Велика је грешка преговарати са терористима и сецесионистима, и то на највишем нивоу, што даје форму разговора између две државе, истакнуто је на скупу са којег Глас јавности ексклузивно преноси најважније поруке.
Институт за политичке студије у Београду је организовао целодневну трибину о теми „Косово и Метохија након француско-немачког плана“, први научни скуп о КиМ у последњих 25 година.
На скупу је било више од 30 професора, научника, доктора из разних области, понајвише политиколошких и правних наука, који су аналитички, конструктивно критички и полемички разговарали о актуелној ситуацију поводом наведеног плана и путевима којим би Србија требало и морала да иде да би сачувала свој територијални интегритет.
Уводне речи дали су људи са КиМ, који најбоље познају и осећају укупно стање у јужној српској покрајини и који су у континуираној борби у оквиру Српског Националног Већа за опстанак српског народа на истом: Момчило Трајковић, др Марко Јакшић, Славиша Ристић, Драган Велић, а затим су у веома озбиљној и надахнутој дискусији, честим полемикама и аргументованим анализама, учествовали: проф. др Слободан Самарџић, др Момчило Суботић, Милош Кнежевић, проф. др Милош Ковић, проф. др Дејан Мировић, проф. др Часлав Копривица, проф. др Зоран Чворовић, проф. др Душан Пророковић, др Сања Шуљагић, мр Стефан Радојковић, пуковник у пензији Александар Михаиловић, др Вања Глишин, научни сарадник Душан Достанић.
Модератор скупа био је др Момчило Суботић.
Фото: Глас јавности
Из веома детаљних и конкретних анализа и предлога тешко је било извући оно што је битно и у најкраћем могућем облику, али, ово су само акценти који су на вашег извештача оставили највећи утисак:
Општи је закључак је да недостатак националне стратегије за КиМ, које је геополитичко питање, прави велики простор сецесионистима и њиховим менторима за олакшано разбијање Србије, па је француско-немачки план само прелазна фаза до свеобухватног правно обавезујућег споразума, што подразумева и промену Устава у смеру могућности комадања Србије. Вашингтонски и Охридски споразуми само отклањају препреке за тај чин и воде издаји. Томе у прилог иде и сумња да 50% пара слатих на КиМ завршава у приватним џеповима. Још увек има дилеме да ли поштовати или бојкотовати приштинску власт.
– Када се Немачка ујединила није представљала претњу, а Србија као „мала Русија“ је била велика „опасност“ за Немачку и западни свет, па су и СФРЈ и Србија разбијани, као и СССР, из разлога освете за поразе у оба светска рата, све по плану Немачке, што се тиче СФРЈ и Србије, уз подршку САД и УК. Официри Вермахта су били команданти у НАТО, а Срби за њих само герила на путу покоравања СССР.
Жуков је рапортирао Стаљину, „ослободили смо Европу, никада нам неће опростити“.
– Грађани КиМ не учествују у политици али трпе све последице одлука експерименталне политике, домаће и међународне, учествује само полусвет да би издаја добила изглед свесрпске. КиМ је свесрпски проблем, а на КиМ се не ради о антисрпској политици већ о антисрпству. Идеологија Албанаца је територија, ту су сложни, а Срба власт и само власт.
Фото: Глас јавности
– Све политике до сада су само симулирале борбу за КиМ. Проблем се не решава, само се криза продукује.
– ЗСО промовише независно „Косово“, супротна је Резолуцији 1244 и није интерес Србије јер Резолуција говори о високој аутономности Албанаца, а не Срба на КиМ, замењена је улога. ЗСО не може ни Статут да доноси, што може свако удружење, па је нижи ниво и од тога. Срећа је да се Резолуција 1244 не може променити изван Савета безбедности УН.
– Албанци масовно одлазе са КиМ, и међу њима је велика подељеност, како у опозицији тако и у позицији, делом због велике смртности после бомбардовања, а делом због немаштине и терора криминогених структура. Када су се некада ту насељавали долазили су као хришћани а онда прелазили у муслимане.
