Савет Европе је залутао на непознату територију, која лако може за њега да постане џунгла. Ово није питање људских права, већ државности. За многе, потенцијално чланство Косова у СЕ нема апсолутно никакве везе са племенитом тежњом према стандардима људских права. Никада у историји Савета Европе од 70 и више година постојања није разматрана пријава спорне територија, а камоли да јој је одобрено чланство у Савету Европе. У случају Косова чини се управо тај преседан. Ватикан, рецимо, никада не признаје спорне државе. Ватикан због тога није признао ни НДХ, па Ватикан не признаје ни данашње Косово.
Постоје најмање три могуц́а аргумента против чланства Косова у Савету Европе у овом тренутку: 1) територијални интегритет и постојање Резолуције 1244 (1999) Савета безбедности УН, 2) прејудицирање текуц́их преговора и 3) ризик од стварања преседана.
Кандидатура, а потом могућни пријем Косова представља претњу територијалном интегритету Србије, државе чланице СЕ од 2003. године. Ово би био први корак у ефективној државној деструкцији Србије у европским оквирима где се механизам заштите мањина први пут претвара у механизам деструкције државе.
Приступање Косова би нужно резултирало дефинитивном променом мапе Србије, што би се сматрало кршењем фундаменталних принципи међународног права. Резолуција СБ УН 1244 констатује важење суверенитета и територијалног интегритета Савезне Републике Југославије и других држава у региону, како је наведено у Завршном акту из Хелсинкија, и као резолуције које је усвојио Савет безбедности поступајуц́и у складу са Поглављем ВИИ Повеље, сматрају обавезујуц́им у складу са чланом 25 Повеље УН, свако кршење територијалног интегритета Србије представљало би даље кршење међународног права.
Сви који су спремни да ово игноришу, тврде да Комитет министара не би требало да буде ограничен Резолуцијом 1244 за коју кажу да оставља отворена врата за све могућности, укључујући косовску државност. Али, јасно је да је процедура пријема у Савет Европе нераскидиво повезана са косовским статусом и да има веома мало везе са оригиналном сврхом Савета Европе. Они, осим овога, не постављају питање шта то ради Савет безбедности УН када сваких 6 месеци разматра стање на Косову? Оно што је најважније, они крше Статут Савета Европе који децидирано говори о државама као чланицама Савета Европе. Косово, ма како неко то желео, сада није држава.
Други нормативни аргумент јесте да овај процес прејудицира и поткопава дијалог о нормализацији односа Београда и Приштине. Она истовремено са собом уноси сукоб у Савет Европе и његова тела, а у самом Савету Европе много пута је речено да то није организација која може да решава сукобе. Пример сукоба у Грузији који је на сваком недељном дневном реду Комитета министара од 2009. године са мало опипљивог ефекта то илуструје.
Трец́и аргумент који ц́у поменути је ризик од преседана. Косовски случај, ако буде успешан, свакако ће бити преседан, као што је то био у употреби НАТО за уништење других држава војном силом или једностраном одлуком о проглашењу независности. Више не би било табу да спорне територије виде пут ка чланству, без обзира колико је та могуц́ност далека. Идеја је, међутим, да се овим потврди да је Косово случај „суи генерис“, да се на њему покаже да Русија не може да га употребљава као преседан у својим односима према Украјини, Донбасу и Криму.
