Пре тачно 25 година, на аеродрому у Куманову, југословенски високи официри и британски генерал Мајкл Џексон потписали су Војно-технички споразум којим је прекинут рат између тадашње СРЈ и Натоа који је почео 24. марта 1999. и трајао 78 дана.
Нема светског медија који тих првих јунских дана није био присутан у Куманову и оближњем аеродрому.
Пржило је сунце, баш као сада, четврт века касније.
“На овом месту је 9. јуна постављен шатор и овде је пре тачно 25 година потписан Кумановски споразум. Овде су сви били смештени. Овде је била и војска Натоа са својим мисијама које су биле присутне шест месеци и онда су отишле”, прича Антонио Луковски, један од чланова Аеро клуба Куманово.
Показује место где су југословенски и Нато генерали четири дана и ноћи договарали прекид рата.
Црвено-бела мотка са мерним инструментом. То је све.
Ок, и један двомоторац поред писте. То је све данас.
Те 1999. је имао десет година и тек се учланио у овај Аеро клуб.
“Ово је био историјски велики тренутак за Куманово. Неких тренутака се сец́ам тачно, као да је било јуче”, каже.
Данас је падобранац.
Управник аеродрома те 1999. Часлав Спасовски био је присутан током свих дана док су трајали преговори.
“Били смо тамо све време, али нисмо ништа видели. На крају, када је све било готово и када су се разишли, командант нам је рекао да је уговор потписан и да је све готово”, каже Спасовски.
Открива како је одлучено да се преговори одрже управо на овом аеродрому.
“Како да вам кажем, тада је било сукоба између француских, шпанских и италијанских снага. Французи у то време су били најнапреднији и са најбољим условима. Дошли су и понудили ми одређену суму новца да остану годину дана. Новац су нам дали у кешу са акцентом да ц́е нам остати оно што буду изградили. Сада имамо највец́и хелиодром у Македонији изграђен на аеродрому, видец́ете и сами”, поносно истиче.
Објашњава да су се преговори одвијали на углу аеродрома, на самој писти.
“Разлика између шатора у коме је било потписивање и где смо ми били, није велика – 500 метара удаљеност. Било је то на углу аеродрома, на писти, а ми смо били на другој страни и нисмо имали много контакта јер смо били изоловани. Посебно ми цивили. Били смо потпуно издвојени. Овде су биле француске снаге и нисмо могли да се слободно крећемо. Седели смо тамо где су нам одредили”, каже Спасовски.
Присећа се да су на аеродроме стално стизале нове делегације официра Натоа, али да нису знали ни ко, ни зашто долази.
На питање како гледа на догађаје од пре 25 година и да ли је реч о важном датуму за Кумоново каже да ће то историја показати.
“Моје виђење је једно, реалност је другачија. Свако посматра из свог угла. Ја на тај споразум политички гледам мало другачије. Не могу да вам дам конкретан одговор”, каже Спасовски.
И није једини.
У центру Куманова нема превелике гужве. Свако јури за својим обавезама. Сећање на 1999. није једна од њих.
Већина са којима смо разговарали појма нема да је овај град, пре 25 година био место у коме је исписан део новије историје Западног Балкана.
“Да ли знате који споразум је потписан у вашем граду?”, питамо.
“Слаба сам са историјом, не могу да се сетим”, збуњено ће једна од пролазница.
“Нешто, 9. јун? Значи ли вам као датум пре 25 година?, помажемо.
“Искрено да вам кажем, не”, одговара.
Ни код следећег нисмо имали више среће.
“Нисам толико упозната, али ко год да је, свеједно је. Само да све буде добро за грађане”, лаконски одговора.
Неки окрећу на данашњицу.
“Важан историјски документ је онај између Србије и Косова у Прешеву”.
На питање да ли зна нешто о Кумановском споразуму врти одречно главом.
“Ништа ми не значи. То је између Србије и Косова. За мене нема никаквог значаја”, искрен је.
Ни бивши директор Управе за културу и спорт општине Куманово Нино Величковски не сматра да је потписивање Војно-техничког споразума којим је престао рат 1999. године битан за овај град.
Али, упозорава на народну изреку: “Ако медвед игра код комшије, играће се и код тебе”.
“Не знам колико би могао да буде историјски догађај за Куманово, али ми смо савременици и сведоци онога што се догодило 1999. године са потписивањем мировног споразума и после агресије Натоа на СР Југославију. Конкретно, Куманово и Македонија можда нису били директно под утицајем тог рата, али, како кажу житељи Куманова ‘ако се медвед игра код комшија, играц́е се и код нас’”, истиче Величковски.
