Покрет за одбрану Косова и Метохије

Крвави план за отцепљење КиМ смишљен у Берлину: Познати немачки историчар открива позадину агресије НАТО на нашу земљу

Фото: Курир

Рат за отцепљење КиМ од Србије био је прворазредни циљ обновљене империјалне политике Немачке чији су се лидери после пада Берлинског зида вратили старим плановима о “продору на Исток” које су замаскирали причама о заштити људских и мањинских права.

То је, док су се рушевине на КиМ још димиле, а српски збегови из јужне покрајине лутали друмовима, у другој половини 1999. године закључио немачки историчар Матијас Кинцел. Следеће године је објавио књигу “Пут у рат: Немачка, НАТО и Косово” која је жестоко уздрмала немачку јавност утонулу у самозадовољни занос због повратка међу војне силе учешћем у “хуманитарном” рату против Србије.

Кинцел је владу у Бону означио као водећег хушкача који је увукао НАТО у рат на КиМ и довео до албанске “расистички мотивисане сецесије”.

– Наравно да мањински сепаратизам није немачки изум. И други освајачи су подстицали сецесије како би лакше владали над подељеним и у етничке и верске борбе заплетеним државама. Али, само је Немачка од овог средства направила принцип. Немачка “заштита етничких група” јесте возило европске експанзије и није ни у каквој вези са одбраном људских права. То доказује већ околност да се најватренији заговорници ових “групних права” никада не баве мањинама у сопственој земљи… Али, етичка фундираност новог немачког империјализма, истицање “људских права”, “мањинских права” и “самоопредељења”, свакодневно изнова потврђује своју вредност – указивао је Кинцел.

Кинцел је 2000. први јавно оптужио немачку владу да је одговорна за сакривање извештаја финских патолога из Рачка чији су налази показивали да српске снаге нису у том селу починиле масакр над цивилима. Такав истинит експертски извештај није могао да оправда “хуманитарну интервенцију” против Србије и под притиском из Бона је стављен под ембарго. “Експертизу” која је Србе означила као патолошке убице албанских цивила дали су немачки званичници и владини медији дајући повод за агресију НАТО.

Немачки историчар указује да корен овакве политике сеже дубоко у прошлост, до марта 1918, када је принц Макс Баденски, будући канцелар, саставио за немачког цара “Меморандум о етичком империјализму” у коме наглашава:

– Уколико немачки империјализам жели да одоли налету демократије и њеном захтеву за побољшањем света мора да буде етички фундиран. Ако остане на голом тражењу моћи демократија ће без муке надвладати. Зато у нашу националну вољу морамо да унесемо опште циљеве човечанства.

Пратећи упутство, немачке постхладноратовске владе су гебелсовском пропагандом сатанизовале Србе, за чије је наводне жртве, косовске Албанце, једини спас био у “Великој Албанији”. Кинцел износи огроман број доказа да су се владе у Бону мењале, али да је политика према КиМ остајала иста: јужна српска покрајина мора да буде отцепљена искључиво ратом у коме ће се Немачка изнова легитимисати као војна сила и добити сопствени протекторат.

Историчар истиче да првобитни циљ НАТО на Балкану није био да распарчава постојеће државе. Заокрет је изазвала Немачка – једина чланица Алијансе која је непрестано и тврдокорно заговарала употребу силе ради остварења “права на сецесију”. Кинцел наводи да су немачке претње о сопственом војном осамостаљивању чак и евентуалном нуклеарном наоружавању, у ствари, изазвале Америку да поведе бизарни и злочиначки поход највећег војног савеза у историји света против Србије.

– Да ли је рат на КиМ, дакле, првенствено био “немачки рат” кога су подржавале друге чланице Алијансе? Ко жигоше овај аспект рата, сигурно је у праву… Многи критичари рата у Француској имају утисак како се Француска одриче свог националног суверенитета зарад остварења немачког интереса на Балкану. И у Великој Британији је критика рата одређена дубоким неповерењем према Немачкој којој се спочитава намерно разбијање Југославије. На месту је и критика из Америке: “САД су интервенцијом заузеле страну у једном интерном европском рату и истовремено се удружиле са најреакционарнијим снагама у Европи, укључујући нову експанзионистичку, расистичку и све више милитаристичку владу у Немачкој”. Овај рат није био само катализатор европског милитаризма него и знак “етичког империјализма”. Наоружавање у циљу припреме за предстојеће ратове – то је девиза која се данас може свуда чути док је регулатива Уједињених нација, која треба да спречи ратове и решавање конфликата уведе у дипломатске канале, погажена и практично укинута – писао је крајем 1999. године Кинцел.

После агресије НАТО на КиМ, уследио је низ сукоба, почев од оружане побуне Албанаца на југу централне Србије и у Северној Македонији, преко терористичког напада на САД 11. септембра до интервенције НАТО у Авганистану, затим крвавог “Арапског пролећа”, рат у Украјини, појаве Исламске државе, пакла у Сирији, нагомилавања НАТО ракета и трупа на границама Русије…

(Новости/Курир, 18. 07. 2021)