Пише: Мишо Вујовић
Нисам склон да глорификујем буџетске кориснике, понајмање изубијано и онемоћало здравство, а још мање распојасано и одметнуто образовање.
И једног и другог је мање. Мање беба, мање ђака, мање становника, више болесника, више покојника…
Статистика драматична – али избори су: ко вечити дерби – на живот и смрт.
О образовању и његовом посртању званом реформе, потребни су томови књига, али кога брига за Образ и Образовање. Образу морамо приговорити због флексибилног односа према моралу. Чак и заклетва : “Образа ми”, некада најкредибилнија меница истине, изумрла је са генерацијом наших очева и дедова.
Како у овим пандемично – параноичним временима здравством свакодневно испирају уста, одлучио сам да поделим блиц искуство из Ургентног центара КЦ Војводине у Новом Саду, тиме и да одам поштовање и захвалност, у име многих, ургентном тиму од теткица,возача, мајстора,сестара, лекара и осталог особља у свим здравственим установама.
Живимо под бомбама сензација, морбидних сцена, јавни простор, као фабричка пећ, гута најмрачније вести, на екранима критикују и анализирају позвани, прозвани, научени, приучени, плаћени, стручни и дилетанти…
Аргуменати мршави бука заглушујућа. Општа пљувачина. Испљувци у првим редовима или вире иза првог.
Добри примери, а има их је на претек, обично су прећутани или потиснути у други план.
Не умеју да се докопају барјака ко Жика Паук каблова и озвучења за Ђинђићеве скупове. Само прворедци постају министри. Или министарке, ако је муж боди гард премијера.
Пардон понекад се неко пробије из позадине, ретки су они квалификовани струком.
Наша склоности да омаловажавамо сопствене и фаворизујемо туђе ресурсе од културе до медицине, и поред клацкања за развијеним земљама, дубоко задиру у патолошку сверу.
“Е знате ли каква је клиника у Бечу, ко васионски брод”, говори средњовечна госпођа накинђурена жутим као божићна јелка.
“А ти си седела у тај васионски брод, па знаш!? Е сад да ти кажем какве су тек биле војничке чизме бечког солдата које је сазуо на Церу” укључује се у разговор, времешни деда Јова.
Мој деда Мића их скинуо са мртвог аустроугара, биле му таман. Прошо цео рат и Албанију и Грчку, Солунски фронт и није их скид’о до кревета, а из кревета је намах у њих ускако. Када умро деда Мића, носио их тата, па сам и ја момково у њима и сад треба да се клањам бечкој чизми, одмахну штапом деда Јова.
“Јебо вас Беч и онај што има презиме ко име мог вршњака, а оба су смењена. Мој до мојега …”, себи ће у браду деда Јова.
Много тога се променило у деценији иза нас, свакако на боље, али је тешко обуздати наш већ ендемски скептицизам и паушално односно, авансно критизертво.
Нови Сад обожавам од ране младости. Волем ту лежерну равницу испод Фрушке Горе у којој све више живим док у Београду све мање и мање битишем као откинута нит паукове мреже покушавам да лебдим изнад свега да удишем слободу без маске, којима су нам најпре везали душу а потом је натакли на лице да би нас физички, као што су ментално, унификовали.
Драги су ми новосадски салаши, тамбураши, чарде, вина и трежњења на врх Петроварадина. Лежерна мирноћа Неопланте била је још израженија пре осмих, деветих и десетих офанзива. Али те разлике у темпераменту дају ново лице Новом Саду. А он је изнова изазован и на пању и бурету, на чипкастим или коцкастом стољњаку…
И када претераш са вином и тестениним, умочиш јетру у масноћу, жуч песком замелтеришеш, у бубрегу ти се по неки каменчић прилепи као украс на фасади – све малтерисано болом на десној стране, најпре зовеш пријатеље – лекаре за даљину, укапираш да сви све знају али никако да се договоре, одеш тамо где иде онај ко мора. У предсобље мртвачнице, бар тако кажу. И стиснеш зубе, ставиш још тамније наочаре, да би сакрио све оно што очна бленда архивира и подочњаци записују.
Али цврц. Ово више личи на кадрове из неке серије него на наше запуштене болнице.
Но овог пута сам пријатно изненађен пријемом и третманом у Ургентном центру КЦ Војводине.
Пре свега хигијеном, љубазним односом особља према пацијентима, одличном организацијом, преузимањем тежих болесника, одвојеним делом за пратиоце и родбину, како се не би стварале огромне гужве, попут оних УЦ у Београду, где се сви начичкају у сутеренском ходнику налик на тунел.
Ургента медицина свакако је један од најделикатнијих сегмената овог изазовног и комплексног система једног од стубова сваког друштва.
Овде су сви ургентно срдачни, расположени, млади, окретни, уливају ставом и оптимизам веру у добар исход. Посустале бодре да не посустају. И када промаше вену не баве се геологијом крвних судова и даље копају, већ позову колегу лакше руке да те неосетно боцне коа лекар младу колегиницу на семинару.
“Могу ли да погодим колега шта си по специјализацији?”, питала је докторка протежући се у кревету.
“Наравно! Баш бих желео да проверим твоју видовитост?”, узврати нарцисоидно лекар.
“Анестезиолог”, самоуверено ће млада жена.
“Како си знала?”
“ Успавао си ме синоћ ништа нисам осетила”.
Уз мало шале и више наде, а уливају је ови млади људи, надајмо се бољим данима и нама здравијим и ведријим у њима.