Исход гласања у Комитету министара, где је шест држава које не признају Косово било уздржано, јесте очајнички покушај да се избегне велика криза у Савету Европе, која би неминовно настала ако би све државе чланице које не признају Косово гласале против, плус Мађарска. Биле би то 33 државе које су за Косово у Савету Европе, а 13 против, што је однос који је крајње неповољан за даље функционисање Савета Европе и који би неминовно довео до веома оштрих расправа, аргумената, оспоравања, које политички и правни апарат ове организације, а посебно њен Генерални секретаријат не би могли да одбране. Ово је, иначе, минимална већина потребна за прихватање пријаве, само за два гласа више од неопходних 31. Ни сада, са 7 држава које су против, проблем није мали. Мађарска, Румунија, Кипар, Шпанија, Азербејџан, Грузија и Србија, представљају највећи број држава који се икада противио пријему једне земље кандидата у Савет Европе. Јасно је да је уздржавање од гласање од стране Босне и Херцеговине, Грчке, Словачка, Молдавија и Украјина непринципијелан став. Све ове земље имају проблем одржавања властите територијалне целовитости, неке не контролишу део своје територије, а неке имају значајне мањине у свом становништву, а не треба ни да помињемо вишедеценијски спор Грчке и Македоније. Било би невероватно тешко да се изаберу известиоци, а да међу њима не буду они би се противили пријему Косова. Овако, уздржане државе, које не признају Косово, могу да буду идеални кандидати који ће да понуде “уверљивост” и “објективност” у пријему Косова у Савету Европе и тако покушају да превазиђу сви прекршаји Статута Савета Европе и процедуралне мањкавости у овом процесу. Улога уздржаних држава, стога, није нимало техничке природе. Она има суштински значај за минимизовање могућности блокаде косовског чланства у СЕ.
Све ове државе овим гестом најављују да су спремне да признају Косово, али свака од њих представља случај за себе.
Суштински, право и највеће непријатно изненађење је Грчка. Сви грчки званичници, од председнице државе, преко премијера до министра спољних послова обећали су да Грчка неће променити свој став о Косову. Само месец дана пре гласања, министар спољних послова Никос Дендијас био је у Београду, а у децембру прошле године чак и приватно у кући код председника Вучића. На крају мартовске посете ове године поручио је: “Грчка је поуздан саговорник, историјски пријатељ Србије, саговорник који има улогу са веома ограниченом, али веома важном агендом: стабилност и безбедност на Балканском полуострву”.
Занимљиво је да се у позадини “случаја Косова у Савету Европе”, дешавају велики обрти, чак и код оних држава које су носиоци идеје о Косову у Савету Европе, као што је Немачка. То сведочи колико се нерадо оне упуштају у ову ризичну операцију. Немачки меморандум послат посланицима Парламентарне скупштине Савета Европе (ПССЕ) у априлу 2022. који су обелоданили сарадници Еуропеан Стабилитy Инитативе, сугерише да Косово формално не може ни да се пријави за чланство; да би требало да буде позвано тек на основу консензуса свих чланица; да је такав консензус био незамислив због српског противљења; и да би Косову требало боље понудити – у консултацији („Абстиммунг“) са Србијом – алтернативе чланству.
Једна од алтернатива, представљена у априлском меморандуму, јесте да Косово буде примљено као придружени члан „као Сарска област“.
Ово је интересантно поређење. Између 1950. и 1957. године, Сар је био француски протекторат. Пронемачким партијама (попут ЦДУ) забрањено је да учествују на изборима. То никада није била суверена држава. Године 1957. Сар је припојен Савезној Републици Немачкој као Сарланд.
Тек је на питање посланика Бундестага Кнута Абрахама, да ли Немачка подржава чланство Косова у СЕ, упућено 4. маја, државни секретар у Министарству спољних послова, Андреас Михаелис, јасно је рекао да „Савезна влада подржава чланство Републике Косово у Савету Европе. ”
Захтев Косова за чланство у Савету Европе подухват је са веома високим улозима, који представља значајне ризике и могуц́ности за све стране, укључујуц́и и сам Савет Европе. Какав год да буде исход, то ц́е имати драматичне и трајне правне и политичке импликације. Интензитет супротстављених аргумената биће велики. Вероватноц́а продужене политичке дебате која изазива поделе изгледа готово извесна, а закон нежељених последица је онај који све стране морају да имају на уму. Не може се искључити могуц́ност да се захтев нађе у политичком или административном лимбу. То умногоме зависи од ставе Србије.
Прихваћена пријава Савета Европе за Србију има и једну веома добру страну – она омогућава да се поново отвори међународна расправа о питању косовске независности које ће бити постављено у сасвим новом контексту, у контексту разбијања држава на Блиском истоку, улози Исламске државе у свему томе, Украјине, Тајвана и других могућних случајева. Овај процес номиновања и потврђивања статуса Косова у Савету Европе може да постане веома непријатан за све његове главне протагонисте.