– Француско-немачки предлог је финале одвајања КиМ и издаје, треба га одбацити, то је пресвучени Ишингеров план, који је Коштуница био одбацио, а који је копија споразума две Немачке из 1972. године, две државе које се међусобно не признају. Треба одбацити и све друге лоше споразуме. У преговарачком тиму треба да буду релевантни саговорници из позиције, опозиције и представници Срба са КиМ. КиМ не може нико да узме ако га не дамо, а са истог у последњих 11 година отишло је 40.000 Срба.
– 19.4.2013. године је угашена држава Србија на КиМ и тада је забијен глогов колац у КиМ. Предата је имовина и одузето право Србима на самоуправу, чак су приморавани да иду на изборе које организује та квази држава, што је облик признања исте. Изнет је податак да је 2008. Србија расписала изборе на КиМ и да је то функционисало, као и 2012. године и исте је Међународна заједница признала, док је Бриселским споразумом све разбијено и Срби обесправљени, па треба јака држава да се одлазак народа са КиМ заустави и омогући нормални живот.
– Више пута је истакнуто да је веома добро да се врши реактивација Српског Националног Већа које заступа изворна права српског народа на КиМ, а истакнуто је са болом да су 1999. после доношења Р1244 Срби остали сами на КиМ и да се није радило на реализацији исте. Те исте године су повучене земљишне, а 2002/2003. године и матичне књиге, да би 2019. године биле предате Приштини, што је створило услове за фалсификате и крађу српске имовине. Више од 70% су власници земље држава и Срби, али, и да нема нити једног Србина на КиМ, то је опет део Србије и погрешно је и злонамерно тумачење да је тамо Србија док има Срба, а када их не буде било није, што сецесионистима даје ветар у једра да их протерају, то Курти и ради.
– Вашингтонски и Охридски споразум су дефинитивно подршка сецесији КиМ и реализацији Ишингеровог плана, а протеривање Владике Артемија са КиМ је и дефинитивно био наш велики пораз.
– Сви су се сагласили са оценом да француско-немачки план треба одбацити јер је само пројекат реализације коначног отцепљења КиМ. Почетак пута ка признању је био са потписивањем ССП, као и ратификација истог у Скупштини 21.9.2008, а у коме је Србија без КиМ, па у ЕУ и не може ући целовита.
– Посебно је истакнуто да је обавеза потписивање коначног општеобавезујећег документа и фактичко признање „Косова“, и да тај услов практично значи да се завршава фатаморгански пут ка ЕУ јер нико нормалан то не би потписао. Било каква одлука која омогући улазак „Косова“ у НАТО значи и дефинитивни губитак истог, а Западу треба због енормних природних ресурса за које ни СФРЈ није знала.
– Велики простор су заузели и коментари о четвртим ванредним изборима за 11 година, који су неуставни и показују неуспешност владања, па се исти политички фактори не би требало даље да кандидују. У таквим условима је и сваки референдум ризичан јер може бити фризиран, посебно у условима да одлучује проста већина гласова изашлих, али, речено је и да ни одлука од 100% излазности и гласање за отцепљење КиМ не може бити валидна јер је КиМ територија, срце Србије и бројних будућих генерација, не само садашњих, као и на стотине претходних које су крвариле за исто. Да су преци тако размишљали ни Србију не бисмо имали. Када је реч о референдуму речено је да може бити само у вези питања из уставних надлежности Скупштине Србије, а то сецесија није.
– Са оправданом сумњом се гледа на четврте ванредне изборе као на прилику за фризирање истих и показивање да је народ већински за политику која води ка признању сецесије, иако то нико у свом програму нема, нити Устав дозвољава. Ванредне изборе заговара и Запад да би се сакрила непочинства истог и сарадника и извршилаца истог на терену.
– Скренута је пажња и на чудну маргинализацију Р1244 која нам иде у прилог јер је по њој КиМ у Србији и планирани референдум одлучује само о степену аутономије Албанаца а не о отцепљењу и аутономији Срба у новој држави. Изгубљено је 23 године због маргинализације Р1244 и удаљили смо се од правог решења, као и од захтева за повраћајем отете имовине. Замка је и неразјашњено спомињање у Р1244 Рамбујеовског споразума јер није истакнуто који од два, један је Србија прихватила, у коме нема сецесије, а други не.
