Године 1982. америчка девојка Вики радила је као пионирски руководилац у омладинском логору у тада још совјетској Одеси. Ту је такође радила и руска девојка Ина. И десило се, тако, да су се девојке потукле. Ина, као зачетник туче, добила је строги укор и смењена је са дужности пионирског руководиоца, а Вики је продужила друштвену каријеру и достигла неслућене висине – у својој домовини, и не само ту.
Због чега је избила туча? Вики је хранила птице – сипала им је на земљу семенке, а дечица (о, вечно гладно пионирско детињство!) прионуше да из прашине скупљају семенке и једу их. Па, шта би ви урадили у таквом случају?
Објаснили би деци, као прво, да јести са земље није хигијенски, а, као друго, да је то срамота. И поделили би им преостале семенке, свакоме по шаку, правично, ако већ толико желе семенке. Јесам ли погодио? Сигурно јесам. Шта би човек друго могао да уради…
Е, Вики није тако поступила. Она је наставила да просипа семенке и са смехом је посматрала како их дечица купе из прашине и трпају у уста. А Ини се то није допало – толико јако јој се није допало да су њу морали избацити из логора, а америчку гошћу су лечили и дуго јој се извињавали.
Велики човек Ина није постала – постала је нормалан, обичан човек, руска списатељица Ина Метељска-Шереметјева, ауторка серије књига „Остаци цивилизација“.
И сетила се тог догађаја случајно, пре неки дан, када је на Интернету прочитала да је помоћница државног секретара САД – ВИКТОРИЈА НУЛАНД – године 1982. радила као пионирски руководилац у омладинском логору „Млада гарда“ у Одеси. У том истом логору!
Да ли је то иста Вики?
Па можда и није иста. Можда су тамо биле две америчке девојке, и обе Вики. Или се – може и то бити – нашој Ини све само причинило. Међутим, тешко се отети утиску: када је Викторија Нуланд делила сендвиче на кијевском мајдану, то су били плодови истих оних семенки које је она 1982. године превентивно посејала за тамошње мале робове…
Да, ако је све то предсказање, ако је бајка… Што је посејано, то ће изнићи. Није ни важно да ли је то била иста Вики. А ако је истина? Онда је ова прича сама по себи толико дивна да јој нису потребне никакве додатне метафоре.
Превео: Ж. Никчевић
Извор: Искра