Тимоти Лес са Универзитета Кембриџ за Косово Онлајн наводи да то што је оборена трећа влада на Косову, у року од свега 17 месеци, пре свега види као “последицу немогуће позиције у којој се косовски лидери тренутно налазе, ухваћени између јавне и политичке класе која не жели да попусти Србији и спољних фактора, као што су САД и ЕУ, који врше притисак на Приштину да то учини” .
“То оставља лидерима избор између две ствари. Или да се подвргну притиску странаца и тада се нађу политички изоловани код куће и рањиви на изгласавање неповерења парламенту, или да одбијају да дају уступке, као што је то радио Курти, и нађу се изолованим од стране Американаца. Овај образац ће се завршити ако Бајденова администрација одлучи да је Косово решена ствар и да га Србија мора безусловно признати, ослобађајући тиме Албанце њихове тренутне стратешке дилеме, али морамо сачекати да видимо шта ће Бајденова администрација да ради”, каже Лес.
Да ли ће бивша државна секретарка Мадлен Олбрајт заиста играти велику улогу у будућем дијалогу Београда и Приштине, како неки предвиђају?
Чини се да ће Мадлен Олбрајт играти одређену улогу, али није јасно да ли ће то бити формална позиција, попут изасланика у региону, или једноставно неформалног саветника владе. У сваком случају, њено учешће сугерише да ће на политику Бајденове администрације бити неких утицаја по претпоставкама које су обликовале америчку политику према Балкану деведесетих.
У којој мери су повезани догађаји у дијалогу између Београда и Косова и Републике Српске? Могу ли догађаји на Косову утицати на Републику Српску и њен статус и обрнуто?
Косово и Република Српска су повезани јер су два аспекта истог, нерешеног српског националног питања. У свести неких српских политичара, посебно у Бањалуци, они потенцијално чине део велике нагодбе, у којој Србија губи албанске делове Косова – и добија Републику Српску. Трампова администрација би ово можда прихватила – или бар већу аутономију Републике Српске и заузврат за то добила признање Косова од стране Србије, али администрација Бајдена ће то начелно искључити јер ће сваки добитак за босанске Србе видети као награду за геноцид. Практично, да би избегли било какву везу, мислим да ће САД инсистирати на следећем редоследу – прво Косово, а затим Босна – и инсистирати на томе да је косовски проблем билатерални спор између Београда и Приштине и да не укључује ниједну трећу страну као што су босански Срби или прешевски Албанци. Међутим, последица ће бити да Србија има мање подстицаја да призна Косово, што повећава ризик од четворогодишњег застоја, комбинованог са великим притиском на Србију.
Изјавили сте да би Бајденова администрација могла да припреми мултиетнички ентитет “нова Југославија“, са центром у Београду. Колико је то реално и да ли би државе Западног Балкана уопште пристале на тако нешто?
То остаје да се види. Када сам написао чланак о ЕУ-гославији пре неколико недеља, циљ ми је био да одговорим на питање “Шта ће урадити Бајденова администрација?“, а не “Шта је решење за Балкан?“ У прошлости сам тврдио да ће се регион смирити и развијати тек након што различити народи, а посебно Срби и Албанци, успоставе националне државе и ја и даље одржавам такав став. Међутим, ако администрација Бајдена одбаци ову опцију, она нема другу алтернативу, осим да заговара политичку и економску интеграцију Балкана као начин за превазилажење основног проблема неусклађених народа и граница. Давно су САД и Европљани одустали од идеје да се Балкан одржи као скуп међународних протектората, а његов план за последњих неколико деценија, наиме интеграција Балкана у ЕУ, није успео.
Преостала је или нека врста новог регионалног ентитета или континуирани замах, са преосталим ризиком од нестабилности и све већим присуством незападних сила попут Кине. Тада се поставља питање да ли ће земље Балкана пристати на све ово. У овом тренутку можемо рећи да руководства Србије и Албаније подржавају регионалну интеграцију, јер она нуди економске користи и квази решење српских и албанских националних питања. Ако процес интеграције заиста може трансформисати Балкан у “мини-шенген“, онда се Срби и Албанци могу ефикасно окупити унутар неке врсте ентитета без граница. Северна Македонија такође подржава иницијативу јер је ово вероватно њена најбоља нада за опстанак у одсуству чланства у ЕУ. Бошњаци и косовски Албанци су скептични јер су и једни и други ратовали да би били независни од Србије и неће спремно прихватити интеграцију у неку врсту регионалног ентитета којим би Србија неизбежно доминирала. Претпостављам да ће бити извршен међународни притисак да се придруже, како би на крају закључили да заправо немају никакву алтернативу, али њихова опрезност према Србији поставља ограничење колико интегрисан може бити било који нови ентитет у региону.
