Пише: Јелена Л. Петковић
Улазак Србије на шенгенску белу листу 2009. године у Београду дочекан је уз славље и олакшање. То је значило слободу кретања кроз Европу, крај ноћним морама од вишечасовних редова и малтретирања на праговима конзулата – да се грађани који имају српски пасош коначно осете као – људи.
Док су политичари победоносно махали одлуком која је стигла на крају дугог испуњавања чувене “мапе пута”, мало ко је у том ентузијазму запазио просту чињеницу – без виза и даље неће моћи да путују грађани који имају пасоше Србије, а живе на Косову.
Медији су ту тему слабо стављали у фокус, па и данас, 13 година касније, ако направите анкету Кнез Михаиловом, питање је да ли би ико знао да постоје српски пасоши које издаје Координациона управа и да су то путне исправе са другачијим визним статусом.
Од тада до сада, тај понижавајући визни пакао, једнако важи и за све на Косову, Албанце као и за Србе, и са координационим српским и са косовским пасошем. Разлика је у томе, што са косовским пасошем у Приштини бар знате где можете да тражите и добијете визу, са координационим српским – амбасаде не знају шта би са вама. Искуства су разна, од тога да вас у амбасади охрабре да извадите косовски посош, до тога да слажу раменима или вас по визу шаљу за Београд или Скопље.
Како су српски пасоши те 2010. године ушли у “Европу без граница”, политчари у Приштини су почели да обећавају, а медији на албанском језику да спекулишу, када и како би требало да та прилика стигне и до косовских.
Тадашњи дневни лист “Зери” давао је најоптимистичније прогнозе. Док су њихове државе блокирале процес, страни амбасадори у Приштини које су цитирали и те како су умели да “намигну” празним обећањима са очигледним циљем да задрже “добре привилегије” свог дипломатског боравка.
Без обзира на медијске наслове, дипломате и политичаре, они који живе на Балкану, одлично знају колико су од живота изгубили на опасне и језиво мучне трговине лажним очекивањима и надом, па је тражња за српским пасошима, онима без визе, достигла никад виђене размере.
Медији су били пуни натписа о косовским Албанцима који купују станове или се пријављују на адресе у Нишу како би дошли до српског безвизног пасоша.
Из тог времена, сећам се разговара са тадашњим амбасадором Велике Британије, Ендијем Спарксом, који ми је на питање о томе када би безвизни режим могао да стигне у Приштину рекао “немој да ме цитираш, али за десет година, а можда ни тада”. Испоставиће се да је ова прогноза тачна, али не због Британаца, који и нису део Шенгенске сарадње, већ због држава попут Француске, Белгије и Холандије које су биле најтеже у давању “зеленог светла”, али и других.
У самом финишу, када се броји ситно до косовског пасоша без визе, Европска комисија се сетила да и грађани којима и даље издаје пасоше Координациона управа МУП-а Републике Србије имају право на мирис Европе.
Трагично, у рекордном року – чак 21 организација цивилног друштва косовских Албанаца на Косову, отписало је европској комесарки за унутрашње послове Илви Јохансон захтевајући да се предлог повуче.
Тврде то ће „озбиљно оспорити напредак у интеграцији српских грађана на Косову кроз обезбеђивање косовских докумената” и “охрабрити и подстаћи криминалне структуре које делују у северном делу Косова да наставе са претњама и застрашивањем српских грађана Косова који намеравају да се интегришу у друштвени и политички живот земље.”
Још трагичније, потписници писма су они који годинама добијају страну подршку као истакнути борци за људска права и против дискриминације: Група за правне и политичке студије, Косовски институт за европску политику, Косовски институт за право, ЦОХУ, Институт за развојну политику, Косовски институт за демократију, Косовски центар за родне студије, Приштински институт за политичке студије, Покрет ФОЛ, Демократија плус, Косовска женска мрежа, Косовска иницијатива за стабилност, ГАП институт, Демократија за развој, Иницијатива за напредак, Косовски центар за безбедносне студије, Фонд за развој заједнице, Организација за унапређење квалитета образовања, Гермин.
На самом челу листе – чувени КЦСФ – Косовска фондација за цивилно друштво, која се дичи тиме да осталима додељује грантове и подржава развој цивилног друштва и иницијативе које промовишу културу демократије са специјалним фокусом на интеграцију у ЕУ и ДокуФест, познати међународни фестивал документарног и кратког филма који се одржава сваке године у Призрену, такође уз снажну подршку страних амбасада.
