Рад народне Скупштине Србије у овом привременом и ороченом мандату био је обележен низом скандала и непочинстава, непрестаним и бесомучним нападима на опозицију и људе који имају критички однос према напредњачком режиму,али и фарсичном промоцијом тзв. младих лавова потеклих из напредњачке“ академије“ у којој се регрутује њихова армија ботова. Ова једностраначка Скупштина је дефинитивно успела да разори и оно мало преосталог угледа и смисла постојања ове институције сводећи је на послушничку партијску гласачку машину. Али неизгласавање Предлога Резолуције о усташком геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ-а 12041-1945 и проглашења 28.априла за Дан геноцида над Србима у 20.веку које се одиграло крајем Децембра 2021 године врхунац је бешчашћа,драстичног понижавања и обесмишљавања постојања Народне Скупштине .Тада је само 30 посланика гласало за усвајање ове изузетно значајне Резолуције а 113 тзв. посланика није ни гласало , гласова против није било. Вест о овом скандалозном поступку ових тзв. посланика забележена је само маргинално и спорадично у нашим медијима. Она није добила очекивану пажњу ни у медијима који су спремни да пишу о важним националним питањима а тзв. објективни и независни медији су прибегли апсолутном прећуткивању што није било никакво изненађење, јер се питање геноцида над српским народом сасвим не уклапа у њихову уређивачку политику. Они заступају потпуно другачију концепцију културе сећања у којој српске жртве добијају тек спорадичну и овлашну пажњу.
Једино је академик Василије Крестића на прави и аргументован начин текстом Има ли Србија снаге и воље да заштити националне интересе реаговао на изостанак подршке за доношење ове судбински значајне Резолуције. “Као драстичан пример тога може да послужи дешавање у Народној Скупштини Србије када је на дневном реду било постављено питање прихватања Резолуције о усташком геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ-а 1941-1945 и проглашења 28.априла за Дан геноцида над Србима у 20.веку . Тај захтев и предлог групе посланика на велико изненађење јавности Скупштина није прихватила. Госпођа Смиља Тишма посланица Скупштине у младости заточеница јасеновачког логора, пуна грозних виђења и сећања из тог пакла на земљи, доживела је френетичне аплаузе после излагања и залагања да Скупштина изгласа поменуту Резолуцију. Међутим, већина посланика приликом гласања није се изјаснила за њен предлог , иза кога је стала мања група посланика. Симптоматично је да је госпођа Тишма после свог излагања добила аплаузе посланика а онда су јој ти исти представници народа ускратили поверење и нису гласали за њен предлог“. Начин на који је обављено ово срамно и недолично гласање само је права слика и прилика како у ствари функционише напредњачка Скупштина и њени тзв. посланици. Можемо видети сво лицемерство, слугерањство и хипокризију на којима и почива овај ауторитарни режима у коме све важне одлуке доноси један човек Председник Републике Александар Вучић. Тако је очигледно било и када је у питању изгласавање ове Резолуције. Јасно је да се као и о вечини тачака дневног реда заседања Народне Скупштине ништа не питају тзв. посланици СНС-а јер они само безрезервно и слепо следе политичку вољу њиховог напредњачког вође а његова свака политичка процена и одлука је за њих истинска заповест коју дисциплиновано и без поговора испуњавају. Зато одговор зашто није усвојена ова Резолуција може дати само А. Вучић јер је у његовим рукама сконцентрисана сва моћ одлучивања.
Смиља Тишма након неуспелог гласања у Скупштини је у захтеву Влади Србије затражила да се усвоји овај предлог Резолуције. „ Доношење Резолуције о усташком геноциду у НДХ-а је приоритетно питање. На то чекамо пуних 80 година. Сада је дошло до 2чутања“ администрације и блокаде гласања у Парламенту“. Али очигледно да за А. Вучића овај племенити захтев посланице која је била као дете логораш у Јасеновцу изгласавање Резолуције о усташком геноциду над Србима у НДХ-а није никакав приоритет јер се не уклапа сада у његову актуелну „историјску“ и месијанску улогу у стварању тзв. отвореног Балкана и обезбеђивања регионалне стабилности чији би он био главни гарант . Вероватно би та његова јединствена „историјска“ мисија могла бити нарушена доношењем ове Резолуције јер би уследила реакција Хрватске и оптужба да је Србија и даље реметилачки фактор у овом региону јер после толико деценија би се могло десити да геноцид извршен над Србима , Јеврејима и Ромима у НДХ-а буде коначно потврђен и у нашој Народној Скупштини. Напредњачка власт и њен неприкосновени вођа се непрестано представљању као посвећени чувари српских националних интереса и користе их пре свега у своје уско-страначке интересе и то као део перманентне изборне кампање. О томе јасно сведочи начин на који напредњачки режим „брани“ националне и животне интересе српског народа на Косову и Метохији. Али када треба изгласати Резолуцију о извршеном геноциду у Јасеновцу онда се у Народној скупштини одигра недостојна и срамна политиканска представа а жртве геноцида остану у сенци политички прагматичне одлуке да још није време да се он на достојан начин угради у нашу културу сећања као нераздвојни део српског националног идентитета њеним изгласавањем у Народној Скупштини Србије која оличава суверенитет нашег народа. Ово је директан удар на достојанство и национални идентитет и част српског народа и свету успомену на невине српске, јеврејске и ромске жртве које су брутално ликвидиране у једном од најозлоглашенијих и најкрвавијих концентрационих логора у Другом светском рату.
Након срамотног неизгласавања ове Резолуције јасно се види да и садашње владајуће структуре и даље робују давно наметнутим идеолошким матрицама о опасности од великосрпске хегемоније и српског национализма, и толико пута коришћене али и сада веома присутне оптужбе да су Срби били и остали главни реметилачки фактор на Балкану. Није велико изненађење што се поводом ове Резолуције нису огласиле многобројне дежурне људско-правашке пара-политичке невладине организације а ни самозване антифашистичке организације које се истрајно баве утеривањем српске кривице за разбијање Југославије и изједначавањем почињених злочина у Сребреници и усташког геноцида који је спроведен у Јасеновцу. Сигурно би снажно и бурно реаговале да је ова Резолуција о геноциду над српским народом у НДХ-а била којим случајем усвојена јер би то за њих био још један крунски доказ о разорном дејству српског национализма, /антисемитизма и клеро-фашизма чак се користи и израз. Р. Константиновића о постојању српског нацизма/ који упорно не може да изађе из сенке своје самовиктимизације . Јован Цвијић је 1907 године говорећи о националном раду изрекао за нас далекосежне оцене које нажалост добијају потврду и у овом нашем времену.“ Али се не могу усвојити схватања поменутих несређених духова по којима изгледа да је допуштено волети човечанство и сваки други народ, само не свој“.
Треба рећи да се о срамном неизгласавању ове Резолуције нису огласиле ни опозиционе странке , што се реално није ни могло ни очекивати јер оне сада имају много важнија посла: треба одредити места на могућим посланичким листама, усагласити колоне и коалиције за предстојеће изборе , наставити потрагу за контролорима избора и трагикомично лицитирање о могућим председничким кандидатима .Остаје после свега отворено питање за нас али и даље трауматична дилема , колико ће још деценија проћи да би се у нашој Народној Скупштини створили услови и било подесно време да се донесе Резолуција о усташком геноциду спроведеном над Србима , Јеврејима и Ромима у Јасеновцу а да се 28.април прогласи као Дан геноцида над Србима у 20 веку.
27. Јануар 2022 година
Маринко М. Вучинић
