Пише: Матија Бећковић, пјесник
Поклич “Не дамо светиње” не своди се само на не дамо храмове него значи и не дамо језик, не дамо писмо, не дамо име, не дамо нацију, не дамо историју, не дамо образ и своје место међу људима и народима
Поклич “Не дамо светиње” не своди се само на не дамо храмове него значи и не дамо језик, не дамо писмо, не дамо име, не дамо нацију, не дамо историју, не дамо образ и своје место међу људима и народима. И поред свих величанствених литија и јуначких подвига мученичке опозиције, бојим се да не би учинили ништа да им се није придружила међународна заједница, у коју се власт највише поуздавала.
А страни фактор је боље од нас знао шта је та власт радила, а мора да је радила чуда чим је и међународној заједници досадила. Они сада све чине како би забашурили да су изгубили и мало-мало по моделу “молим, учитељице” пријављују и досађују ју тој заједници не би ли их вратила у загрљај. Она одговара да их не интересују ни Срби ни Црногорци, него криминал и корупција. А те две речи бивша власт не пушта преко зубнога прага.
Дешавало се да појединац из познатих разлога мења идентитет, мења име, подвргава се пластичној операцији, измишља нову биографију… Такви појединци су кренули да мењају идентитет целом народу. И то оном који од свих проблема једино нема проблем идентитета. Ваља бити много стрпљив док све дође на своје место. Најважније је да је генетски реинжењеринг у Црној Гори пропао. Истина, познато је да Срби једва чекају да се у све разочарају. Ђукановић је роба којој је давно истекао рок употребе. Сада је на реду да се склони с полице.
Наслов: Покрет за одбране Косова и Метохије
(Ало/Искра, 6.5.2021)
