Пише: Драгутин Ненезић
Прошло је отприлике три недеље од напуштања институција, те непуних недељу дана од (привременог) решавања/смиривања кризе око таблица, и може се рећи да је дошло до великог заокрета у бриселском процесу, односно да је он суштински променио своју природу, делимично и услед овакве динамике дешавања на КиМ. С обзиром ту динамику, као и број текстова о напуштању институција, слободан сам да у овом тексту скицирам широким потезима управо те суштинске промене, уместо бављења детаљима и покушаја да у тренутку обрадим неуобичајено живу материју.
Што се институција тиче, од мог претходног текста, неке ствари су постале јасније – дефинитивно је цело правосуђе на Северном Косову напуштено, као и царинска служба. С друге стране, реакција Приштине је јасна само формално, док је суштински збуњујућа – за почетак, расписани су избори за градоначелнике у све четири северне општине, али су само две од четири распуштене? Такође, има и доста тактизирања, јер пре свега у правосуђу и полицији Приштина покушава да једнострано одложи ефекте напуштања креативним тумачењем прописа, непоступањем органа везано за оставке итд.
Уколико не буде већих промена у политици Срба са КиМ, делује да се стање привремене замене српских кадрова албанским у неком будућем тренутку лако може преточити у стално, што би за Куртија била коначна потврда његове везаности за Слободана Милошевића, и подсетило на време када су по нпр. тужилаштвима на АП КиМ радили кадрови из Београда, а СПС масовно побеђивао у Дреници.
Истини за вољу, помало тактизирају и Срби, који су се формално вратили у парламент, а понеки ће, како се може чути, формално можда и учествовати на изборима. Оваква ситуација се може окарактерисати као стање формално очуване, али суштински делегитимисане приштинске уставности, и то привремено, а са тенденцијом потпуног делегитимисања. Ако се пак оцењује стање бриселског процеса, после прошлонедељног саопштења, може се рећи да он дефинитивно више не постоји у изворном значењу.
О томе какав је то процес био, довољно говори то што је за промену суштине неколико десетина докумената било довољно саопштење од неколико реченица. Постало је јасно да „нормализација“ не може бити свеобухватна, већ само начелна, те да ће се форсирати решење које је оквирно, а детаљи се могу решити некад или никад. С друге стране, бриселски процес свакако више није „технички“ већ суштински, јер се више не бави „техничким питањима“ (чиме се такође поноси и Курти), за која су резервисана саопштења, већ питањима државности, и то независно од експлицитности признања, а за која је резервисан Споразум.
ЕУ почиње и да санкционише, онолико колико може, па је као прва жртва Куртијеве никад отвореније антисрпске политике пала визна либерализација, док је за Београд предвиђена по свему судећи измена мерила из поглавља 35, која су ионако највећим делом обесмишљена напуштањем институција. На бриселском новоговору, интерес регионалне стабилности је еуфемизам за агресивно наметање агенде која је ту заправо од почетка, само је сада огољена стављањем техничких питања по страни.
Из угла занимљиве географије, процес би сада можда требало да се преименује у ахенски, по граду у чијој градској кући су Француска и Немачка 2019. године потписали споразум о сарадњи. Кад сам већ код географије, и раније је било јасно да између САД и ЕУ постоје различите концепције решавања ситуације на КиМ, као још једно у низу трансатлантских неслагања. Сада је њихово косметско неслагање добило нову динамику, и поприма облике надметања чији је исход неизвестан. На први поглед, криза око таблица је показала немоћ ЕУ, као и сву снагу утицаја САД на Приштину, будући да је Приштина променила своју позицију после захтева амбасадора САД у Приштини.
Међутим, и ЕУ је показала зубе када је одговорила на горе описан начин, а и сам договор око таблица је на крају постигнут ипак под окриљем ЕУ. Уколико је то икако битно, изјаве за јавност приштинских званичника одсликавају ову динамику – улога САД се громко поздравља и подржава, док се став према ЕУ крије иза куртијевских флоскула. Мислим да је рано оценити какав ће бити исход тог надметања, али је сада сигурно да ће његови поуздани индикатори бити споразум ка ком се иде, брзина и услови његовог постизања, као и начин регулисања српског питања на КиМ, о чему сам помало већ писао.
ЗСО може бити концепт који ће, ради номиналног
задовољења београдских захтева, подржати и САД и ЕУ.
Ипак, остајем при ставу да ће то бити нефункционални
механизам заштите права Срба, који може да личи на
Заједничко веће општина у Хрватској, или чак Савез
српских општина у Федерацији Босне и Херцеговине.
Да завршим са географијом, занимљиво је да ће на самиту ЕУ и Западног Балкана у Тирани 6. децембра бити речи о сваком од ових питања – и о новом приступу преговорима, и о односу ЕУ према САД. Још је занимљивије да се тај самит дешава отприлике недељу дана после заједничке седнице два парламента у истом граду, као још једног у низу корака ка пуном, формалном уједињењу, о чему сам такође већ писао. Везу та два дешавања, поред локације и неких од учесника, ваља тражити у карактеру регионалних интегративних процеса, тј. „Отвореног Балкана“ и Берлинског процеса, који се такође надмећу, али ће,
као у некаквом вицу, свакако профитирати Албанци.
Сасвим случајно, пре заједничког заседања два
парламента, албански парламент је одобрио мегапројекат
ревитализације луке Драч, који ће спроводити нико други до
Мухамед Алабар. Поред очигледних сличности са
Београдом на води (осим што је Драч на мору), овај
мегапројекат је органски повезан и са изградњом пруге
Драч-Приштина, као и НАТО базе у Драчу.
Коначно, један могући резултат свих ових дешавања може бити и обједињавање Срба са КиМ на реалним уместо политичким основама. Наиме, напуштањем институција Срби са Северног Косова се полако приближавају Србима који живе јужно од ибарских мостова по свом положају. Када би уместо (сада већ недефинисане) ЗСО постојали ефектнији механизми институционалне заштите интереса Срба на КиМ, они би могли једнако штитити Србе било где на КиМ они живели или желели да се врате.
У супротном, Срби на КиМ ће бити препуштени Куртијевом анти-србовању, које већ поприма размере солидног психичког поремећаја, и уместо индивидуалне институционализације, лако може да има за последицу правну институционализацију кроз измене приштинског устава. Другим речима, једини излаз из тренутног стања делигитимизације је измена приштинског устава, и јасно је у ком правцу иде Курти.
С друге стране, јасно је и да правац који Београд заговара, не одговара интересима Срба на КиМ, будући да им не нуди једину заштиту коју они могу имати у тренутним условима. Коначно решење овог спора ће свакако неко диктирати, само је питање да ли ће то бити на месту које ће више личити на базу Рајт-Патерсон, или на градску кућу у Ахену.
