Милијана Зурковић из Зубиног Потока са собом носи причу страдања и избеглиштва, а њен животни пут, како каже за Косово онлајн, обележиле су сталне селидбе и борба да остане у месту свог рођења. Из Ибарског Колашина поручује да никада више неће отићи са Косова.
Милијана има 75 година, а рођена је у Зубином Потоку где је одрасла у породичној кући коју је подизао њен отац желећи да породица остане на окупу.
Далеке 1972. животни пут је Милијану одвео у село Србобран у Општини Исток где је пронашла љубав свог живота Уроша и са њим је почела своју животну причу.
Била је наставница физичке културе у Ђураковцу, а због НАТО агресије 1999. године Милијана је, као и хиљаде њених сународника, завршила у избегличкој колони и приморана је да живот настави далеко од родног места.
“Тог 14. јуна 1999., знали смо да ћемо морати да идемо. Упркос нашим надама, одлазак је био неизбежан. У кући нас је живело петоро, ту су око нас биле и наше комшије са својом децом. Бежали смо трактором који нам се покварио у Руднику. Он је ту остао, а нас су колима даље одвезли познаници у Косовску Митровицу“, каже Милијана.
Сећа се да је из куће изнела тек по неку ствар, а да је најбитније остало јер је веровала да ће се ускоро вратити.
“На том трактору понели смо нешто што можда није важно, а оставили нешто што је битније. Те ствари које смо понели остале су на том трактору, комшија је остао још два дана покушавајући да поправи трактор. Током целог пута смо се надали да ће нас неко пресрести и вратити нас назад, али то се није десило“, присећа се она.
Последње што памти пре одласка је да су сви људи најпре ослободили животиње да не би помрле од глади и жеђи. Сви су на овај пут кренули са сузама у очима.
“Знам само да сам молила неколико пута да зауставе трактор. Осећала сам мучнину, бол у грудима. Неколико пута сам повраћала током пута“, каже Милијана док руком показује да и дан данас чува једну варјачу којом је некада спремала качамак.
Након тог дугог избегличког пута Милијана је са породицом стигла у Београд и живели су код родбине. Њих десеторо у једноипособном стану. После мало више од месец дана Милијана је одлучила да се врати на Косово.
“Била сам срећна када сам се поново вратила. Рекла сам тада да никада више нећу да одем. Овде сам направила своју гробницу, муж ми је овде сахрањен. Мислим да је и он почива у миру због тога. Та спомен плоча ће неком казивали да смо живели и постојали на овом просторима. Сада када би ми рекли: Бежи живот је у питању, ја никада не отишла. Већ једном сам бежала, али околна брда овде су ми света, овде Сунце најлепше греје, а Месец лепши излази“, наставља своју исповест ова храбра жена.
Док разговара са нама Милијана поносно показује грамату коју је њеној породици даривао 1989. године Српски Патријарх Герман, а намењена им је као захвалност за прилог који је њена породица дала за изградњу Храма Светог Саве не Врачару.
“Имам четири сестре, а трећа по реду, Станка, која је преминула 2008. година, дала је предлог да помогнемо градњу храма. Не сећам се како смо послали новац, нити која је сума у питању. Моја је породица продала једну њиву и одлучили смо да део од те продаје поклонимо за изградњу Храма Светог Саве. Данас сам поносна јер осећам да је део наше породице узидан у тај храм. Ако у нечему учествујете у некој изградњи ,а посебно у изградњу Храма, осећај је много добар и то се не може описати“, скромно каже Милијана уз речи да Бог све уређује и да је управо он одлучио да део косовске земље на овај начин буде уграђен у Храм Светог Саве.
Тужан живот и стална борба коју Срби воде на Косову, како наводи, највише је боле. Каже да јер зна да су људи прошли кроз много теже ситуације од ње.
Уз сећање да је последњи пут прошла кроз свој Србобран када је из Зубиног Потока ишла на инагурацију Патријарха Иринеја.
“Кроз прозор аутобуса видела сам моју кућу која је запаљена, чак и таква ми је била драга“, каже Милијана.
Данас своје пензионерске дане каже проводи са околним комшијама уз кафу и разговор свакодневно евоцирају успомене, а Милијана је кроз свој живот путовала и када је желела и радовала се путовањима, али и онда када је живот терао да бежи од ратног вихора.
Каже да је захвална Општини Зубин Поток и Канцеларији за Косово и Метохију јер су јој помогли приликом реновирања куће.
Док нас је испараћала до капије Милијана нам је причала о својим комшијама, о врлинима Колашинаца.
Уз затварање капије још једном је уз махање поручила.
“Погледајте како је лепо. Ја одавде више никада не идем по цену живота”, наводи Милијана.