Александар Вучић је изјавио, да док је он председник Србија неће признати Косово. Ваш коментар и да ли то може утицати на дијалог Београда и Приштине?
Мислим да Вучићеве коментаре не треба тумачити дословно. Уместо тога, они покушавају да ојачају позицију Србије пред потенцијалним притиском Вашингтона да безусловно призна Косово. Вучић је очигледно вољан да Србија у одређеном тренутку призна Косово, због чега је учествовао у међународним преговорима који имају за циљ коначно признање. Међутим, Вучић жели разумну компензацију за признање Косова и сигнализира Бајденовој администрацији да, ако буде инсистирала на томе да Србија безусловно призна Косово, тада неће бити споразума. Вучићева калкулација је да ће, ако Србија може да се држи свог става, администрација Бајдена морати да се наслони на Албанце да дају уступке како би обезбедила договор, као што је то учинила Трампова администрација.
Да ли ћемо у наредном периоду видети синхронизацију напора између САД и ЕУ у вези са дијалогом Београда и Приштине и у којој мери је улога осталих играча – Русије, Велике Британије, Кине, Турске?
Да, мислим да је то вероватно, бар због питања статуса Косова. Администрација Бајдена блиску сарадњу са ЕУ видеће као циљ сам по себи и закључиће да је рад са Европљанима много лакши од спровођења одвојеног дневног реда политике, тим пре што се администрација Бајдена слаже са Европљанима у вези са основним правилом да постојеће границе на Балкану треба сачувати.
Међутим, вероватно постоје тачке напетости. Дугорочна стратегија Сједињених Америчких Држава за Балкан и даље је интеграција са ЕУ и администрација Бајдена приговараће ефективном заустављању процеса проширења ЕУ. Европљани такође вероватно неће одобрити потезе САД да поново отворе питање босанског устава због ризика од реакције Срба и скептицизма у вези с тезом да функционалност Босне зависи од јачања њених централних државних институција.
Остали глумци ће играти споредну улогу. Србија ће се удварати утицају Русије, Кине и Турске да изврше притисак на САД и Европљане, али то троје (Русија, Кина, Турска) неће одредити исход преговора о статусу Косова и подржаће све што Србија може да договори са Косовом. Што се тиче Велике Британије, моја опклада је да ће се она прилагодити САД, али Брегзит је створио велику неизвесност и у спољној политици Велике Британије.
Да ли су земље Западног Балкана, посебно Северна Македонија, разочаране односом ЕУ према њима?
Да, то је јасно из анкета и услова јавне расправе широм региона, мада то не би требало да изненађује. Неке државе, попут Француске, никада нису биле жељне проширења на Балкан и непрекидно су покушавале да зауставе процес – након неуспелих референдума о европском уставу 2005. године, на почетку финансијске кризе 2009. године, а затим поново 2014. године формирањем Јункерове комисије. Тим напорима се до 2016. супротстављала Велика Британија, а понекад и Немачка, која се залагала за проширење. Међутим, након референдума о Брегзиту, Велика Британија се определила за доношење политика ЕУ и Француска је била у стању да оконча процес проширења.
У Северној Македонији више од свега чујем очај политичких елита. Земља је направила стратешку грешку претпостављајући да ће је ЕУ прихватити као своју чланицу и стављајући свој просперитет, стабилност и можда чак и сам опстанак на евентуалну интеграцију са ЕУ. Као слаба држава – споља спорена и изнутра подељена – Северна Македонија не може да приушти да прави озбиљне спољнополитичке грешке и њена влада мора брзо да развије другачију стратегију која се не ослања на спољно покровитељство западних Европљана, који имају мало стварног интереса за ту земљу.
Извор: Kosovo-online
Фото: Спутњик
