Један од веома распрострањених манира на нашој медијској сцени(нарочито оном делу који припада грађанистичкој и про-европској политичкој оријентацији) је деловање тзв. слободних новинара , независних политичких аналитичара, дежурних историчара и колумниста опште праксе који су задужени да разобличавају појаве српског национализма, митоманије, ксенофобије, клерофашизма и фаталних српских заблуда. Овом посебном кругу истрајних савремених друштвено-политичких радника и бојовника јавне речи придружују се свакодневно и колумнисти Курира, опскурног про-режимског таблоида Светислава Басара и истакнута боркиња за људска права Александра Јерков( не смета им да буду у истој колумнистичкој постави са Владимиром Дјукановићем водећим идеолошким ликвидатором СНС-а). Фамозни Светислав Басара је у свом софистицираном али сада већ отвореном додворавању напредњачком режиму и великом вођи (Високом месту како га он именује) превазишао је и најзагриженије напредњачке ботове. Његово свакодневно колумнистичко „демистификовање“ српске политичке историје и савремених друштвених и политичких прилика све више личи на отворено препоручивање за још неку уносну синекуру (за ново амбасадорско место је вероватно касно, али ко зна, ако може Јелена Милић да буде амбасадор у Хрватској зашто не би могао да још једном окуша срећу његова екселенција Светислав Басара).
Повод овом реаговању није колумнистичка скрибоманија Светислава Басаре самозваног фамозног критичара српског поганог менталитета који неће да прихвати модернизацију, либерализам и европејство већ колумна његове колегинице из Курира Александре Јерков објављена поводом рата који је пре неколико дана букнуо у Израелу. У мноштву написа објављених након првих вести о отпочињању трагичних ратних догађања у Израелу у којима смо могли да добијемо сијасет информација о историјској позадини овог дугогодишњег сукоба и току садашњих ратних дешавања, Александра Јерков је у својој колумни објављеној под насловом Израел , нашла за сходно да по ко зна који пут “укаже“ на свеопшту опасност од српског национализма и ксенофобије којој су Срби по њеном тумачењу безрезервно склони. То није ништа необично и изненађујуће јер она само доследно следи већ добро познату политичку матрицу грађанистичких јуришника и другосрбијанских идеолошких секташа који су увек спремни и вољни да искористе сваку прилику да нам укажу на погубност српског национализма и недостатак спремности нашег народа да прихвати другост и различитост. Како другачије тумачити овај део текста из курирске колумне Александре Јерков.“ У Србији, у којој већина грађана, како показују анкете и истраживања јавног мњења, а доказује свакодневница људи који у њој живе, не воле муслимане, одједном се развила подршка за исламске терористе који убијају и муче децу и цивиле само због тога што су против Америке , зато што су, наводно, за Русију, зато што су у изопаченој слици коју наши грађани добијају ти терористи некакви борци за слободу против вековних српских непријатеља. Баш као што се већина радовала 11. септембра 2001. када је АЛ Каида напала Америку, мржња ,насиље, огорченост и злоба владају нашим животима, мислима и реакцијама. Како смо постали овакви, како се радујемо убиствима, мучењима, како са радошћу посматрамо људе који су изгубили децу, само је на нама да нађемо одговор. А када га нађемо, морамо или да научимо да живимо са њим , или да урадимо нешто да то и променимо“. Ако не верујете да је могуће да је ово неко написао будите уверени да сте добро прочитали, ово је дословно пренет цитат. Морам признати да је Александра Јерков успела да превазиђе у својој необјективности, једностраности , идеолошкој искључивости, произвољности и површности и њеног колегу из напредњачког Курира фамозног Светислава Басару.
У овом наведеном одломку је садржано све оно што чини низ политикантских флоскула и идеолошких мантри које иначе твори политичку и идеолошку матрицу Друге Србије и тзв. про-европски и грађанистички оријентисаних политичких групација. Ту су садржане следеће оцене које више представљају идеолошке дисквалификације него што су аргументоване и рационално засноване тврдње. Људи који живе у Србији(мисли се очигледно пре свега на српски народ) не воле муслимане што се може видети свакодневно, подржавају се исламски терористи јер делују против Америке без обзира што убијају децу и цивиле, подржава се Русија. Исламски терористи су за нас борци за слободу а против наших вековних непријатеља, радовали смо се када је нападнута Америка септембра 2001 године. А ова курирска колумнисткиња се пита при томе како је могуће судећи вероватно по њеним „објективно“ заснованим увидима и доступним анкетама да нашим животима , мислима и реакцијама преовладавају насиље, огорченост и злоба и оно што њу посебно погађа, мржња упрена против Америке која је за њу очигледно и даље недодирљиви светионик слободе и либерализма. Александра Јерков се чак усудила да се без икакве ограде запита? Како смо постали овакви, како се радујемо убиствима, мучењима, како са радошћу људе који су изгубили децу. Боље би било да се она сама добро преиспита(што је очигледно немогућ подухват) како може да без икаквог устезања и озбиљне аргументације напише овакав низ несхватљивих и благо речено произвољних симплификација о природи српског народа који по њој представља најгори људски талог јер се злобно весели и радује туђој несрећи подржавајући исламске терористе. Чудим се само што у ову своју колумну није уврстила Србију као покровитеља тероризма након сукоба у Бањској , следећи своје идеолошке узоре из евро-атлантских политичких групација.
Увек ме је код оваквих представника тзв. либерално и грађанистички оријентисаних бораца и боркиња за људска права( осим за људска права српског народа који по њима није дорастао да их остварује због свог ендемског национализма) изнова изненади та потреба за лакоћом уопштавања и давања најморбиднијих дисквалификаторских ставова о српском народу који судећи по њиховим ставовима и не заслужује да уђе у ред тзв. цивилизованих друштава. Александра Јерков као јасно опредељена и устројена припадница грађанистичке и про-атлантске идеолошке групације деконтаминатора и денацификатора позива нас да се суочимо са њеном тзв. објективном спознајом о злој и изопаченој природи српског народа. Али би свакако било за њу боље и сврсисходније да изнова прочита ову своју колумну у напредњачком Куриру и суочи се са низом бескрупулозних и неоснованих оптужби и денунцијација које је тако олако упутила на рачун наших грађана, мислећи наравно пре свега на српски народ. Занимљив и знаковит политички пут је имала Александра Јерков. Од борбене заступнице аутономашке Лиге социјал-демократа Војводине , до ништа мање идеолошки острашћене порт-паролке и посланице Демократске Странке( зато и неме места чуђење што је ова странка данас политички маргинализована) и садашње позиције боркиње за људска права и развој демократије у нашем региону . То је само још један у низу доказа да живимо у временима у којима елементарни морални принципи и демократска начела али и неопходна доследност у заступању одређених идеја и идеала не играју више никакву стварну улогу у нашем политичком животу. Пример деловања и начина писања за напредњачки Курир Александре Јерков ову очигледну чињеницу само додатно потврђује и оснажује .
13. Октобар 2023 године
