„Састајемо се данас на Дан рудара, на овај дан који обележава славну историју наше Републике. Историчари нас уче да пролеће у народу почиње рано, не чекајући датум, не чекајући равнодневицу. Е, 20. фебруар 1989. је био велики дан тог пролећа, који данас славимо са најдубљом захвалношћу“, овако се Курти данас обратио рударима у Старом Тргу.
„Фашистичка Србија“
Данас се обележава 35. годишњица „Штрајка рудара Трепче“, одржаног против тадашњег режима Слободана Милошевића, који је Курти данас описао као „фашистичка Србија“. Штрајк рудара одржан 1989. године сада се већ у међународној историји Балкана утврдио као весник почетка распада Југославије.
„Када је фашистичка Србија почела да узнемирава овај део Европе, рудари су се први томе супротставили. Поручили су јасно и снажно: да наш народ неће бити сломљен, да се неће дати и неће се одрећи права да сам одлучује о својој судбини. Рудари Трепче су 17. новембра 1988. кренули у марширање од рудника ка Приштини, да се супротставе званичницима који су се предавали Србији“, казао је.
„20. фебруара 1989. имобилисали су се у хоризонте рудника да се супротставе уклањању аутономије. Од поднева, када рудари четврте смене уопште нису изашли и улазећи у штрајк глађу, реч ‘Трепча’ је добила моћно и политичко значење, кроз које је осуђивана дискриминаторска и опресивна политика Милошевића. И тако је трајало до последњег дана штрајка 28. фебруара, за то време 1.300 рудара „Трепче“, имобилисаних и у штрајку глађу из јама осмог и деветог хоризонта рудника, поднело је 10 захтева, међу којима је ‘да се судбина Албанаца на Косову и у Југославији размотри у Уједињеним Нацијама’.“
„Измирење албанске крви“ и оно који се нису „потчинили српском геноциду“
Курти ни током свог говора у Старом Тргу није пропустио прилику да данашњи дан повеже уз обележавање „низа великих догађаја“.
„Почевши од Дана независности проглашеног пре 16 година, на прагу 26. годишњице епопеје Ослободилачке Војске Косова, на 25. годишњицу ослобођења нашег драгог Косова. Сећајући се великог штрајка рудара, одајемо почаст коренима наше Републике“, објаснио је Курти.
За рударе Трепче које је у старој Југославији описао као „годинама експлоатисану заједницу“ казао је да су се на данашњи дан 1989, претворили у колектив са политичком свешћу и храброшћу, који је потресао читаву Југославију.
Стигла им је подршка и од некадашњег председника Словеније, Милана Кучана, којег сада Курти описује као европског лидера, те од осталог цивилизованог и демократског света.
„Сви смо били веома импресионирани високим нивоом политичке свести рудара, који су и у тешком здравственом стању апеловали на измирење албанске крви, изјављујући, цитирам изјаву тог времена: ‘Ми рудари Старог Трга, који смо осам дана затворени под земљом, не видевши очима светлост сунца, без јела и пића, са великом радошћу смо чули вест о хуманом гесту албанске традиције. Реч је о помирењу породица Хађије Битићија и Сејдиа Рамшија. Апел рудара Трепче и целог Косова, све породице које су међусобно у крвној завади, као прави мушкарци да пруже руке једни другима и помире се, како народ каже, беса мира. Ово је била наша храна, наше светло, то нам је била највећа подршка“, беседио је Курти.
Курти је у епопеји о њиховом делу придодао и оно што су чинили касније:
„Више од 130 рудара су пали борци из првих редова ослободилачког рата који се нису потчинили српском геноциду над нашим народом. Клањамо им се у част, доживотно! Тридесет пет година након штрајка, наша слободна земља сада вредно ради на очувању народне имовине и унапређењу развоја и просперитета. То је наша мисија као Владе. У руднику је посао свима тежи, али је наша мисија могућа. ‘Трепча’ има ново руководство, посвећено добром раду, превазилажењу потешкоћа, сустизању, повећању производње и продуктивности“.
„Рудари поставили темеље Републике, данас рудари и Република заједно обнављају Трепчу“
Потом је говорио о данашњим улагањима, уз тврдње да су овог некадашњег гиганта подржали преко капиталних инвестиција, уз 25 милиона евра субвенција, кредитом од 20 милиона за улагање у нову технологију, те да се отварају и нова радна места. Споменуо је Закон за који се чека дозвола суда.
„Мудро ћемо користити наше природне ресурсе. Трепча и јавна предузећа ће се чувати и неговати као наше власништво, тако што ћемо њима добро управљати и повећавати њихову вредност. Развијаћемо рударски сектор разумним економским, технолошким, друштвеним и еколошким приступима. Наш успех је могућ заједно са нашим радом као владе и вашом посвећеношћу као рудари – власници Трепче“, казао је још.
Некада су рудари поставили темеље Републике, сада Република и рудари заједно обнављају Трепчу
Рудар – градоначелник Хетеми слави и свој рођендан
На крају свог говора упутио је још једну рођенданску честитку – за још једног рудара, премда бившег, јер је он сада градоначелник Лепосавића.
„А данас случајно са рођенданом рудара је и рођендан још једног нашег колеге, који није овде, јер је у општини Лепосавић, градоначелник Љуљзима Хетеми, рођендан му је исто као и Рударима Трепче“.
Времеплов
Штрајк је званично почео у знак подршке смењеном руководству Савеза комуниста Косова – Азему Власију и Каћуши Јашари, а био усмерен против новопостављеног руководства – Рахмана Морине и Али Шукрије.