Годину описује као драматичном, а Кумановски споразум доживљава као финале сукоба из 1999.
“Било је то финале. Можда ц́е се неко осетити пораженим, неко победником. У сваком случају, то није био ни најмање свечан чин. Моји суграђани нису много аплаудирали том тренутку”, каже.
Иако потписивање мировног споразума између СРЈ и Нато сматра логичким крајем рата, не сматра да је та интервенција била оправдана.
“После рата мора постојати мировни споразум, то је логично, али имам своје мишљење о том нападу који је заиста лажиран и монтиран. Толико невиних жртава није морало да гине, било да је Нато или неко други. То није требало да се деси, а када се десило, све што је уследило као мировни споразум је резултат одређене политике о којој нец́у много да коментаришем”, опрезан је Величовски.
Селимо се други крај Куманова где бисмо могли да добијемо и стручан одговор на питање о значају Војно-техничког споразума.
У Еуро колеџу дочекује нас декан Љубиша Петрушевски.
Уверен је да је потписивање споразума баш у Куманову и политички и културно променило овај македонски градић.
“Овај град није исти као што је био пре 25 година. Ми смо на граници, имамо веома јак југословенски идентитет и сачињени смо од различитих ентитета. Ако бисте питали неког из Куманова пре 25 година шта мисли о америчкој политици, сигурно би вам рекао да је то империјалистичка земља којој не треба веровати. Та југоносталгија је израженија у Куманову него у другим деловима Македоније, јер је Куманово био војни центар. Овде је било много војске, па самим тим и мешовитих бракова. Било је много људи из Хрватске, Словеније, Црне Горе. То је био идентитет који се изјашњавао као југословенски, не американски. Али данас, ако питате становнике Куманова шта мисле о Америци, а не треба их питати, довољно је погледати како изгледају. Сада у Куманову сви имају браде као да су из Тексаса, возе моторе… Управо се десила инфицираност том колонијалистичком културом”, огорчено примећује Петрушевки.
Каже иронично да ни раније није било боље.
“Раније смо колонијалистичку културу имали од Турске, па смо се и понашали као они. Сада смо американци. И то је типично за Куманово. Зашто? Зато што је десетине хиљада људи из Куманова отишло да ради за Келлогг Броwн & Роот, Халлибуртон у Ираку и Авганистану. То је био тренд који је почео негде пре бомбардовања 1997. године. Дакле, људи у Куманову су променили став под утицајем глобалних финансија, што показује неку реакцију на културу која је сада заражена милијардом до милијарду и по новца који је ушао у Куманово и још увек улази у град. Куманово је вец́ 25 година под утицајем долара”, огорчено примећује Петрушевски.
Враћамо га на “наш случај” и тему. Подсећамо да се и Северна Македонија 2001. године суочила са оружаном побуном Албанаца.
Одмах нас прекида. Истиче да у Куманову никада није било етничких сукоба и да се сви осећају сигурно.
“Знате, 2001. године сукоб се није десио у Куманову, вец́ напољу у селима. Чувено ‘Дивље насеље’ из 2015. био је увезени сукоб са Косова. Сада, када смо чланица Натоа, нец́емо имати тако увезене сукобе. С обзиром на то да су етнички односи у Куманову увек били и остали добри, сумњам да ц́емо имати неке етничке сукобе, као што је то било пре 25 година”, истиче.
И за тај сукоб каже да је био “случајан тренутак”.
“Сви знамо да је из историјске перспективе то био случајан тренутак. Да Русија тада није била у кризи и да Нато није био у кризи, то се не би догодило. Можемо то локално тумачити како хоц́емо, али мислим да је глобално ово био тренутак који се нец́е догодити. Погледајте шта се дешава са Украјином, Запад не дозвољава такве ствари, али да Русија није дозволила, не би било то шта се десило. У то време Русија је била у стању потпуног реструктурирања из једног система у други. НАТО није знао свој став зашто је потребан и то је последица ефекта завршетка Хладног рата”, закључује Петрушевски.
Враћамо се на улицу. Можда ћемо имати више среће са историјским поносом Кумановаца.
“Да ли знате који споразум је потписан у вашем граду?, не одустајемо.
“Где си ме нашла? Тешко питање То су политичке ствари, не знам тачно ни ког датума и које године. Сигурно је нешто потписано, али ми у Куманову смо мешани народ, Македонци, Албанци и Роми”, одговор је са којим одлазимо из града у коме је 1999. потписан мир.