– Посебно су истакнути проблеми страха и све мање сигурности Срба на КиМ, који све чешће одлазе са истог, посебно после укидања блокаде моста, од када је почео прогон, хапшења и убијање Срба. У Зубином Потоку су чак 4 полицијске станице и велика, бондостиловска база Куртијевих специјалаца и полиције.
– Сви су се сложили да постоје војно и политичко решење за КиМ, али, боље је да се дође до договора и суштинске аутономије за косметске Албанце.
– Оцењено је и да убрзана мултиполаризација светске политичке и свеколике сцене одговара Србији и да не треба исхитрено доносити одлуке око КиМ, а да пут ка ЕУ није „безалтернативан“ како се мислило, да постоје и друге опције, између осталих и БРИКС, који окупља државе које су 80% произвођачи хране и енергената и око 4 милијарде људи, те да се питање КиМ неће моћи да реши без Русије и Кине, а 80% грађана Србије је одлучно да КиМ мора остати у Србији и да је то завет за сва времена.
– Истакнуто је да је велика грешка преговарати са терористима и сецесионистима, и то на највишем нивоу, што даје форму разговора између две државе. Нико у свету са њима не преговара, док је Туђман одбијао да разговара и са Србима као народом, слао је 3. и 4. ниво чиновника да са њима преговара.
– Неко је подсетио и да је Амфилохије одржао опело Влади Србије када је потписан Бриселски споразум, што је била велика грешка. Иста се наставља прихватањем обавезе из Вашингтонског споразума, француско-немачки план је наставак истог, којом се обавезујемо на неометање „Косова“ да приступа међународним организацијама и институцијама, док Охридски отклања препреке и води ка стварном признању сецесије, коју не може и не сме нико да потпише, нити је за то надлежан.
– Посебно је истакнуто да је Устав сторниран када је од Владе Србије преузета и узурпирана функција вођења спољне политике, што је „државни удар“. Испољена је забринутост да Брисел отворено тражи де фацто признање „Косова“ и да једноставно прелази преко државног удара и узурпације надлежности Владе, те да је после преговора са Ахтисаријем у Бечу неоправдана и неразумна маргинализација Срба са КиМ и препуштање Канцеларији за КиМ да води преговоре уместо њих који најбоље познају и разумеју стање и односе на КиМ.
– Оцењено је да Запад ратове у Украјини и Израелу користи као маску да се скрене пажња са убрзаног решавања признања разбијања Србије, које се не би завршило само на КиМ, тражили би и Војводину. У том смислу је и афера Бањска била велика грешка и отворила је врата Бриселу за нове уцене Београда.
– Посебно је потенциран значај отварања дијалога од стране науке и научних установа и заустављања пропаганде која доприноси развлачењу и заустављању доношења решења. Наука цени и да је дан прихватања ССП почетак разбијања Србије изнутра и споља. Да је то тако потврђује и потписивање од стране ЕУ Пакта о стабилности ј/и Европе 10.6.1999. године, само дан после потписивања Кумановског споразума.
Став који је доминирао је и тај да се мора зауставити уцењивачки пут ка ЕУ, у коју се никада неће стићи, да је искрена примила би СФРЈ, много озбиљнију и правно уређенију државу, а не лилипутанске државе 11 пута задуженије од СФРЈ. Србија, по свим параметрима условљавања и уцењивања и развлачења тог процеса од смене Милошевића није ни у плану за улазак у ЕУ. Само на такав начин ће се сачувати територијални интегритет Србије.
Ово је битан тренутак у нашој историји и КиМ се не сме изгубити, јер онда губимо и себе и свој идентитет. У прилог томе је био и дивљачки геноцидни приступ нациста и генерала Лера код уништавања српске културне баштине, 350.000 књига и преко 1.300 старовековних српских повеља, где је био и Косовски Завет. Елита спава и чека војни удар као у неким афричким државама. Расписивање ванредних избора, и то не на целој територији Србије, је неуставно и манипулативно, посебно што странци финансирају све на политичкој сцени Србије.
Питање КиМ је државно, не мањинско, и људе треба питати да ли су спремни да дају КиМ за несигурни улазак у ЕУ – то су неке од бројних порука целодневне трибине посвећене Косову и Метохији.
ПРИРЕДИО: Александар Михаиловић
Мишљења и ставови у Категорији “Лични став” нису нужно ставови редакције “Гласа јавности”