У јесен 1988. године, Власи је, као члан тадашњег ЦК СКК, заједно са председницом косовских комуниста, Каћушом Јашари, дошао у сукоб са тадашњим руководством Србије. Они су се супротставили уставним и политичким променама које су подразумевале ограничавање покрајинске аутономије. Азем Власи и Каћуша Јашари убрзо су смењени.
Бивши Титов омиљени омладинац у то време уживао је широку подршку косовских Албанаца и почеле су демонстрације широм Косова. Кулминирале су управо штрајком рудара у Старом тргу. Рудари су се 20. фебруара 1989. забарикадирали у рударска окна, започевши штрајк глађу, затраживши да Београд одустане од промена у политичком систему на Косову.
Четири дана од почетка генералног штрајка, рударе су 24. фебруара посетили члан председништва СФРЈ Стипе Шувар и тадашњи лидер ЦК СКС Слободан Милошевић и са њима разговарали у јами. Са рударима је касније разговарао и Азем Власи.
Дан касније, Председништво СФРЈ одлучује да пошаље додатне снаге реда на Косово, а на проширеној седници Председништва државе, 26. и 27. фебруара, донета је одлука да се на Косову уведе ванредно стање.
У Цанкарјевом дому у Љубљани организован је такође 27. фебруара, скуп подршке албанским рударима на којем је био присутан и словеначки председник Милан Кучан, који се посебно истакао у пружању подршке рударима са Косова, укључујући и његове посете терену.
Рудари обустављају штрајк након што је Рахман Морина дао привремену оставку. Бројне домаће и међународне медијске екипе сјатиле су се у рудник.
У јавности ће остати забележене слике рудара како напуштају јаму, уз мноштво белих мантила који их придржавају да се рудари не би срушили, како су јављали бројни медији, од исцрпљености услед гладовања и боравка под земљом.
Рударима се пред камерама држе повези преко очију како не би ослепели након седам дана боравка у тами, смештају се у домове здравља, а са Косова шаљу извештаји о тешком стању у којем се рудари налазе. Ипак, забележене су и слике да се на снимцима видело више рудара са свеже обријаним лицима.
Преко српских медија пуштен је и наводни тајни снимак на којем се види како рудари једу банане, а у локалној јавности почела су да круже сведочења из рудника о томе да су се рудари смењивали, излазећи на алтернативни излаз из јаме, како би се код својих кућа и одморили, те да су рударима у јами наводно кришом достављани храна и вода. У свет су, међутим, већ отишле слике исцрпљених рудара Старог Трга.
Дан касније, 28. фебруара, више од милион присталица Слободана Милошевића, на митингу у Београду, затражило је хапшење Власија. Остаће упамћене реченице из масе – „Ухапсите Власија!“, и Милошевићеви одговори: „Не чујем добро! … Биће ухапшени!“
Федерална милиција је угушила протесте на Косову, а Азем Власи, Азиз Абраши и директор рудника „Стари трг“, Бурхан Каваја, ухапшени су почетком марта због „контрареволуционарне активности“. Власи је из затвора изашао у априлу следеће године.
Скупштина Косова ће под притиском 23. марта усвојити амандмане на Устав СР Србије, којим је сужена аутономија Покрајине. То је био повод за нове немире. Почиње серија демонстрација и долази до пуцњаве у скоро свим градовима на Косову. У Приштини гину два федерална полицајца, а у Урошевцу се отвара и ватра на војнике.
На Косову се 27. марта уводи полицијски час, а дан касније, Скупштина СР Србије доноси амандмане на републички Устав којима је смањена аутономија САП Косово и САП Војводина. Полицијски час се укида тек 22. маја, након великих нереда, чистке у косовским институцијама и избора Милошевића за председника председништва СР Србије на чувеној 8. седници.
Нереди се у више места на Косову и Метохији настављају, са мртвим и рањеним на обе стране. Потпредседник тадашњег СИВ-а, Александар Митровић, тврди да су Албанци из снајпера пуцали на своје сународнике, оптуживши Албанију да пружа помоћ албанским националистима.
Почетком априла на Косову се смењују стотине политичара, радника у институцијама и професора због „охрабривања национализма“, а убрзо ће уследити и хапшења.
Коначно, 28. јуна 1989, на Газиместану се одиграва историјска прослава 600 година од Косовске битке, током које Слободан Милошевић држи говор пред око 2.000.000 људи, колико је процењено да се у буквалном смислу речи слило на Косово Поље из читаве Југославије, али и српске дијаспоре, док су неке западне агенције известиле о броју од 600.000. Истовремено, путем ка Газиместану, Албанци, у дубокој тишини, седели су иза затворених капија својих кућа.
Дефакто устоличење Милошевића за великог српског вођу на Газиместану те 1989, одиграло се уз српске средњевековне симболе – Кнежеву вечеру Милића од Мачве, литургију у Грачаници, парастос косовским јунацима у Самодрежи, путовање моштију светог цара Лазара, такође уз засађивање 600 топола, док је на само Косово поље, Милошевић слетео хеликоптером.
„Стицајем друштвених околности, овај велики јубилеј Косовске битке догодио се у години у којој је Србија, после много деценија, повратила свој државни, национални и духовни интегритет. Није нам, према томе, данас тешко да одговоримо на оно старо питање: ‘Са чим ћемо пред Милоша’,“ једна је од две најцитираније реченице из овог Милошевићевог говора на Газиместану.
Албански рудари ће, потом, поново ступити у штрајк почетком августа, званично због кашњења плата, за којим ће уследити поново нове демонстрације, а све пред суђење тадашњем највећем албанском лидеру Власију и још петнаесторици ухапшених и у којима је било жртава.
У октобру 1989. године, када буде почело суђење Власију, у Србији ће последњи пут бити дочекан „Воз братства и јединства“ из Словеније.