“Реагујемо са великом неверицом и разочарањем. Ово је симптоматично за све вец́и јаз између заједница и стално сужавање простора за било какву врсту друштвеног дијалога, укључујуц́и међу најпрогресивнијим деловима друштва”, одговориле су српске НВО на Косову.
Појаснили су да је Координациону управу основао МУП Србије 2009. године управо на захтев Европске комисије да се безвизни режим не би односио на грађане Србије који живе на Косову.
Српске НВО су истакле неколико важних чињеница.
Пре свега, косовски Закон о држављанству дозвољава двојно држављанство и многи грађани Косова, а не само косовски Срби, имају држављанство Србије.
Затим, пасош се не може добити без личне карте, а многи косовски Срби, због непризнавања српског матичног регистра (рођења, смрти и венчања) као и због непризнавања судских одлука, не могу да се упишу у матичне књиге Косова. Дакле, иако ту живе, документа им неће издати институције Приштине.
Додали су да албанске невладине организације више од деценију дижу глас против неправедне изолације грађана Косова, а сада траже “изолацију малог броја људи који или желе да задрже свој статус расељених у Србији или не могу да добију косовско држављанство”.
Потписници овог саопштења су: Нова друштвена иницијатива НСИ, Институт за територијални економски развој ИнТЕР, Актив, Центар за заступање демократске културе АЦДЦ, Комуникација за развој друштва ЦСД, Авенија, Центар за социјалне иницијативе ЦСИ, Црно-бели свет ЦБС, Центар за афирмативне друштвене акције ЦАСА, Центар за мир и толеранцију ЦПТ, Алтернативни културни центар Грачаница, Санта Марија, Омладинска партешка активност, Институт за јавна истразивања ИЈИ, Мрежа за грађански активизам, Ким Радио.
Косово има око 1,8 милиона становника, а извесно деценијама најважнија политичка тема су односи са званичним Београдом и Србима. Алфа и омега, почетак и крај сваке политичке емисије на сваком телевизиском каналу у Приштини.
Парадоксално, јавности која говори албанским језиком се не саопштава и озбиљно не потежу теме о огромним проблемима са којима се суочава српска заједница. Медији на албанском језику томе не дају простора. Они исти које је недавно косовска председница Вљоса Османи похвалила да су “имали централну улогу у достизању независности”, али очигледно не у промовисању људских права за све заједнице.
Проблеми се и те како спомињу на састанцима и конференцијама на којима учествују представници српског и албанског невладиног сектора и новинара. Међутим, за боркиње и борце за људска права, остају ехо у четири зида. Попут утицајне Косовске фондације за отворено друштво која је иницирала писање Евроспкој комсији, а реч је о организацији која убедљиво добија највише донаторског новца и контролише његово распоређивање.
Дакле, КЦСФ-у стране амбасаде толико верују да потезом оловке има моћ да одлучи да ли ће неки српски партнер, односно мала српска невладина организација финсијски преживети.
Са циљем превазилажења овог информативног јаза, Иницијатива за мирне промене (ПЦИ) са седиштем у Лондону је пре три године покренула пројекат који је имао за циљ да редакције на албанском језику пишу о Србима, а редакције на српском о Албанцима. У компликованој атмосфери, пројекат је изгурао две године и неколико награђених текстова. Међутим, ове треће – га више нема.
На крају саге око виза, албанске невладине организације оптужиле су колеге српске заједнице да нетачно представљају чињенице у вези са пасошима које издаје Координациона управа и поручиле да су све организације основане, регистроване и делују на Косову.
Најавили су и да ће своје колеге из српских невладиних организација позвати на заједнички састанак како би отворено разговарали о свим спорним питањима, али до тога састанка још није дошло. Планиран је за 20. децембар, али још није постигнута сагласност око предлога српских НВО које су тражиле да састанак буде јаван уз присуство медија.
Почетком новембра у Београду је отворена још једна мултимедијална изложба симболичног наслова “Како те видим?”, која представља финале вишегодишњег пројекта културне размене младих Срба и Албанаца, који спроводе Фонд Б92 и филмски фестивал Слободна зона из Београда и Докуфест из Призрена.
Главни део изложбе су видео интервјуи младих учесника кампа културне размене у Призрену у којима говоре како их је ово искуство навело да преиспитају ставове и начин на који гледају једни на друге. Иако је тог дана ДокуФест у Београду испричао једну причу – искрени одговор на питање – како те видим – дао је недељу дана касније када је потписао писмо упућено Европској комисији.
