као да те ратове уопште није водила”. За писца књиге Српски план нема никакве дилеме: Срби морају да се одрекну идеологије југо-титоизма, која је стварала државу по принципу „слаба Србија – јака Југославија”, уколико данас желе да створе снажну и организовану државу Србију. Ерић не дели српски народ на србијански (унутар граница државе Србије) и вансрбијански (ван граница) – за њега је реч о јединственом националном и културном простору, зато градацију врши само када је реч о конкретним предлозима и програмима, због неподударних законских норми и различитих правила егзистенције између Србије и других држава где живи српски народ.
На самом крају ове вредне књиге, аутор Ерић анализира сатанизацију свих националних програма код Срба, још од „Начертанија” па све до „Меморандума САНУ”. Имајући у виду да је „Начертаније” – које је Илија Гарашанин написао 1844. године – преко шест деценија било закључано у сефу, ван домашаја српске јавности, Ерић се позива на каснију анализу и историјски утицај овог најважнијег српског плана, коју су разрадили академици Екмечић и Крестић. Слободан Ерић закључује колико су се сви српски непријатељи плашили формирања јединственог српског плана, као и колико и данас страхују од истог.
Аутор подсећа – позивајући се на књигу Велика Србија – мит и стварност академика Чедомира Попова – да је поред Гарашанина, кога су оптуживали за стварање великосрпске идеологије, сличне нападе доживљавао и Вук Караџић. Ерић цитира из поменуте књиге академика Попова веома важан пасус: „Ако се приказани српски национални програми 19. века упореде са националним пројектима других европских народа тога времена, може се извести поуздан закључак да борба Срба за ослобођење и националну државу нема у себи експанзионизма, шовинистичке мржње и верске нетолеранције, нити је била упрена против виталних и егзистенцијалних интереса било којег народа – чега је било у другим националним програмима”.
У наставку књиге Ерић анализира значај „Меморандума САНУ”, било кроз садржај самог документа, било кроз његов утицај на касније догађаје. Као илустрацију наводи став академика Василија Крестића, забележен у Геополитици, када је изрекао да је „Меморандум” био „звездани тренутак Академије”. Завршавајући сопствено значајно дело, Слободан Ерић бавећи се националном карактерологијом уз помињање Цвијића, Дворниковића, Слободана Јовановића и од савременика Бојана Јовановића, закључује: „Размишљања о националној карактерологији, када говоримо о Српском плану, указују на то да циљ нације треба да буде не само суверенитет, економски развој и социјална сигурност – већ и духовно и морално уздисање”.
На самом крају, вратићемо се на почетак, односно на предговор др Мише Ђурковића. У делу текста Ђурковић каже: „Без амбиције да буде неки нови Гарашанин, Слободан Ерић је напросто сумирао више деценија сопствене потраге и уредничког усмеравања и понудио нам веома вредан материјал (…) Слободан Ерић и ову књигу, и више од стотинак антологијских бројева Геополитике, оставља као своје вредно и поштено завештање народу и Отачаству”. Немамo шта да додамо.
***
Када се средином 1980-их година прошлога века, млади Слободан Ерић доселио у Београд, у оно суморно време тиоистичке идолатрије, привукао га је слободарски дух „Удружења књижевника”. Постао је редовни пратлац свих трибина и дебата, а након тога је силазио у чувену боемску кафану у подруму истог здања. Тамо је често виђао великог српског песника – Брану Петровића – ствараоца који је свој геније потрошио на кафане и алкохол, док је за литературу сачувао тек сопствени таленат. Млади Ерић, који никада није упознао Брану, памти многа његова позната пијанства. Сећа се како велики песник, када је видео полицајце у униформи који по некој пријави долазе у кафану „Клуб књижевника”, устаје и рецитује: „Полицајци, умној патњи нестасали, све брђани ломни да претуку нас песнике што се низ улицу вуку…” Даром поцерског колекционара народних умотворина, уз помоћ Радована Калабића, запамтио је ове Бранине генијалне мисли, и сакупио их у усмено предање у диму и мемли других престоничких кафана, да се узалуд не распу по београдској калдрми…
Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација“. Ексклузивно за Нови Стандард.
(Нови Стандард, 22.12.2023)
