Извор: Коха (Текст је изворно преведен са албанског)
Српска држава, у међународној заједници, када говори о правима над Косовом, покреће питање цркава и манастира на Косову. Овај неправедни историјски покушај био је толико успешан да је српска пропаганда утицала на постизање међународног споразума „Свеобухватни предлог за решавање статуса Косова“, који је израдио председник Финске (марта 2007.) – где су православни манастири изграђени у средњем веку препознати као заоставштина Српске православне цркве.
„Косово ће признати Српску православну цркву на Косову, укључујући манастире, цркве и друге објекте који се користе у верске сврхе, као саставни део Српске православне цркве са седиштем у Београду“ (Анекс Б, тачка 1.2 Ахтисаријевог споразума).
И данас у канцеларији српске мисије у Бриселу, на састанку између европског комесара за проширење, г. Оливера Вархељија и српског председника, Александра Вучића, намерно излагање књиге ”The Christian heritage of Kosovo and Metohija – The historical and spiritual heartland of the Serbia”, не само што је политички скандал, већ европски комесар подржава српску тезу за културолошко наслеђе Косова. Штавише, сутра може да изнесе конкретне идеје познате као: „Ahtisari plus“; „неопходне горке компромисе за косовску страну“, и друге, које јасно могу политички да створе разне врсте стандарда, теоретски и практично непознатих на политичком постољу Европске Уније, представљајући то само као „sui generis“ или као решење „modus vivendi“.
Међутим, историјске чињенице увек омогућавају правичан политички поглед и третман када је у питању историја културе Косова.
Све ово има своју историску основу у средњем веку. Територија данашњег Косова није била епицентар активности изградње српских цркава у доба Немањића. Најстарије српске цркве грађене су углавном на уској територији Рашке као што су Студеница (код Новог Пазара), саградио ју је Стефан Немања, Манастир Милешева (у близини границе са Босном), Сопоћани (Нови Пазар) и манастир Жича, касније обновљен у близини Краљева, у којем је било седиште Српске аутокефалије, подигао је Стефан Првовенчани.
Другим речима, колевка српских цркава и манастира током две или три генерације владавине Немањића, налазила се на српским територијама, а не унутар Косова, пише Коха.
Ово проширење српских цркава поклапа се са средњовековном српском територијом што је изнео историчар Констатин Јиречек, према којем се између 11 и 12 века, простирала на неколико дана пешачења велика пустиња у широком византијском граничном појасу између Срба и Византинаца, између византијских пограничних градова Призрена, Липљана и Ниша, с једне стране, и српских планинских венаца изнад Лима и Ибра, с друге стране. После српске окупације у доба Немање (1180. године), врло брзо су ова богата природна подручја била насељена, нарочито код врела Белог Дрима и Ситнице.
Узурпација католичких цркава
Територија Косова после инвазија српских владара Стефана Дечанског (1321-1331), Стефана Душана (1331-1355) и у време последњег владара ове династије Уроша (1355-1371) нашла се у централним деловима државе Немањића. У време Немањића, власт и Српска православна црква узурпирале су многе католичке цркве. Истовремено је адаптиран и обновљен већи број верских објеката, као што су Црква Свете Петке, црква Светог Спаса, црква Светог Николе, Манастир Светих Михаила и Гаврила, као и цркве у Коришу, Великој Хочи, Мушутишту и друге.
Главни споменици хришћанске културе на Косову, за које се данас сматра да су српске православне цркве и манастири, као што су манстири Дечани, Грачаница, црква светих Михаила и Гаврила и црква Богородице Љевишке у Призрену, Пећка Патријаршија, црква Светог Стефана у Митровици древни су како за аутохтоне Арбре, тако и за Србе који су окупирали Косово, јер до данас ниједан озбиљан научник не пориче чињеницу да су наведене цркве и манастири изграђени, поново изграђени или обновљени на темељима древних споменика римског и византијског периода“.
Цео чланак можете прочитати у писаном издању Коха Диторе.
Фото: Screenshot
