Наша јавност непрестано је засипана различитим истраживањима јавног мњења и сва она су упућена на то да нам укажу на различито прихватање и оцењивање наших друштвених проблема и политичких кретања. Посебно су заступљена скоро свакодневна истраживања рејтинга политичких странака. Она треба да нам покажу какав је однос између владајуће странке и опозиције. Претежно исказују убедљиву доминацију напредњачког режима што опозиција оспорава, наводећи да су резултати истраживања прилагођени ономе ко их наручује. Без обзира на често нелогичне резултате истраживања, она у великој мери обликују и одређују главне токове јавног мњења. Али, интересантно је изнети једну константу која се јавља у истраживањима о односу наших грађана према питању решавања Косова и Метохије. У већини истраживања ове врсте резултати јасно показују да је преовлађујући однос и мишљење испитаника да се Косово и Метохија не могу жртвовати ради бржег уласка у Европску унију. Нарочито што оно спада у сам врх приоритета када је у питању решавање најзначајнијих проблема у нашем друштву, без обзира што се то у многим истраживањима настоји затомити и релативизовати.
Међутим, постоји и она врста тзв. објективних истраживања која служе да се значај Косова и Метохије обесмисли и сведе на маргинално политичко питање које није од изузетне важности за српски народ. Посебан циљ који ваља постићи оваквим „објективним истраживањима“ је садржан у тежњи да се дезавуише залагање за одржавање замрзнутог конфликта и покаже незаинтересованост и неспремност људи да се активније укључе у одбрану Косова и Метохије и државног интегритета Србије, а да се при томе није до сада у предлагању начина превазилажења косовске кризе призивала војна интервенција или вођење рата за одбрану Косова и Метохије. Без обзира на ову неспорну чињеницу, овакву намеру смо јасно могли видети у недавно објављеним резултатима истраживања „О односу према десничарским организацијама у Србији“ које су крајем 2020. године спровели политиколози др Марија Ђорић и Бојан Клачар, а објављени су у Блицу (што много тога објашњава). Главни налаз овог истраживања садржан је у оцени да „ две – трећине анкетираних грађана наводе да су десничарске организације неприхватљиве и у погледу идеја које баштине и у погледу начина деловања. Међутим, 28% грађана подржава деловање неких десничарских организација, али не и све, што није занемарљив податак у контексту истраживања, посебно што неке од организација баштине или су баштинили насилно деловање“. Ово су свакако охрабрујући налази и они су директна негација сталних тврдњи тзв. либерално–демократских и грађанистичких политичких групација које Србију непрестано стигматизују као тамни вилајет екстремизма, ендемског национализма и ксенофобије. И у овом истраживању се посебно наглашава да се да се проблем решавања статуса Косова и Метохије више пута постављао као примаран за наставак даљих интеграција Србије у ЕУ.
Ови истраживачи иду и даље тако што су поставили следеће питање грађанима Србије – да ли сматрају да је оправдано ући у оружани сукоб, како би статус Косова коначно био дефинисан? Али, врхунац представља објашњење овог дела истраживања, јер по њима „то питање у себи садржи, између осталог, и потенцијал за мерење присутности радикалног мишљења у српској јавности.“ Бојан Клачар нам није дао сувисло објашњење за ову политикантску флоскулу о мерењу присутности радикалног мишљења у српској јавности. Али, зато је изнео податак да је највећи број испитаника, њих 88% дало негативан одговор о спремности да подржи став да је рат начин за решавање косовског проблема. Тек код 11% испитаника постоји спремност да уђу у ратни сукоб, 9% је било спремно да учествује у овом сукобу. Овај истраживач, као незаобилазни и дежурни дневно-политички аналитичар обавештава нас да ови резултати недвосмислено потврђују да доминантна већина грађана Србије није спремна да ратује ради решавања статуса Косова и Метохије, што се вероватно, по његовом тумачењу може објаснити и негативним последицама ратова који су се догодили на територији бивше Југославије.
Веома је неприхватљиво што се проблем одбране Косова и Метохије, настоји да помоћу веома проблематичног питања о спремности грађана да уђу у оружани сукоб представља као потенцијал за мерење присутности радикалног мишљења у политици. Отвара се тако питање зашто се одбрана Косова и Метохије (и у случају неопходности ратног сукоба) ставља у исти ред са истраживањима о постојању и утицају десничарских покрета у Србији као и манифестацијама екстремног национализма. То је апсолутно неприхватљиво, јер одбрана Косова и Метохије не може бити израз радикалног мишљења у српској политици и зато је постављање питања у истраживању да ли сматрате да је оправдано ући у оружани сукоб како би се статус Косова и Метохије коначно решио, безочна је политикантска манипулација. То је очигледна тежња да се релативизују напори да се у преговорима одбрани, изнад свега, јасно дефинисан уставни и државотворни статус Косова и Метохије као покрајине у саставу Србије. Бојан Клачар и његови послодавци би морали да одговоре на једноставно питање зашто се изнад Косовске Митровице гради војна база, али и да се у истраживачком упитнику нађе изузетно важно питање. Како Србија, као држава која брани свој државни интегритет, треба да реагује ако се понови мартовски погром из 2004. године, организован од стране албанских екстремиста и када је изостала адекватна реакција КФОРА. Тада је етнички очишћено и протерано четири хиљаде Срба, спаљено 935 кућа и 35 православних храмова, убијено 16 Срба и 11 Албанаца и рањено више од 900 људи. Пратећи уређивачку концепцију и политичку орјентацију Блица, али и неких „еминентних и објективних“ истраживачких агенција и истраживача, тешко можемо очекивати да ће овакво питање икада бити постављено.
Београд, 10. април 2021. године
Наслов и опрема: Покрет за одбрану КиМ
