Покрет за одбрану Косова и Метохије

Каплан Буровић: Албански Црвени крст и терориста Енвер Хоџа

Фото: Искра

Пише: академик проф. др Каплан Буровић

Албански Црвени Крст је формиран 1921. Све до дана кад се над Албанијом завихорила застава Енвера Хоџе, функционисао је као и сваки други Црвени Крст, сваке друге земље. Од успостављања над Албанијом социјал фашистичке власти Енвера Хоџе, он настојава да ову друштвену-хуманитарну организацију увуче у своје руке и да је искористи за себе и своју црну банду криминалаца. Са тим циљем он систематски саботира њено деловање, персекутира, интернира, па и хапси поједине њене чланове, док у редове управе Црвеног Крста убацује своје људе, који свим силама настоје да ову друштвену-хуманитарну организацију преобрате у инструмент своје власти. Многи поштени људи су се супротставили томе. Тада је ствар доспела дотле да су власти Енвера Хоџе 1969. године укинуле Организацију Црвеног Крста – монструозан гест монструозних власти, који нам доказује да грађани Албаније нису уживали никаква прана, ни најелементарнија људска права, јер две супротне организације, власт која је стварала беду и злочине, и Црвени Крст који је тим бедницима притекао у помоћ, нису могле да опстоје упоредо.

У то време ја сам био у Албанији са статусом југословенског политичког емигранта. Био сам у  Концентрационом логору југословенске емиграције у Черми. Годинама. Ни један једини пут нисам ни видео ни чуо да су представници Албанског Црвеног Крста били у том кампу да виде како се третирају ови емигранти и имају ли потребу за какву њихову помоћ. У том кампу се није ни  спомињао Црвени Крст. Као и на све стране Албаније. Ни ми ни сами Албанци нисмо ни знали да Албанија има Црвени Крст. Тврдим ово јер сам касније у градићу Љушње радио као наставник у једној осмолетки заједно са Албанцима, мештанима. Ја – наставник нисам знао! А они обични људи, не са вишим образовањем, већ ни са средњим?!

Сада, са интернета сазнајем да су албанске власти године 1969. укинули Црвени Крст. Ниједна медија Албаније, ни радио, нити новине, нису дале о томе ни најкраћу вест, камо ли и било какво објашњење зашто се укида. Негде у то време Албанија ће се бусати у прса да је једина земља на свету без вере, атеистичка, али не и да је једина земља на свету без организације Црвеног Крста.

Пошто ухапсише и Бога, негде у то време су и мене ухапсили.

На дан хапшења остала су ми у стану са женом двоје деце: син од 6 и кћерка од 4 година. За сво време мог затвора од преко 20 година нису ми дозволили не да видим децу, већ ни да им пишем и најкраће писамце, нити да примим од њих и најкраће писамце. Исто тако нису ми дозволили да се видим са било којим од родитеља, који су ми били у Југославији као грађани те земље. Нису ми дозволили да се видим, нити да се дописујем ни са било којим од браће и сестара, који су ми исто тако били грађани Југославије и живели тамо. Једна ми је сестра била ту – у Скадар, удата за албанског држављанина, али ми ни са њом нису дозволили да се видим, нити да се дописујем. Њеног мужа, комуниста који је изашао из рата као официр, који ме вољео и ценио, неколико месеци пре мог хапшења убили су га отровом у чашици ракије, да не би им сметао при инсценирању мог судског процеса и манипулисању моје сестре и њихове деце.

Да би некако оправдали што ми не дају да видим децу, десет пута су ме узастопно одрали живог у дословном смислу те речи, на најделикатнијем делу тела и на најпрљавији начин, како се то нису драли ни у најдивљијем средњем веку, а тражећи од мене да се одрекнем деце, да изјавим да нису моја деца, да би тако оправдали зашто ми не дозвољавају да их видим и комуницирам са њима. Иако их се нисам одрекао, наставили су до последњег дана затвора да ми не дозволе ни да их видим, нити да се дописујем са њима, да тако не сазнају да сам потпуно невин у затвор. Треба да знате да су ми кћерку од 4 година, два-три дана после мог хапшења силовали, а сина – чим је дорастао – ухапсили и казнили инсценираним судом на 7 година монструозног затвора.

Зашто? Не знајући да албанске власти не поштују никакве законе, правила и принципе савременог човечанства, ја сам им још под истрагом треснуо у лице да сам потпуно невин и да су ме ухапсили јер им је то тражио Јосип Броз Тито са његовом УДБ-ом као услов за успостављање дипломатских односа на ранг амбасада: што је и учињено, неколико сати након мог хапшења 03. новембра 1970. На њихове оптужбе да сам вршио непријатељску пропаганду, треснуо сам им у лице пре свега чињеницу да нисам ја њима вршио непријатељску пропаганду против народне-социјалистичке власти, већ су – напротив – од дана мог приспећа у Албанији, ОНИ вршили мени непријатељску пропаганду против комунизма, социјализма и народне власти. Треснуо сам им у лице чињеницу да су ми преко њиховог агента убацили у стан револвер и, преко жене и њеног иморала, провоцирали ме да убијем њу и децу, за коју су још пре хапшења настојали да ме убеде да нису моја. Преко свега:

-Ја нисам албански држављанин,- рекао сам им,- ја сам страни држављанин. Ваш закон о непријатељској пропаганди важи само за вас, албанске држављане. За нас, стране држављане имате само право да нас прогласите за персона нон грата и да тражите од нас да се у одређеном року удаљимо из ваше земље, ако мислимо и говоримо друкчије од вас.

Ја сам им треснуо у лице и многе друге провокације, једна злочиначкија од друге, које су ми учинили преко жене и преко осталих њихових људи, инструираних провокатора, у једно време док су претендирали да су провокације законом забрањене.

За сво време затвора од прео 20 година нису ми дозволили да се видим ни с ким, ни са родитељима, нити са браћом и сестрама. Питам још једном – зашто?  Одговор је: Да не би сазнали да сам потпуно невин у затвор.

У таквој ситуацији, из затворске ћелије сам послао писмо Црвеном Крсту Албаније и замолио их да ми кажу да ли су ми деца жива. До тада, а и после тог дана ја нисам знао да Албанија нема Црвени Крст, ја – интелектуалац са две дипломе виших студија!

После неколико дана позива ме командант затвора и каже ми:

-Обратите се министарству Спољашњих послова за децу.

Да Албанија нема Црвени Крст – не рече ми.

Како је данас ситуација у Албанији, имају ли или још увек немају организацију Црвеног Крста – не знам. Али знам да је власт у тој земљи у рукама оних који су укинули Црвени Крст и хапсили нас, кажњавали на бази инсценираних судова. Признали нам пуну невиност и, са друге стране – настављају да нас персекутирају свакако. Напуниле су се 30 година што сам изашао из затвора, ни најмању брошуру ми нису објавили. Не само унутар Албаније, већ и ван ње, где год сазнају да се спрема издање које моје књиге. Одмах интервенирају да се не објави, или да се објави са техничким грешкама. Актуелно, у Албанији и златницима да их платим, не објављују ми ништа, ни студију из области филологије, у којој нема ништа идеолошко.

 

(Искра, 4.7.2021)

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print